Ђурђица Драгаш: Колико пута један Вук (Драшковић) може да промени и длаку и ћуд!?

Март…. Верујем да бисте се, исто као и ја, сложили кад би га неко и званично прогласио за најбаксузнији српски месец. Свашта нас је сналазило у том марту који би, да се само природа пита, био месец пролећа, буђења и оптимизма.

Еее, ал’ нажалост, питамо се и ми…људи!

12.марта 2003. убијен је српски премијер, а само дан раније, али 2006. у Хашком „казамату“ умро бивши председник.

17.марта 2004. брутално су нападнути преостали Срби на Kосмету, баш они чија је голгота почела 24. марта 1999. агресијом НАТО пакта на тадашњу СРЈ.

27. марта 1941., у ишчекивању зла које ће нас тек снаћи, у Београду се клицало-боље рат, него пакт- а 50 година касније, 9.марта 1991., неки нови демонстранти тражили су више слободе, ни не слутећи ново крвопролиће.

30 година касније, 9.марта 2021., у јеку пандемије (која је, гле чуда, такође почела у марту), главни актер тих демонстрација, духовни вођа оних који су тада тражили промене, Вук Драшковић, гост је РТС-а.

У студију телевизије коју је називао ТВ Бастиљом и због чијег су рада (бар формално) и избиле демонстрације, Драшковић се присећа `91, Београда и Србије, људи који су изашли на улице, енергије, свега што се десило после… У свом стилу, разбацује се паролама, речима, сликама толико својственим његовом књижевном изразу.

После јадиковке о изневереним очекивањима, издаји и кривици свих (осим њега, наравно), изговори Вук следеће речи:

„За пола века, када се опет буде причало о Деветом марту, волео би да поново дође до веома чврстог повезивања оних који су живели 70 година у истој држави. Не мора се она звати Југославија негде у будућности, али мислим да ће нас нови људи и нове генерације повезивати и спасавати од мржње и зла које је разорило ту велику државу – људи какви су реаговали на смрт Ђорђа Балашевића, људи какав је градоначелник Сарајева Богић Богићевић“.

Слушам га…

Иако сам, радећи новинарски посао, у претходне две деценије била сведок свих његових „мењања длаке и ћуди“, обузима ме неки заглушујући бес.

Док се грозничаво питам о чему прича овај човек, „прекопавам“ по мрачним страницама властитог памћења.

Kако се ја сећам 9.марта 1991.?!

Имала сам 16 и по година, ишла у средњу школу, живела далеко од Београда и хука демонстрација које је предводио Вук Драшковић. Друге муке су тада мучиле мене, а још више моје родитеље.

Страх, неизвесност, узавреле страсти национализма, погледи пуни мржње, речи које су заувек раздвајале дојучерашње пријатеље и комшије…

У Госпићу се надолазеће зло могло готово напипати. Свака ноћ је била нова агонија, препуна питања и страхова, а ујутру смо се сви изнова претварали да живимо нормалан живот. Ја и сестра смо ишле у школу, мама и тата на посао….

Kрили смо страх једни од других и чекали….

Вест о демонстрацијама у Београду видели смо у Дневнику ТВ Загреб пошто другог извора информација није било. Сећам се шока који је у нама изазвала. Неверица, питања, неки осећај стида и туге због сцена насиља које су стизале из Београда, из Србије у коју су тада, пуне наде, биле упрте наше очи.

Обузети властитом муком, питали смо се како ће се та ерупција незадовољства и крв проливена на београдским улицама, одразити на нас… Хоће ли нас окрвављена и подељена Србија заборавити, препустити?! Нисмо баш најбоље схватали ко су људи који су изашли на улице, шта траже, зашто је толико важно да „падне ТВ Бастиља“о чијем програму нисмо готово ништа ни знали.

Док смо слушали и гледали извештај ТВ Загреб у којем се осећало ликовање, али назирала и доза страха, жалили смо због насиља, полицијских пендрека, водених топова и тенкова који су изашли на београдске улице. Срби су поново ударили на Србе и то сазнање нас је доводило до очајања и беспомоћног вапаја који није имао ко да чује.

Нисмо знали где да „сместимо“ оно што смо гледали.

Јесу ли људи који пркосно дижу три прста, носе српске заставе (многи и кокарде) и скандирају -Сви, сви, сви- националисти, четници, искрене патриоте, борци за слободу и демократију или све то заједно?!

Није нам баш било потпуно јасно шта траже и за шта се залажу, али нису помињали оно што смо ми, Срби из Хрватске, желели да чујемо. Међу паролама није било оне којом би се тражио опстанак СФРЈ-заједничке државе коју смо ми доживљавали као једину шансу за опстанак.

Те пароле нисмо чули ни од добровољаца из Србије који су, пола године касније, стизали у Kрајину. Носили су Вукове слике као иконе, заклињали се „краљу и отаџбини“, а нашу веру у ЈНА и државу коју је представљала, сматрали наивном, погрешном и погубном. Испоставиће се да су били у праву.

Живели смо у великој заблуди, а отрежњење је било сурово и болно.

Нема више Југославије, нема Kрајине, расути смо по свету, пресечених корена и заувек обележени као избеглице.

Али, Вук је ту, неуништив, пун великих речи и планова!

Опет га не разумемо, не схватамо о каквој заједничкој држави прича, али бар знамо колико пута један Вук може да промени и длаку и ћуд!!!

Од истог аутора:

Ђурђица Драгаш: Како су Јохан и Јован проговорили истим језиком

Ђурђица Драгаш: Од нас си тражио Ђорђе, да заборавимо посечену багремову шуму, преорану њиву и згажену шљиву

Ђурђица Драгаш: Заклела сам се да нећу преплакати “Дару”

Ђурђица Драгаш: Буди хуман као Србија!

Ђурђица Драгаш: Време у којем живимо

Ђурђица Драгаш: Јесу ли сви Црногорци директори, а Далматинци сналажљиви трговци

Ђурђица Драгаш: Због истине, због незаборава и оних невиних душа које траже мир

Ђурђица Драгаш: Никола Тесла геније из мог комшилука

Ђурђица Драгаш: Даро, Десо, Јоване…криви смо! Праштајте!!!

Ђурђица Драгаш: Где вам је дом?

Ђурђица Драгаш: Удар “Олује” и усуд крајишких суза

Ђурђица Драгаш: Коридор мог живота

“Kости” ударају до кости | Јадовно 1941.

Поносна сам што припадам овом победничком народу | Јадовно …

Не опраштам и не заборављам злочине над српским народом, и то је у реду

Ђурђица Драгаш: Доста је било! | Јадовно 1941.

И Јадран има Плаву гробницу, страшнију од Крфа

Ђурђица Драгаш: Дивосело – село којег нема