Đurđica Dragaš: Daro, Deso, Jovane…krivi smo! Praštajte!!!

Gledala sam pre nekoliko dana film „Proleće 1941“, koji je, u saradnji sa ambasadom Izraela, emitovan na Međunarodni dan sećanja na žrtve Holokausta.

Težak, mučan film, jedan od onih koje ne gledate iz dosade, tek da bi prekratili vreme, već iz potrebe da odate poštu žrtvama, da se bar u tih sat-dva podsetite da sloboda, mir i sreća nisu konstantne kategorije.

Takvi filmovi vas upozoravaju da zlo lako proklija, da ne treba mnogo da se dojučerašnje komšije i prijatelji pretvore u potkazivače, krvnike i ubice, a udobni i mirni život u pakao iz kojeg nema izlaza. Pratila sam potresnu sudbinu jevrejske porodice i njihovu borbu za život, unapred osuđenu na propast u okupiranoj Poljskoj.

Tugovala sam za devojčicom koja nije uspela da preskoči ogradu geta, za roditeljima i sestrom koji su morali da nastave, ostavljajući njeno beživotno telo na milost i nemilost dželatima. S užasom sam pratila scene surovih ubistava, masovnih smaknuća, kolona obeznanjenih ljudi koji u neobjašnjivom miru idu u sigurnu smrt.

Pitala sam se kako, čudom preživeli, imaju snage da nastave, da ostave svoje najmilije u masovnim grobnicama, na kapijama geta, iza rešetaka…Pitala sam se kako je moguće, poput glavne junakinje filma koja je ostala bez muža i dece, živeti dalje, rađati, smejati se.

Dok sam, duboko ganuta, razmišljala o strahoti kroz koju je prošla ova žena, odjedanput sam postala svesna da sam upravo ja, odnosno činjenica da postojim, najbolji dokaz da je moguće. Da moji baba i deda nisu smogli snage da ostave svoju ubijenu decu na stratištu na kojem su i sami ranjeni, da se nisu danima skrivali po šumi vidajući ranjeno telo i dušu, da nisu kasnije, posle rata, dobili mog tatu, ne bi bilo ni mene…

Ali, o njima niko nije snimio film. Nad njihovom tragedijom nisu plakali milioni!

Moj stric i tetka, Jovan i Desa, nedužna deca čiji je jedini greh bio to što su Srbi, leže daleko od očiju javnosti, u mračnom velebitskom bezdanu. Mesto njihovog stradanja progutala je šuma i zaborav! Tajnu njihovih poslednjih trenutaka, umirućih dečjih očiju, vapaja bez glasa odavno je pokrila tama, zemlja natopljena krvlju i kamen, težak i konačan!

I kao da nije bilo dovoljno što su tako svirepo ugašeni njihovi mali životi. Kad se ubijanje završilo, kad je izgledalo da je zlo uništeno, desilo se ono što nikako nije smelo da se desi. Na krilima nove ideologije, u duhu onoga što je nazvano bratstvom i jedinstvom, žrtvama je, umesto sećanja i pijeteta, ponuđen zaborav. O Jovanu i Desi više se nije govorilo, niko njihovim nesrećnim roditeljima nije pružio ruku i zatražio oproštaj. Njihova imena nisu upisana u knjige umrlih što se saznalo tek kad je, nekoliko godina posle rata, Jovanu stigao poziv u vojsku.

Zamislite jad roditelja koji primaju poziv za davno ubijenog sina. Da nije bilo one mračne noći imao bi 18 godina, ispraćali bi ga u vojsku, uz muziku i pesmu. Ovako…ostao im je samo muk! Težak, pretežak teret kojeg nisu ublažavale ni radoznale oči dečaka koji je nosio bratovljevo ime, ali je bio još mali za vojsku. Oči moga oca!

Ali, baš zbog tih očiju, išli su dalje, ranjeni i namučeni, bez onog što bi trebalo da dobije svaka nevina žrtva. Živeli su bez saosećanja, podrške, izvinjenja, priznanja da su žrtve bezumlja i zla u kojem su učestvovale njihove dojučerašnje komšije.

Žrtve su morale da ćute!!!

Pitala sam se često, kasnije, kad sam spoznala razmere ove tragedije, kako su uspevali da mirno trpe nepravdu, da ne posegnu za osvetom, da se ne pobune. Kako su mogli da gledaju one koji su pred kraj rata skinuli ustaške uniforme i nastavili da žive kao da se ništa nije desilo? Shvatila sam međutim odavno da se na ta pitanja ne može odgovoriti sa pozicije na kojoj smo danas. Bilo je drugačije vreme, surovo, posleratno, gradila se država koja nije mogla da podnese krvavi teret prošlosti.

Oni koji su imali sreću da prežive bili su uništeni, slomljeni ljudi sa kojima je bilo lako manipulisati. Kako dobro reče jedan moj zemljak- patili su od onog što se danas zove posttraumatski sindrom. Neki su izgubili razum, neki smrtno plašili novog pokolja, a mnogi su se zauvek odselili, verujući u bolji život. Nadali su se da će bogata vojvođanska zemlja bar donekle zalečiti rane.

I moj deda je pokušao, ali nije uspeo. Vratio se onim grobovima i bezdanima u kojima su skončala njegova deca, roditelji, braća. Nije verovatno mogao drugačije i ja mu ništa ne zameram. Ne zameram ni onima koji mi nisu ranije otvorili mračna poglavlja porodične i kolektivne istorije. Razumem ih zato što znam da smo živeli u vremenu i društvu u kojem to jednostavno nije bilo poželjno!

Ali, zavesa je odavno dignuta. Već trideset godina nema Titove Jugoslavije, a bratstvo i jedinstvo je nestalo u krvi onih koje je trebalo da veže. Istina o nezamislivim zločinima počinjenim nad Srbima u NDH, izašla je na videlo. Niko nas odavno ne sprečava da žalimo i poštujemo žrtve, ali malo, premalo smo učinili za njih.

Nikad ih nismo izbrojali, ispisali njihova imena, oplakali svako nevino dete. Nismo im podigli dostojan spomenik, napravili memorijalni centar u kojem bismo mi, potomci, mogli da zapalimo sveću. Sveću koja bi obasjala onu velebitsku jamu, plavu grobnicu kraj Paga, zelenu travu Jasenovca i Stare Gradiške.

Krivi smo, pred žrtvama i bogom!

I upravo se zato, u ime svih nas, zahvaljujem onima koji su se odvažili i konačno snimili film o istini, o stradanju jednog naroda. U očima „Dare iz Jasenovca“ ja vidim svoju tetku Desu i strica Jovana koji nikad nije otišao u vojsku. Vidim decu koja nikad nisu postala ljudi, njihove majke koje su ih grčevito i do poslednjeg daha štitile, vidim očeve koji su nemoćno gledali krvnike.

U Darinim očima je čitav jedan stradalni narod koji, uprkos svemu, prašta, ali traži istinu.

I nije važno kakvu će kritiku dobiti i da li će ganuti nekog dalekog stranca. Biću srećna ako ovaj film nas osvesti. Ako nam otvori oči i pokaže put kojim se izlazi iz samoobmane, negiranja i nekog čudnog straha od istine. I ne moramo nikog da ubeđujemo da su nad Srbima u NDH počinjeni stravični zločini. Mi moramo prvo sami sebe da ubedimo u to!

Moramo sebi da oprostimo što smo, zarad drugih, zaboravljali svoje žrtve. Nadam se da je „Dara iz Jasenovca“ samo početak te samospoznaje!

O onima koji negiraju, relativizuju ili čak veličaju zločine ne želim da trošim reči. Samo upirem prst ka njima i poručujem – živite sa svojim zlom, mi se više ne bojimo!!!

Od istog autora:

Đurđica Dragaš: Gde vam je dom?

Đurđica Dragaš: Udar “Oluje” i usud krajiških suza

Đurđica Dragaš: Koridor mog života

“Kosti” udaraju do kosti | Jadovno 1941.

Ponosna sam što pripadam ovom pobedničkom narodu | Jadovno …

Ne opraštam i ne zaboravljam zločine nad srpskim narodom, i to je u redu

Đurđica Dragaš: Dosta je bilo! | Jadovno 1941.

I Jadran ima Plavu grobnicu, strašniju od Krfa