Protivnik te tvrdnje stalno poteže, a mnogi ljudi misleći da rade za svoj narod, ponavljaju nešto što nikada nije dokazano niti utvrđeno, suštinski braneći protivnika. Protivnik na taj način konzervira stanje u našem društvu.
Kao nacionalna institucija sa odgovornošću da razume i drugima objasni šta se dogodilo tokom Drugog svetskog rata na prostorima okupirane Jugoslavije, Muzej žrtava genocida iz Beograda ima obavezu da u svome radu kao i u saopštavanju rezultata istraživanja, upotrebljava naučnu metodologiju.
Naučna zajednica mora biti oruđe, kanal i prozor kroz koji će se objavljivati rezultati istraživanja, svedočenja, dokazi o onome što se zaista dogodilo. Naučna zajednica poseduje monopol nad naučnom metodologijom, i to je činjenica koju moramo uvažavati.
Naučna je činjenica da genocid nad Srbima u NDH, nije osmišljen, organizovan i sproveden na osnovu rasističkog/rasnog zakonodavstva NDH. U pitanju je uvrežena i raširena predrasuda, nastala delom zbog površnosti istoričara koji nisu tako sigurni na pravničkom terenu, delom zbog namere neprijatelja da sakrije prave namere, uzroke i oruđa koja je koristio.
Rasno zakonodavstvo NDH, koje su činila tri zakonska propisa (o državljanstvu, o rasnoj pripadnosti, o zaštiti arijske krvi i časti hrvatskog naroda) doneta 30. aprila 1941.g u Narodnim novinama NDH, po ugledu na Nirnberške zakone Trećeg Rajha, je služilo za rešavanje prisustva Jevreja i Roma u NDH.
Genocid na Srbima u NDH je osmišljen, organizovan i sprovođen tokom aprila, maja, juna, jula i avgusta 1941.g na osnovu pravnog i kaznenog zakonodavstva, potom stvaranjem “sporednog zakonodavstva“ i konačno stvaranjem mreže specijalnih sudova (Izvanredni narodni sudovi, Prijeki sudovi stalni i pokretni).
Ključni zakonski propisi za to su Zakonska odredba za obranu naroda i države od 17.04.1941.g, i Zakonska odredba o prijekim sudovima od 17.05.1941.g, kao i sve njihove izmene i dopune.
Tu se vide brojni i sveobuhvatni napori za stvaranje pravnih oruđa u cilju sprovođenje ideologije države koju je, uz kompromis Trećeg rajha i Fašističke Italije, stvorila Hrvatska revolucionarna organizacija-Ustaša (UHRO).
Jasno se može pratiti evolucija pravničkih pokušaja da se propisi donose i da se tokom vremena stalno usavršavaju. Da se stalnim dopunama proširuju nadležnosti, da se povećava broj krivičnih dela koja su kažnjiva sa apsolutno određenom kaznom, da se vreme kažnjivosti odnosi i na vreme pre nego što je donet propis, da su kažnjive sve faze nekoga dela pa čak i samo sumnja na učešće, da se jasno definiše sudski postupak sa ciljem da ishod svakog suđenja uvek bude isti. Da presuda uvek bude „kriv” a kazna uvek bude „smrt streljanjem”.
Predrasuda o stradanju Srba po rasnom osnovu u NDH je zamena teza.
Nju je smislio protivnik i ubacio je u naša usta da je mi izgovaramo. Na taj način se priroda stradanja u NDH relativizuje i menja joj se karakter, i što je najvažnije to nije dokazivo.
Protivnik te tvrdnje stalno poteže, a mnogi ljudi misleći da rade za svoj narod, ponavljaju nešto što nikada nije dokazano niti utvrđeno, suštinski braneći protivnika. Protivnik na taj način konzervira stanje u našem društvu.
Zbog čega je to tako? Zbog toga što protivnik tada ne mora da se brani za ono što je zaista učinio, već samo mora da dokaže da mi govorimo neistinu. I onda se izvukao.
Pitanje je da li ćemo pomoći protivniku da se nekažnjen izvuče.
Mrtvi nažalost ne mogu da govore u svoje ime. Mi, njihovi potomci, rođaci i sunarodnici to moramo da činimo za njih.
Pitanje je samo da li to umemo, možemo i želimo.
Izvor: Komentar autora na prilog objavljen na fejsbuk stranici Muzeja žrtava genocida u Beogradu 10. aprila 2024.
Od istog autora:
Vladimir Bursać: Uspomena i sećanje na čoveka koji je samo govorio istinu u jedno gluvo doba
Vladimir Bursać: KORAK KA ISTINI O GARAVICAMA
Vladimir Bursać: Šta za mene znači pojam Pokolj?
Vladimir Bursać: Pokolj je bio plan. To ne smemo nikada zaboraviti!
Vladimir Bursać: Povodom knjige V. Đ. Mišine „Memorandumi Sinoda SPC 1941–1942“