Rajko Obradović (24) je zajedno sa svojom porodicom proteran iz Krajine 1995. godine. Više od 20 godina kasnije, on se vratio u svoje rodno selo pored Gračaca, sa diplomom Pravnog fakulteta u Beogradu, da čuva – ovce. – Baba i deda nisu mogli više da izdrže u Srbiji. Nedostajala im je Krajina, pa su se 1999. godine, kad je još bilo “sveže”, vratili u Gračac. Zato sam i ja želeo da se vratim, a imao sam i gde – kaže Rajko za “Blic” i dodaje da deda nije ni hteo da ide. Kada je krenulo granatiranje njegovog sela, Rajko kaže da je otac potrpao njih sedmoro, od kojih je bilo

Hrvati u nedelju “slave”, kažu da je “Oluja” bila “pobeda hrvatske vojske, policije i Hrvatskog veća obrane”. A u Srbiji za to vreme tuga, oko 250.000 prognanih napustilo je pre 23 godine domove, ognjišta, zemlju… Jedna od porodica koja je bila u konvoju izbeglica prezivala se Marić. Najbliža familija Aleksa Marića, bivšeg košarkaša Partizana i potom reprezentativca Australije. Tada 11-godišnjak, rođen u Sidneju, pamti tu 1995. A njegova priča za “Blic” je više nego potresna: Naime, Aleksov deda je ubijen početkom avgusta 1995. tokom hrvatske vojne akcije “Oluja” u svojoj kući u Sonkoviću kod Šibenika. Njegovi posmrtni ostaci ekshumirani su tek poslednjeg dana novembra 2012. iz zajedničke grobnice na lokaciji

Još se ne zna sudbina 1.746 Srba nestalih tokom sukoba u Hrvatskoj, a porodice nestalih kažu uoči obeležavanja vojne akcije Oluja da za njih “Oluja još traje i trajaće sve dok ne pronađu i sahrane svoje najmilije” Još se ne zna sudbina 1.746 Srba nestalih tokom sukoba u Hrvatskoj, a porodice nestalih kažu uoči obeležavanja vojne akcije “Oluja” da za njih “ona još traje i trajaće sve dok ne pronađu i sahrane svoje najmilije”. Mira Devetak kaže da je njenog supruga tokom Oluje zarobila Vojska BiH, da su ga zajedno sa još tri saborca mučili i na kraju ubili. Njena borba za pronalaženje posmrtnih ostataka supruga traje pune 23 godine.

Irena Gutrun Kojić, žena koja ima dve domovine, među prvima je pomogla mnogim izbeglicama iz Hrvatske 1995. godine. U prvom talasu dom u Rejkjaviku našlo 150 proteranih. Srbi i Islađani činili bi “narod i po” Irena Gutrun Kojić i Dobrila Smiljanić, “majka Sirogojno manufakture”, zajedno su avgusta 1995. gledale dolazak traktorskih kolona proteranih Srba iz Hrvatske. Prizor koji im se ukazivao sa nadvožnjaka auto-puta bio je potresan. Prvo što je Irena uradila bilo je da ode u Crveni krst Srbije i ponudi svoju kuću u Zakuti nekom od pristiglih nevoljnika. Zatim je otputovala u svoju drugu domovinu – Island, da i tamo potraži neku pomoć za izbeglice. Tamošnja vlada te