Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu. Ako Bog da, sabraćemo se 19. juna 2021. kod Šaranove jame.

 

Nevoljnike iz “Oluje” zbrinula na Islandu

Datum objave: petak, 3 avgusta, 2018
Objavljeno u Oluja, Otadžbinski rat
Veličina slova: A- A+

Irena Gutrun Kojić, žena koja ima dve domovine, među prvima je pomogla mnogim izbeglicama iz Hrvatske 1995. godine. U prvom talasu dom u Rejkjaviku našlo 150 proteranih. Srbi i Islađani činili bi “narod i po”

Kolona srpskih izbeglica
Kolona srpskih izbeglica

Irena Gutrun Kojić i Dobrila Smiljanić, “majka Sirogojno manufakture”, zajedno su avgusta 1995. gledale dolazak traktorskih kolona proteranih Srba iz Hrvatske. Prizor koji im se ukazivao sa nadvožnjaka auto-puta bio je potresan. Prvo što je Irena uradila bilo je da ode u Crveni krst Srbije i ponudi svoju kuću u Zakuti nekom od pristiglih nevoljnika. Zatim je otputovala u svoju drugu domovinu – Island, da i tamo potraži neku pomoć za izbeglice.

Tamošnja vlada te godine određivala je kvote za najnoviju izbegličku krizu u srcu Evrope, a u Crvenom krstu Rejkjavika dobila je potvrdu da su i Srbi dobrodošli na Island. Kao volonter ove organizacije ponovo se obrela u Beogradu, gde je pomogla da 150 ljudi iz Krajine već u prvom talasu 1996. stigne u “zemlju vatre u leda”.

Irena Gutrun Kojić je pre nekoliko dana ponovo došla u Srbiju. Na letu sa Islanda bila je sa Milošom Nahodom, čovekom iz “njene” prve grupe Krajišnika koje je povela na daleko ostrvo. Miloš je na Islandu radio 23 godine, stekao je penziju i vraća se u Srbiju, da bude bliže svojima.

Pre nego što je ušla u avion, Irena je, kaže nam, “svečano” predala dužnost počasnog konzula Srbije svom sinu Armanu.

– I moj otac Milutin bio je počasni konzul – kaže Irena. – Nažalost, stradao je 1991. u saobraćajnoj nesreći.

Milutin Kojić je ostao upamćen kao biznismen koji je u Srbiju doneo vunu islandske ovce od koje su u Sirogojnu nastajali najlepši pleteni džemperi.

Irena Gutrun Kojić
Irena Gutrun Kojić

– Moj životni krug kao počasnog konzula Srbije i humanitarca sa Islanda je završen. Mnogo mi je žao što se tako strašna nesreća dogodila našem narodu devedesetih godina – priča Irena. – Da nije bilo Vlade Islanda, ništa sama ne bih mogla da učinim. Hvala im što su primili sve te nesrećne ljude, koji su opet, svi odreda, tamo postali ugledni građani. Njihova deca su pozavršavala škole i fakultete. Islandu su tako vratili za ukazano gostoprimstvo.

Seća se Irena strašnih godina, kada je Srbija bila preplavljena izbegilcama iz Krajine i BiH. Broj ljudi koji je mogla da useli je bio ograničen i danima je sa kolegama radila intervjue sa kandidatima za odlazak. Očajnika mnogo, mesta malo. Prednost su imale porodice ratnih zarobljenika, koji su bili u hrvatskim logorima i porodice sastavljene iz mešovitih srpsko-hrvatskih brakova. Nahodi, Drobnjaci, Zastavnikovići… neke su od porodica koje su bile u tom prvom čarteru. Najstarija je bila nekadašnja učiteljica od 75 godina.

– Srpska zajednica na Islandu danas ima oko 800 ljudi i lepo su se snašli – nastavlja bivša počasna konzulka. – U provoj godini boravka imali su obaveznih četiri sata nastave jezika, a zatim i mogućnost da rade. Kod nas na ostrvu posla ima, a ispostavilo se da su Srbi baš vredan narod. Radili su i rade kao majstori, ribari, u fabrikama su za preradu morskih plodova… i svi su dobili stanove do 100 kvadrata, što je standard na Islandu.

O danima kada su Krajišnici zakoračili na vulkansko ostrvo, Irena priča kroz smeh. Naši, kaže, nisu mogli da se načude kako je moguće da na Islandu niko ne zaključava vrata doma ili automobila. Nije im bilo jasno kako je moguće da su vrata prodavnica noću otključana, da baš svako može da uđe. Prema tamošnjem običaju, taj ostavi pare ili plati sutra. Ali i na to su Srbi navikli.

Rejkjavik
Rejkjavik

O Islađanima Irena Gutrun Kojić priča sa ponosom. Majka joj je iz porodice Gutrun Oskarsdotir koja važi za imućnu. Preci su ugledni ribari, koji imaju fabrike za preradu ribe. Supruga Milutina njena majka je upoznala 1954. u Njujorku, dok je bila na studijama, gde je on radio kao predstavnik trgovačkog preduzeća “Invest-import”.

– Srbi i Islanđani se razlikuju, a ja podjednako volim obe zemlje i narode – govori Irena i dodaje da bi najbolje bilo kada bi se nekom alhemijom pomešale osobine dvaju naroda. – Tada bismo dobili – narod i po.

SIN ARMAN

Irenin sin Arman poslovni je čovek i od pre nekoliko dana novi je naš počasni konzul u Rejkjaviku. Kao i svi Kojići, morao je da uči i na Beogradskom univerzitetu, gde je odlično savladao jezik. Dok je učio, toliko se zaljubio u Beograd da je kupio stan i koristi svaku priliku da bude u očevoj zemlji.

PENZIJA U ZAKUTU KOD KRAGUJEVCA

Na kraju ova izuzetna žena govori da se uskoro zauvek vraća u Srbiju. Ima do penzije tri godine (profesor je engleskog i islandskog), a onda će u Zakutu, između Kragujevca i Kraljeva. Kaže, to je raj na zemlji. A tu će početi neku svoju novu misiju. Jer, kako kaže, škola u Zakuti odumire i ima samo dva đaka, a ona planira da je nekako spase. Pre nekoliko godina učestvala je svojim sredstvima u popravljanju škole i ne može da se pomiri sa njenim nestajanjem.

Autor: D. VUJIČIĆ

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

„Oluja“ kao sredstvo kojim je rešeno srpsko pitanje u Hrvatskoj …

Operacija Oluja | Hronologija: 138 500 protiv 31 000 | Jadovno …

Ubijte me, da se ne sećam „Oluje“ | Jadovno 1941.




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top