
Јован Његовић – Дрндак: Да знаш …
Да знаш … Кад смрт додирне руке Које сте сањали Руке, које сте љубили Руке, којима сте се надали Дјецу Коју сте нам одузели Да буду дјеца мртвих које сте побили Ваше постеље Остат ће празне Чекајући на ваша тјела узалуд мириси бордела мантије римских фратара од крви црних само за нас умјесто тамјана против воде длана крува велике свјетле собе отвориле мрак нашим очима угаслим као крв густа као мрак Не знате? рекли смо Нисте чули ? викали смо Нисте видјели? било нас је хиљаде број нам се не зна и мртва сте газили оца брата ујака стрица мајку сестру жене дјецу руке су за људе Тко сте











