Јадовно 1941., аутор са Јадовно 1941. - КУЛТУРА СЈЕЋАЊА

Почетна » Архива за Јадовно 1941. » Страна 40

Годишњица страдања Срба из источне Билогоре

30. октобар 2017.

Нападом на ТО Грубишно поље 31. октобра 1991. године, започела jе акциjа хрватске воjске под називом „Откос – 10“. Циљ jе био ликвидирати и протjерати Србе са подручjа источне Билогоре. Малоброjне снаге ТО Грубишно поље нису успjеле зауставити напад хрватских боjовника, па jе народ поучен искуством из Другог свjетског рата кренуо у повлачење ка Босни. Комплетно становништво из 23 села и jедан броj житеља из jош 15 села напустило jе то подручjе. У колони jе било око 4 000 људи са преко 600 различитик возила. Послиjе повлачења Срба из источне Билогоре услиjедила су убиства преосталих Срба, паљење, пљачкање и минирање српске имовине. Уништене су и две дрвене православне цркве билогорског

Календар геноцида: 29. октобар 1991. Годишњица етничког чишћења Срба у Славонији

29. октобар 2017.

Тачно у подне 29. октобра 1991. године припадници хрватске ТО и полициjе почели су спроводити наредбу о Евакуациjи свих 2 120 мjештана из 26 села са искључиво или претежно искључиво српским становништвом, смjештених у Пожешкоj котлини, подно Папука и Псуња, коjу jе донио Кризни штаб општине Славонска Пожега. У чишћењу села коjа су одбила да се „евакуишу“ убиjено jе 71 лице српске националности међу коjима 33 жене. Минирано и запаљено jе 616 стамбених и 590 господарских обjеката, док су без кућа остала 1 492 лица. Везане виjести: Саопштење поводом годишњице евакуациjе Срба из 26 села пожешке котлине 29. октобра 1991. године

Случај Николе Рибара

25. октобар 2017.

Ако се мушкарац оцjењуjе по плећима и торзу Краљевића Марка и Мрњачевића, онда Николи Рибару у Дивоселу ниjе било равна. Исто тако предњачио jе своjим начином живота. Осредње домаћинство, без великих ограда и башти за поврће, углавног кромпир, капула и чешњак и две три гредице купуса, било jе на леђима куме Соке, његове супруге. Она jе гаjила нешто перади, двиjе кравице, прасе са посjек и неколико овчица. Да, имали су и jедног коња, кога су парили са комшиjином кобилом и утезали у кола… Кум Никола, наjближи приjатељ и комшиjа мом оцу Јови, коjи jе рано отишао ради крува да ради у Канади, био jе страствени ловац. Сjећам се његових двоцjевки.

Велика Госпа нестала у пламену

25. октобар 2017.

Прошло је 26 године како је у ноћи између 23 и 24 октобра 1991. године изгорела црква Успења Пресвете Богородице у Доњој Рашеници, у народу познатија као Велика Госпа. Недалеко од Грубишног Поља на брду између Рашенице и Ивановог села, поред гробља стајала је црква која је саграђена 1709. године и по предању је саградио капетан Радојчић. Била је једна од четири дрвене цркве које су преживеле 1941. годину, али не и 1991. Непозната рука запалила је храм који је изгорео до темеља иако је био споменик нулте категорије и под заштитом Унеска. Црква Успења Пресвете Богородице, иако скромних димензија (15 х 9,30 м) била је највећа по величини међу

Grubišnopoljska kronika 1990. – 1991. или о томе како Ивица и Перица конструишу хрватску историју

25. октобар 2017.

Шта су све поjедини Хрвати спремни да учине како би оправдали своjе злочине над Србима, доказ jе између осталог и писање хронике Грубишног Поља двоjице младих хрватских аутора, Петра Башића и Ивице Мишкулина. У часопису „scrinia slavonica“ обjављена су 2007. и 2010. године (Scrinia Slavonica, god.7, br.1, rujan 2007,str. 342–370; Scrinia Slavonica, god.10, br.1, rujan 2010, str. 454-494) са назнакама „Izvorni znanstveni rad“два тематски везана текста под насловом „Grubišnopoljska kronika 1990.–1991.“ (I dio односно II dio, у даљем тексту Kronika) младих хрватских аутора Петра Башића и Ивице Мишкулина, иза коjих стоjе, односно чиjи су сарадници судећи по испису испод имена аутора – Hrvatski institut za povijest, Podružnica za povijest Slavonije, Srijema i Baranje, Slavonski Brod. Већ прво читање овог „изворног научног рада“ показуjе шта jе заправо циљ и сврха свега овога – стварање нове хрватске повиjести помоћу непостоjећих и фалсификованих

Обрачун усташа и нијемаца преко Српских лешева

22. октобар 2017.

Срна у пет наставака, уз до сада непознате детаље, доноси фељтон о страшном усташком покољу у Великом Паланчишту код Приjедора у октобру 1942. године, када су у jедноj ноћи, без испаљеног метка, убиjена 342 житеља села, међу коjима 226 дjеце. Командант Друге сатниjе осме усташке боjне поручник Иво Батинић преживио jе покушаj самоубиства пет дана након што jе његова jединица у ноћи између 22. и 23. октобра 1942. године масакрирала 342 житеља Великог Паланчишта код Приjедора, међу коjима 226. дjеце. „Ожалошћен догађаjима, коjи су се десили као награда за све жртве и напоре, пуцао jе себи у уста с намjером да се убиjе…Зрно jе промашило и изишло ван краj лиjевог

Календар геноцида: 20. октобар 1942. Годишњица усташког покоља у Великом Паланчишту

20. октобар 2017.

У предвечерњим часовима 20. октобра 1942. године усташе су преузеле од СС-оваца српски народ из села Велико Паланчиште, Мало Паланчиште и Јеловца коjи су претходно сакупили. То вече извршено jе раздваjање мушкараца стариjих преко 15 година на jедну страну, а жена и дjеце на другу страну. Укупно су издвоjена 82 мушкарца коjи су потом одведени у сточни тор Славкана Вуjичића. Сви мушкарци су поубиjани у току ноћи 20/21. октобра осим Ђуре Бабића и Раде Поповића коjи су чупаjући проштаце ограде тора успjели побjећи. Везане виjести: Усташки покољ у Великом Паланчишту октобра 1942.год. Метак није испаљен. Све су радили кама, нож и тупа средства попут палије

Филм о бестијалним злочинима

20. октобар 2017.

Срна у пет наставака, уз до сада непознате детаље, доноси фељтон о страшном усташком покољу у Великом Паланчишту код Приjедора у октобру 1942. године, када су у jедноj ноћи, без испаљеног метка, убиjена 342 житеља села, међу коjима 226 дjеце. Документарни филм „Да се њима никад не деси“, аутора Зорана Радоњића, доноси приче четверо свjедока усташког покоља у Великом Паланчишту у октобру 1942. године. „На премиjеру филма, коjа jе одржана 22. децембра у Музеjу Козаре у оквиру изложбе `Година страдања – 1942`, од четверо моjих саговорника дошло jе троjе. Четврти, Душан Бабић, тога истог дана jе умро“, каже Радоњић Срни. „Одем у подрум и лежем пред волове, у jасле. Дошла

Први ослободиоци Београда – Да ли је Београд ослободила Црвена армија и да ли је преувеличана улога Титових партизана?

18. октобар 2017.

У годинама када сам радио у jугословенском Београду, а то су биле седамдесете, више пута сам учествовао у свечаностима поводом ослобођења Београда. И, сваки пут ме чудило како се у званичним наступањима jугословенских и београдских руководилаца много пажње посвећивало улози бораца ЈНА у ослобађању њихове престонице и како се скромно спомињала улога истинског ослободиоца овог старог српског града. Односно, веома много се говорило о генерал-пуковнику ЈНА, тада jош увек живом, Пеку Дапчевићу, коjи jе готово сам ослобађао Београд, а веома мало о генерал-маjору Црвене Армиjе, команданту 4. механизованог тенковског корпуса, Владимиру Ивановичу Жданову коjи jе, заправо, и ослобађао jугословенски главни град од немачких трупа. А пуковник (те далеке 1944.) Пеко

Црква Успења Пресвете Богородице у Малом Паланчишту

Документа НДХ свједоче о масакру у Великом Паланчишту

18. октобар 2017.

Срна у пет наставака, уз до сада непознате детаље, доноси фељтон о страшном усташком покољу у Великом Паланчишту код Приjедора у октобру 1942. године, када су у jедноj ноћи, без испаљеног метка, убиjена 342 житеља села, међу коjима 226 дjеце. Када имате документе гдjе страна коjа jе починила покољ сама говори о детаљима злочина – онда сте сигурни да нико не може оспорити обjективност нити приписати субjективност или пристраност, истиче за Срну аутор изложбе „Година страдања – 1942“ Ведрана Адамовић. У Музеjу Козаре у Приjедору по први пут jавности су приказани документи Оружништва НДХ о усташком покољу у Великом Паланчишту у октобру 1942. године. Међу десетинама докумената и фотографиjа коjи

С. Живановић: Ко је био фра Срећко Перић

17. октобар 2017.

У последње време велики броj читалаца и заинтересованих људи обратили су ми се са питањем: ко jе био Фра Срећко Перић и по чему jе познат. Стварно, 72 године после завршетка II Светског рата и ужасног геноцида против Срба, Јевреjа и Рома у Хрватскоj многи никада нису чули за фра Срећка Перића, ма да се његово име често помиње у књигама и у поjединим новинским чланцима. Екуменисти у Српскоj Православноj Цркви понекад спомињу његово име jер jе он био римокатолички жупник у Нишу све до 25. маjа 1937. године, где jе радио као вероучитељ у школи. Основао jе две римокатоличке жупе у Србиjи. Још пре капитулациjе краљевине Југославиjе, он jе

ВИДЕО: Пребиловци у Христовом наручју

14. октобар 2017.

Када се ишчита и чуjе прича о Пребиловцима, човjек остане затечен, запањен, збуњен свим оним шта jе, како jе и зашто jе учињен злочин, коjи кроз прошли виjек траjе и понавља се, изнова исти, у мржњи и злу. Пребиловци ни данас немаjу таблу, одредиште и путоказ гдjе су. Али они имаjу божиjи путоказ, и догађаjе коjи су их уз вjечно памћење и помен на небу, на земљи, и први пута опиjелом одржаним у jами под земљом ставили и на небески трон. Васкрсли Пребиловци дочекли су овог августовског jутра, на jугу, краj Хутова, Неретве, Брегаве на бриjегу у Пребиловцима, на ново ходочасно мjесто, Васкрсење храма, коjи као да jе са неба

Комшије Муслимани и Хрвати вешали су га телефонском жицом код катедрале у Сарајеву

10. октобар 2017.

Равногорац, виjетнамски ветеран, Младићев сарадник, за „Новости“ прича своjу епопеjу (1): Комшиjе Муслимани и Хрвати вешали су га телефонском жицом код катедрале у Сараjеву Промењљиво михољско лето на обронцима Авале краj Београда. Милош Костић седи на трему своjе куће и гледа у Србиjу. Кад наиђу мрки облаци, не зна да ли га више жигаjу смрзотине из Другог светског рата, ране из виjетнамских прашума или га муче сећања на крвави рат у Босни из деведесетих. Милош Костић, осамдесет и три године, цео своj живот, од раног детињства до данас, види као Шумадиjу са Авале. Као слаjдове велике филмске и ратне епопеjе коjи му се ређаjу пред очима. Равногорац, избеглица, боксер, амерички ратник

Мила Михајловић: Раб, „логор“ симбол зла

10. октобар 2017.

Немало jе изненадила виjест да jе за мjесто будућег наjважниjег хрватског Мемориjалног и едукационог центра посвећеног сjећању на жртве концентрационих логора, симболу свих логора коjи су током Другог свjетског рата постоjали широм региона, одабран бивши италиjански радни логор Кампор. За мање информисане, Кампор jе место на острву Рабу, у ком jе од jуна 1942. па све до септембра 1943. био италиjански радни логор за починиоце тешких кривичних диjла против италиjанских власти. Кампор ниjе био ни концентрациони логор, ни логор смрти. Нико тамо ниjе стрељан, нити убиjен. Нажалост, од тешких услова живота, у логору jе умрло преко 4.000 логораша (податак из стариjих хрватских извора; италиjански извори и новиjи хрватски извори наводе

Војна Крајина на граници светова

9. октобар 2017.

Срби су вековима живели на граници светова на коjоj су се сусретали Запад и Исток, Европа и Азиjа. Иако се поjам „краjина“ односи на граничне териториjе уопште, у дугом периоду историjе за Србе jе краjина била пре свега граница два туђинска царства, Аустриjског и Турског, у коjима су с обе стране границе живели Срби. Од краjа XV века кад су Турци освоjили српске земље, на напуштена имања близу границе са Аустриjом – коjа се углавном протезала дуж садашње границе Босне и Хрватске, затим кроз данашњу Србиjу реком Савом и Дунавом – насељаваjу Србе из унутрашњости. Многи од досељених Срба беже преко границе под власт цара, неправославног али ипак хришћанског. На