Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu. Ako Bog da, sabraćemo se 19. juna 2021. kod Šaranove jame.

 

Komšije Muslimani i Hrvati vešali su ga telefonskom žicom kod katedrale u Sarajevu

Datum objave: utorak, 10 oktobra, 2017
Veličina slova: A- A+

Ravnogorac, vijetnamski veteran, Mladićev saradnik, za „Novosti“ priča svoju epopeju (1): Komšije Muslimani i Hrvati vešali su ga telefonskom žicom kod katedrale u Sarajevu

Miloš Kostić
Miloš Kostić

Promenjljivo miholjsko leto na obroncima Avale kraj Beograda. Miloš Kostić sedi na tremu svoje kuće i gleda u Srbiju. Kad naiđu mrki oblaci, ne zna da li ga više žigaju smrzotine iz Drugog svetskog rata, rane iz vijetnamskih prašuma ili ga muče sećanja na krvavi rat u Bosni iz devedesetih.

Miloš Kostić, osamdeset i tri godine, ceo svoj život, od ranog detinjstva do danas, vidi kao Šumadiju sa Avale. Kao slajdove velike filmske i ratne epopeje koji mu se ređaju pred očima.

Ravnogorac, izbeglica, bokser, američki ratnik u Koreji i Vijetnamu, padobranac, specijalac, naučnik, marketinški stručnjak republikanaca u SAD, hladnoratovski savetnik Reganove administracije, kontraobaveštajac, muž Kineskinje, dobitnice Pulicerove nagrade, ratni drug Ratka Mladića, finansijer srpske nacionalne opozicije u vreme rađanja Miloševićevog režima…

Danas, vedri i vitalni čikica. Američki državljanin koji sve više vremena provodi u svojoj Srbiji, dok u nju ne dođe i zauvek. Dočekuje nas u velelepnoj rezidenciji koju je sagradio pošto je prodao vikendicu i imovinu na Floridi.

Polako i razborito, priča nam dramatičnu i nesvakidašnju priču o sebi i svojoj porodici. Ali i o dvadesetom veku, ratnim golgotama i spektakularnim životnim padovima i usponima. Rešio je tek sada, kada se lomi nova istorija nad Srbijom i polako ispravljaju nepravde i otkrivaju ožiljci, da iznese svoju dramu.

Odmotava Miloš rolnu po rolnu sećanja.

POREKLO PLAVE KRVI

– MILOŠEV pradeda po majci bio je Sreten Kojić, jedan od osnivača Narodne radikalne stranke, naučnik biotehničar i dobar prijatelj sa Petrom Prvim Karađorđevićem i pre nego što je postao kralj. Bio je oženjen italijanskom vojvotkinjom Terezom Montičeli. Milošev deda bio je Dragutin Kojić, oficir školovan na Sorboni, prošao balkanske ratove, učestvovao u probijanju Solunskog fronta. Bio je i prvi ambasador Srbije u Londonu 1919. godine. – Kad je počeo Drugi svetski rat, moj deda je dobio naređenje od Milana Nedića da preda svoj puk Nemcima. Dragutin Kojić tada je izvadio pištolj i upucao se u slepoočnicu od sramote.

Dom porodice Kostić 1929. godine u Kragujevcu. Branku Kostiću, đaku Šarla de Gola u francuskoj ratnoj akademiji, srpskom oficiru od karijere i njegovoj supruzi Radmili, rodio se prvi sin. Junak naše storije.

Kao aktivnog oficira, Branka su sa porodicom neprekidno selili, još dok mu je beba bila u krevecu. Sarajevo, Zagreb, Sarajevo…https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/milan-kostic2.jpg

– Prvo i najstarije sećanje mi je iz belgijskog Liježa. Tamo je otac dobio zaduženje u nacionalnoj fabrici kao balističar za artiljerijsku municiju. Pamtim, miris zabavišta, tišinu srpske crkve i kako sam sedeo u krilu ruskom vladiki na Nikoljdan. Prvu fudbalsku utakmicu u životu gledao sam u Belgiji kad je gostovala naša reprezentacija Jugoslavije… Rodio mi se i brat Dušan..

Tu, u tuđini, dok je još bio dete, Miloš se sreo sa demonom koji će da ga prati čitav život. Sa ratom i surovim nasiljem. Nemci su 1939. godine okupirali Belgiju.

– Prvi put sam se tada suočio sa pruskom soldateskom. Vikali su na nas, grubo gurali, cimali… Pošto smo imali diplomatske pasoše, samo su nas strpali u prljavi vagon koji ide do Minhena. Bili smo gladni i promrzli. Otac nas je šćućurio uz sebe. Deportovali su nas nazad u Jugoslaviju.

Otac Branko već je na granici prekomandovan u Sarajevo. Čekalo ga je mesto upravnika Vojno-tehničkog zavoda na Vogošći. Porodica Kostić smestila se na Marin dvor, u Ulicu kralja Tvrtka, odmah iznad katedrale, a ispod vojne bolnice. Kućerak.

– Upisali su me u školu srpskih sestara. Igrao sam svaki dan fudbal sa nekim Kemom i Rasimom iz kraja. Imao sam belgijsku kožnu loptu, a oni su derali krpenjaču. Svakoga dana, sve se više osećala razlika između nas.

Te 1940. godine, pogledi komšija bili su sve oštriji i zlobniji.

– Iako su bili u manjini, Hrvati, muslimani i folksdojčeri počeli su otvoreno da napadaju nas Srbe. Moja majka je prestala da odlazi u kupovinu jer su je žene Hrvatice uz dreku i niske psovke izudarale torbama i korpama na pijaci. Poslednje što pamtim u miru bila je proslava Svetog Save 1941. godine…

Počeo je rat. Nemci, domobrani i ustaše umarširali su u Sarajevo. Policija je potpuno prestala da štiti srpsko stanovništvo.

Fašisti, odmah po dolasku u grad, hapse oca Branka. Pošto je pokvario instalacije u Vojno-tehničkom zavodu i nije predao Nemcima sve u ispravnom stanju (kako nalaže Ženevska konvencija), proglasili su ga za ratnog zločinca. Majka Radmila, brat Dušan i Miloš ostali su sami.

Jedne hladne noći, otvorila su se ulazna vrata od kuće.

– Upala je hrvatska policija. Sve su pretresli i razbacali. Oteli su nam poslednjih 40.000 dinara u srebrnim pedesetodinarkama, koje je otac dobio pred rat kao polugodišnju platu. Uzeli su i brilijantsku iglu za kravatu i pištolj u sedefskim koricama koji sam dobio u fabrici Nacional u Liježu.

To je bio samo početak.

Maj 1941. godine, u dvorište Kostića uskaču pet muslimana, dva Hrvata i jedan folksdojčer, poznat u komšiluku po tome što je upotrebljavao vodu i šećer da zalizuje kosu.

– Vezali su me konopcima i vukli prašnjavim ulicama do katoličke katedrale na Marin dvoru. Cerili su se i pljuvali me. Usta su mi bila puna zemlje. Na Trebeviću se beleo sneg, a oni me šmrkovima hladne vode polivali uz urlike. Tukli su me korbačima i stezali oko grla telefonskom žicom.

Konačno odredište bila je metalna konstrukcija na kojoj se tresu ćilimi iz katedrale. Okačili su Miloša žicom o prečku, dok se batrgao u bolnim grčevima.

Na vratima katedrale, seća se, stajali su katolički fratri, prekrštenih ruku i prezrivo se smeškali.

– Spazio sam u magnovenju i moga malog brata kako stoji u razularenoj rulji koja se okupila. Vičem mu kroz roptanje: „Dušane, zovi policiju“! A on samo pljeska kao drugi, ponela ga atmosfera. Među napadačima su bili i Kemo i Rasim. Tog dana, uzeli su mi onu kožnu loptu i golmanske dokolenice.

BAMBUSOV ŠTAP

– KADA je otac Branko zadržan u zatvoru kao ratni zločinac, bio je zadužen da popravlja mašine. U konstrukcionom birou Vojno-tehničkog zavoda Nemci su počeli da rade na novom naoružanju. – Otac je govorio perfektno nemački i francuski, a imao je bogato balističko iskustvo. Primetio je na nemačkim radnim stolovima neke skice i nacrte. Shvatio je da je reč o novim raketama Fi1. Sve je to kopirao, reprodukovao podatke i nacrte pomoću ogledala i stavio ih u šuplji štap od bambusove trske. Uspeo je to da proturi jednom Srbinu poslovođi sa Igmana, koji je štap prebacio u Beograd. Na sigurno.

Prvi put u životu, Miloš je tada video lice smrti. Direktno i bez ulepšavanja.

– Izgubio sam svest. Telefonska žica je pukla i strovalio sam se u prašinu. Ostavili su me da umrem. Srećom, pronašla me je grupa sarajevskih Jevreja koja je čistila ruševine od bombardovanja. Nosili su žute trake. Dečji doktor Belić uzeo me je u naručje i povratio u život. Više se nije moglo ostati u Sarajevu. Ni dana.

Posle ovog brutalnog događaja, koji mu je obeležio ceo život, Milošu, njegovom bratu i majci, Nemci su dozvolili da pređu u Srbiju. Sproveli su ih u voz, na peronu za Višegrad.

U varoši na Drini, uplašeni Kostići čekali su novu lokomotivu da preuzme kompoziciju i da krenu za Beograd. Tada je Miloš bio svedok jezivog zločina:

– Muslimani su doveli oko 150 devojaka i žena i počeli da ih maltretiraju. Gledao sam kako neke siluju na livadi. Gasili su im pikavce po telu, međunožju. To vrištanje i sad mogu da čujem duboko u sebi. Majka je govorila da ne gledam. Gledao sam…

Voz za Beograd štektao je kroz mrklu i oštru mokrogorsku noć. Miloš nije mogao da zaspi. Crtao je krstiće po zamagljenom prozoru i mislio na oca koji je ostao u Sarajevu.

– Spavaj sine, biće možda i sutra naporan dan! – češkala ga majka.

– Pusti me, majko, da se nagledam Srbije! – odgovorio je Miloš.

Verovao je da ide na sigurno. Da mukama dolazi kraj. Da će se tata brzo vratiti i da će nastaviti da žive srećno.

A sve je bilo drugačije.

Oktobar 2012. godine. Miloš zastade i duboko udahnu:

– Ti dani su bili samo početak mog života za Srpstvo!

LjUBAV

U osnovnoj školi u Sarajevu, Miloš se prvi put zaljubio. Sedela je ispred njega u srednjem redu, bila je korpulentna i nosila je duge pletene kikice. Zvala se Biljana Plavšić.

– Pisao sam joj ljubavna pisma i krio ih ispod jastuka. Kada mi je mama našla pisma, pravio sam se da spavam. Čuo sam kad je rekla ocu: „Rano je počeo“. Do ušiju sam bio zaljubljen u Biljanu. Pola veka kasnije, čuo sam da je moja prva ljubav postala predsednik Republike Srpske.

Izvor: VEČERNjE NOVOSTI




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top