Prvi oslobodioci Beograda – Da li je Beograd oslobodila Crvena armija i da li je preuveličana uloga Titovih partizana?

Datum objave: sreda, oktobar 18, 2017
Veličina slova: A- A+

U godinama kada sam radio u jugoslovenskom Beogradu, a to su bile sedamdesete, više puta sam učestvovao u svečanostima povodom oslobođenja Beograda. I, svaki put me čudilo kako se u zvaničnim nastupanjima jugoslovenskih i beogradskih rukovodilaca mnogo pažnje posvećivalo ulozi boraca JNA u oslobađanju njihove prestonice i kako se skromno spominjala uloga istinskog oslobodioca ovog starog srpskog grada.

Odnosno, veoma mnogo se govorilo o general-pukovniku JNA, tada još uvek živom, Peku Dapčeviću, koji je gotovo sam oslobađao Beograd, a veoma malo o general-majoru Crvene Armije, komandantu 4. mehanizovanog tenkovskog korpusa, Vladimiru Ivanoviču Ždanovu koji je, zapravo, i oslobađao jugoslovenski glavni grad od nemačkih trupa.

A pukovnik (te daleke 1944.) Peko Dapčević uistinu je učestvovao u oslobađanju Beograda. Ali, samo učestvovao.

Nadam se da će ovoga puta Srbi odati puno priznanje Heroju Sovjetskog Saveza i Narodnom Heroju Jugoslavije, generalu Ždanovu.

Stanovnici Beograda koji su u oktobru 1944. slavili pobedu, nazvali su po imenu svog oslobodioca jednu od centralnih ulica glavnog grada Jugoslavije. Međutim, vremena su se menjala.

Posle američkih bombardovanja Beograda 1999, liberalna proamerička vlada Republike Srbije na čelu sa Đinđićem – odrekla se svoje realne istorije i preimenovala tu ulicu dajući joj naziv u čast učesnika Prvog i Drugog svetskog rata, britanskog feldmaršala Montgomerija. Istina, kasnije se ispostavilo da taj britanski vojskovođa nikakve veze nije imao sa oslobađanjem Jugoslavije, pa ulici je vraćen njen stari srpski naziv.

Inače, od gubitka istorijskog pamćenja ne pate samo Srbi. Nimalo nismo bolji ni mi, Rusi.

Evo, preda mnom je na 82. strani otvorena zasad jedina Enciklopedija Velikog Otadžbinskog rata (Veliki Otadžbinski rat 1941-1944. Enciklopedija. Glavni urednik M. M. Kozlov. M.: Sovjetska enciklopedija, 1985.). Obiman članak na temu „Beogradska operacija. 1944. g.”.

Na dve stranice se detaljno govori o tome kako se u oktobru 1944. razvijala „ofanzivna operacija trupa 3. Ukrajinskog fronta, Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije i trupa Otadžbinskog fronta Bugarske, koja je vođena od 28. septembra do 20 oktobra 1944. g.”.Odakle je general armije M. M. Kozlov (sada već pokojni, umro je 1992. g.) uzeo ove fantastične podatke da su Beograd oslobodile ove tri snage, očigledno ostaje na njegovoj vojničkoj i istoričarskoj savesti.

Međutim, ono zbog čega je zanimljiva ova enciklopedija jeste to da se u njoj na dva mesta (str. 82-83 i 668-669) govori o operaciji oslobađanja Beograda 1944.g. i da su navedeni svi njeni učesnici, čak i oni koji nisu učestvovali u operaciji, na primer, vojska Otadžbinskog fronta Bugarske. Čak je naveden i Hitlerov general – feldmaršal M. Vejhs koji je držao Beograd. U ovoj enciklopediji samo nema istinskog oslobodioca Beograda, Heroja Sovjetskog Saveza, Narodnog Heroja Jugoslavije (zvanje dodeljeno upravo za zauzimanje Beograda), generala Vladimira Ivanoviča Ždanova.

Sem toga, u registru biografskih podataka na slovo „Ž” može da se pročita biografija člana politbiroa CK KPSS, A. A. Ždanova, general-pukovnika avijacije V. N. Ždanova, samo nema heroja Velikog Otadžbinskog rata, general-pukovnika tenkovskih trupa. V. I. Ždanova.

Zašto?

Kako sam shvatio na osnovu podataka koje lično posedujem i čuvam u svojim zapisima u dnevniku za 1959. g., zbog toga što je Vladimir Ivanovič, jedini od generala sa fronta, još 1955. našao u sebi hrabrosti da se usprotivi partijskom rukovodstvu KPSS na čelu sa N. Hruščovom i nije dozvolio da se iskrivljuje istorijska istina. To je epizoda koja je kao parni valjak prešla preko sudbine generala Ždanova.

O tom slučaju mi je lično pričao Vladimir Ivanovič.

Godine 1959. bio sam na odsluženju vojnog roka u sportskoj četi Zabajkalskog vojnog okruga u gradu Čita. Tada je prvi zamenik komandanta okruga, general-pukovnika Jakova Krejzera bio general-pukovnik Vladimir Ždanov. Međutim, prvi zamenik se nije bavio vojnom obukom nego organizovanjem sportskih vežbi, formiranjem reprezentacija okruga za laku atletiku i košarku za učešće na šampionatu Oružanih Snaga SSSR-a.

Bio sam u reprezentaciji za laku atletiku i često pratio rad V. I. Ždanova u tom njegovom delokrugu i ne krijem da me je veoma iznenadilo zašto se ratni general, Heroj Sovjetskog Saveza, bavi toliko njemu nesvojstvenim poslom. Bilo je raznih glasina, pored ostalih i da je lično N. S. Hruščov naredio da se Ždanov pošalje u taj drugorazredni okrug.

Pošto sam morao lično da kontaktiram sa Ždanovim i to više puta, jednom sam mu – kada sam izabrao pogodan trenutak – postavio to pitanje Vladimiru Ivanoviču. On je nerado odgovorio da se to tako desilo, ali tom prilikom nije opširnije govorio. Tek kasnije sam saznao pojedinosti ne samo o tom slučaju nego i mnogo više – o tome da je general Ždanov bio baš onaj čovek koji je u oktobru 1944. od Nemaca oslobađao glavni grad Jugoslavije, grad Beograd, i lično poznavao J. B. Tita.

Tada još nisam mogao ni da pretpostavim da ću u budućnosti objaviti nekoliko knjiga o Jugoslaviji, odbraniti magistarsku i doktorsku disertaciju o jugoslovenskom socijalizmu, ali me je i tada veoma zanimala istorija nove Jugoslavije. Zbog toga sam retke razgovore sa Vladimirom Ivanovičem uredno zapisivao u svoj lični dnevnik koji sam počeo da vodim još 1953. godine.

Moji dnevnički zapisi iz tog dalekog vremena odražavaju i onaj apsolutno neizrecivi utisak koji je na sve nas, vojne sportiste, ostavljala ličnost generala Ždanova.

Sada, dok gledam njegove službene fotografije uzete iz arhive, siguran sam da apsolutno ne odražavaju onaj bujni dinamički karakter kakav je, u stvari, bio Vladimir Ivanovič. Na snimcima se ne može uvideti ona uzavrela energija koja je u doslovnom smislu izbijala iz njega dok je pratio treninge.

General nije trčao za nama po stadionu. Ne, njegova omiljena pozicija bila je drugačija. Za vreme treninga on je voleo da stavi stolicu na ivicu terena ili blizu koša i obično je sve postupke sportista pratio energičnim komentarima koje je upućivao ne samo glasno, već u bukvalnom smislu lavovskom rikom i izrazima koji nisu uvek bili u okvirima učtivog književnog jezika.

Uvek znalački, konkretno, malo grubo, ali ne uvredljivo. Uostalom, mi se nismo ljutili i iz drugog razloga: imali smo po 19-20 godina, a Ždanov blizu 60, general, Heroj SSSR, naravno, mi smo ga gledali ne samo odozdo, već sa obožavanjem.

A tek kada je on poskakivao sa svoje stolice i prilazio nam sasvim blizu da razgovara, onda je svako od nas nastojao da ne propusti čak ni njegov uzvik koji nam je bio upućen.

Evo ukratko rezultata tih razgovora koje sam kasnije dopunio mojim naučnim istraživanjima.

Godine 1955. N. Hruščov je, kako mu se činilo, ispravljajući Staljinove geopolitičke greške, zvanično posetio Jugoslaviju u cilju uspostavljanja odnosa između KPSS i Saveza komunista Jugoslavije i između SSSR-a i FNRJ, a već u junu 1956. Josip Broz Tito došao je u zvaničnu posetu u SSSR i potpisao Moskovsku Deklaraciju.

Odnosi između naših zemalja razvijali su se i napredovali. Međutim, u oktobru 1956. desili su se mađarski događaji, Moskva je uvela tenkove u Budimpeštu i silom ugušila mađarski bunt. Pod izgovorom da Moskva nije smatrala potrebnim da se konsultuje s njim, Tito je oštro osudio tu akciju.

Odnosi između SKJ i KPSS naglo su se pogoršali, a Hruščov je ponovio Staljinovu grešku: doveo je stvar do prekida odnosa sa FNRJ. I u tom smislu odlučio je da primora 13 sovjetskih građana, koji su u oktobru 1944. dobili zvanje Narodnih Heroja Jugoslavije za oslobađanje Beograda, da se odreknu te nagrade. Počeo je od general-pukovnika Ždanova, ali je neočekivano naišao na čvrst otpor.

Kako mi je ispričao Vladimir Ivanovič, on je Hruščovu ovako odgovorio:

 Druže, Prvi sekretare CK KPSS! Staljin se 1948. nije usudio da mi predloži takvu glupost, zar mislite da ćete vi u tome uspeti?!”

Hruščov nije otrpeo uvredu i naredio je da neposlušnog načelnika Vojne Akademije oklopnih jedinica pošalju u ZABVO kao generala za sport. Ipak, nije se osmelio ni da takne ostale nosioce ordena Narodnog Heroj Jugoslavije. Tako se ratni general našao na periferiji vojne službe.

                                                                                             https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2014/Sudenje Drazi/zdanov_1.jpg

General Ždanov govori na mitingu

Što se tiče oslobađanja Beograda, po rečima generala Ždanova, sve je izgledalo ovako.

U septembru 1944. Su trupe 3. Ukrajinskog fronta pod komandom maršala Fjodora Tolbuhina krenule u pravcu Beograda. To je bio značajan strateški uspeh. Zauzimanje prestonice Jugoslavije povlačilo je za sobom izlazak Crvene Armije na komunikacije grupe nemačke armije „E” koje su bile locirane u Grčkoj i potpunu blokadu Nemaca na Balkanskom poluostrvu. Zbog toga je Beograd branila moćna grupacija nemačke armije „F” pod komandom general-feldmaršala Vejhsa.

Sam juriš na Beograd počeo je 28. septembra 1944., ali je tek 12. oktobra 4. gardijski mehanizovani korpus pod komandom generala Ždanova uspeo da izađe na granicu grada prema mostu na reci Savi. Međutim, osvajanje mosta u hodu uz orkansku vatru iz suprotnog pravca nije bilo moguće bez velikih ljudskih gubitaka.

Na drugoj obali Save Nemci su bili skoncentrisali 40 tenkova, 170 topova i minobacača i drugo manje naoružanje. Zbog toga je Ždanov privremeno zaustavio ofanzivu i zatražio pojačanje.

U telefonskom razgovoru, komandant fronta maršal Tolbuhin potvrdio mu je da će dobiti pojačanje, da će ubrzo krenuti jedinice 1. armijske grupacije NOVJ na čelu sa generalom Pekom Dapčevićem, na što je komandant mehanizovanog korpusa rekao da mu nisu potrebni partizani nego vazdušna i artiljerijska podrška. Tolbuhin ga je uverio da se dogovara sa general-pukovnikom avijacije Sudecom i da će uskoro na raspolaganje Ždanova stići nekoliko eskadrila 5. vazdušne armije i dva artiljerijska puka.

U međuvremenu su u pravcu mosta preko reke zaista stigli jugoslovenski partizani. Oni nisu povećali entuzijazam Ždanova, stigli su razdrndanim zaplenjenim kamionima sa otvorenim karoserijama u kojima je sedelo nekoliko desetina partizana u iznošenim uniformama i naoružanih puškama. U skladu sa njima bio je i njihov komandant, potpukovnik Peko Dapčević, ne samo mršav, nego suv, u zaplenjenim vojničkim cipelama sa nemačkim pištoljem u futroli za pojasom.

Pošto je salutirao ruskom generalu, jugoslovenski partizan je raportirao da se on po naređenju Vrhovnog komandanta NOVJ, maršala Tita, stavlja na raspolaganje korpusu i da je došao da zajedno sa Rusima oslobađa Beograd.

Pošto se pozdravio i rukovao sa jugoslovenskim kolegom, Ždanov je pokazao rukom u pravcu mosta: „Preko mosta je – glavni grad tvoje Jugoslavije. Jurišaj!…

Baš u to vreme Nemci su primetili aktivnost sovjetskih trupa i otvorili žestoku vatru na most. Videvši sve to i pravilno procenivši, Dapčević je odgovorio: „Nisam lud da šaljem ljude u sigurnu smrt”.

– A ja sam, znači, lud? – planuo je Ždanov i ostavivši jugoslovenskog saveznika krenuo na punkt za vezu. Ponovo je uspostavio vezu sa Tolbuhinom i objasnio mu situaciju. Na kraju razgovora ljutito je izgovorio: „To je njihov glavni grad. Oni žele da ga oslobode. Ja nemam ništa protiv. Neka jurišaju. Ja svoje ljude neću poslati u boj dok ne dobijem pojačanje”.

Maršal je malo ćutao, a onda rekao: „Vladimire Ivanoviču, Gazda (Staljin) je naredio. Partizani moraju ući u grad zajedno sa tvojim orlovima. Ne prigovaraj. Gazda je naredio da ih staviš na tvoje tenkove i da zajedno sa tvojim borcima krenu na juriš. Dobićeš pojačanje, već ide. Za zauzimanje Beograda dajem ti tri dana. Ali da u grad uđeš zajedno sa partizanima”.

Tri dana posle ovog razgovora jurišnici su tukli nemačke pozicije na drugoj obali Save, a onda su u bitku ušli artiljerijski pukovi. Posle toga je Ždanov na svoje tenkove zaista posadio sovjetsku pešadiju i jugoslovenske partizane i korpus je prodro u glavni grad.

Sudeći prema pričanju Vladimira Ivanoviča, za vreme juriša na Beograd, nikakvih drugih trupa sem 4. mehanizovanog korpusa i partizana Peka Dapčevića ni blizu nije bilo, tim pre, nije bilo bugarskih vojnika.

Sa general-pukovnikom Pekom Dapčevićem imao sam priliku da razgovaram 21 godinu posle razgovora sa generalom Ždanovim. To se desilo za vreme mog rada u sovjetskoj ambasadi u Beogradu. Na proslavi redovne godišnjice oslobođenja Beogradam javno sam ispričao o razgovorima kojih me udostojio general Ždanov 1959. godine.

Posle zvaničnog dela u sali za prijeme, prišao mi je sa čašicom u ruci omršav general-pukovnik JNA i predstavio se: Peko Dapčević. Tada je već imao 67 godina, ali je izgledao veoma otmeno i živahno. „Sve si ti, prvi sekretare,tačno ispričao, – rekao je on. – Sve je baš tako i bilo sa oslobađanjem Beograda”.

Nažalost, sudbina nije bila blagonaklona prema Vladimiru Ivanoviču Ždanovu.

Rukovodstvo Oružanih Snaga SSSR, naravno, nije moglo da protivreči Prvom sekretaru CK KPSS, ali je ipak nastojalo da zaštiti generala Ždanova od gneva N. Hruščova i kad god je bilo mogućnosti krilo ga je od očiju partijskog rukovodioca.

Već u oktobru 1961. Ždanov je postavljen za starijeg vojnog stručnjaka u Narodnoj armiji Nemačke Demokratske Republike, a posle kratkog vremena vraćen na ranije mesto službe – za načelnika Vojne Akademije tenkovskih trupa.

U oktobru 1964., odmah posle plenuma CK KPSS, koji je Hruščova razrešio dužnosti Prvog sekretara, načelnik Generalštaba Oružanih Snaga SSSR-a, maršal Birjuzov, inicirao je dodeljivanje Ždanovu zvanja general-pukovnika i poveo ga sa sobom na put u Jugoslaviju radi obeležavanja praznika oslobođenja Beograda. Ali, 19. oktobra avion sa sovjetskom vojnom delegacijom srušio se nadomak Beograda.

Poginuli su svi koji su se nalazili u avionu.

Vladimir Ivanovič sahranjen je na Novodevičjem groblju.

(za Fakti.org prevela: Ksenija Trajković)

Piše: Vladimir Kuznječevski, savetnik direktora Ruskog instituta za strateška istraživanja

Izvor: Intermagazin.rs

Vezane vijesti:

Ratko Dmitrović: “Sedlo belog konja” – Jadovno 1941.

Tito je tražio bombardovanje Srbije 1944! – Jadovno 1941.

Četničkim simbolima mjesto na vojnoj paradi – Jadovno 1941.

Dobro došli gospodine Predsjedniče! – Jadovno 1941.


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top