Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Први ослободиоци Београда – Да ли је Београд ослободила Црвена армија и да ли је преувеличана улога Титових партизана?

Датум објаве: среда, 18 октобра, 2017
Величина слова: A- A+

У годинама када сам радио у jугословенском Београду, а то су биле седамдесете, више пута сам учествовао у свечаностима поводом ослобођења Београда. И, сваки пут ме чудило како се у званичним наступањима jугословенских и београдских руководилаца много пажње посвећивало улози бораца ЈНА у ослобађању њихове престонице и како се скромно спомињала улога истинског ослободиоца овог старог српског града.

Односно, веома много се говорило о генерал-пуковнику ЈНА, тада jош увек живом, Пеку Дапчевићу, коjи jе готово сам ослобађао Београд, а веома мало о генерал-маjору Црвене Армиjе, команданту 4. механизованог тенковског корпуса, Владимиру Ивановичу Жданову коjи jе, заправо, и ослобађао jугословенски главни град од немачких трупа.

А пуковник (те далеке 1944.) Пеко Дапчевић уистину jе учествовао у ослобађању Београда. Али, само учествовао.

Надам се да ће овога пута Срби одати пуно признање Хероjу Совjетског Савеза и Народном Хероjу Југославиjе, генералу Жданову.

Становници Београда коjи су у октобру 1944. славили победу, назвали су по имену свог ослободиоца jедну од централних улица главног града Југославиjе. Међутим, времена су се мењала.

После америчких бомбардовања Београда 1999, либерална проамеричка влада Републике Србиjе на челу са Ђинђићем – одрекла се своjе реалне историjе и преименовала ту улицу даjући jоj назив у част учесника Првог и Другог светског рата, британског фелдмаршала Монтгомериjа. Истина, касниjе се испоставило да таj британски воjсковођа никакве везе ниjе имао са ослобађањем Југославиjе, па улици jе враћен њен стари српски назив.

Иначе, од губитка историjског памћења не пате само Срби. Нимало нисмо бољи ни ми, Руси.

Ево, преда мном jе на 82. страни отворена засад jедина Енциклопедиjа Великог Отаџбинског рата (Велики Отаџбински рат 1941-1944. Енциклопедиjа. Главни уредник М. М. Козлов. М.: Совjетска енциклопедиjа, 1985.). Обиман чланак на тему „Београдска операциjа. 1944. г.”.

На две странице се детаљно говори о томе како се у октобру 1944. развиjала „офанзивна операциjа трупа 3. Украjинског фронта, Народноослободилачке воjске Југославиjе и трупа Отаџбинског фронта Бугарске, коjа jе вођена од 28. септембра до 20 октобра 1944. г.”.Одакле jе генерал армиjе М. М. Козлов (сада већ покоjни, умро jе 1992. г.) узео ове фантастичне податке да су Београд ослободиле ове три снаге, очигледно остаjе на његовоj воjничкоj и историчарскоj савести.

Међутим, оно због чега jе занимљива ова енциклопедиjа jесте то да се у њоj на два места (стр. 82-83 и 668-669) говори о операциjи ослобађања Београда 1944.г. и да су наведени сви њени учесници, чак и они коjи нису учествовали у операциjи, на пример, воjска Отаџбинског фронта Бугарске. Чак jе наведен и Хитлеров генерал – фелдмаршал М. Веjхс коjи jе држао Београд. У овоj енциклопедиjи само нема истинског ослободиоца Београда, Хероjа Совjетског Савеза, Народног Хероjа Југославиjе (звање додељено управо за заузимање Београда), генерала Владимира Ивановича Жданова.

Сем тога, у регистру биографских података на слово „Ж” може да се прочита биографиjа члана политбироа ЦК КПСС, А. А. Жданова, генерал-пуковника авиjациjе В. Н. Жданова, само нема хероjа Великог Отаџбинског рата, генерал-пуковника тенковских трупа. В. И. Жданова.

Зашто?

Како сам схватио на основу података коjе лично поседуjем и чувам у своjим записима у дневнику за 1959. г., због тога што jе Владимир Иванович, jедини од генерала са фронта, jош 1955. нашао у себи храбрости да се успротиви партиjском руководству КПСС на челу са Н. Хрушчовом и ниjе дозволио да се искривљуjе историjска истина. То jе епизода коjа jе као парни ваљак прешла преко судбине генерала Жданова.

О том случаjу ми jе лично причао Владимир Иванович.

Године 1959. био сам на одслужењу воjног рока у спортскоj чети Забаjкалског воjног округа у граду Чита. Тада jе први заменик команданта округа, генерал-пуковника Јакова Креjзера био генерал-пуковник Владимир Жданов. Међутим, први заменик се ниjе бавио воjном обуком него организовањем спортских вежби, формирањем репрезентациjа округа за лаку атлетику и кошарку за учешће на шампионату Оружаних Снага СССР-а.

Био сам у репрезентациjи за лаку атлетику и често пратио рад В. И. Жданова у том његовом делокругу и не криjем да ме jе веома изненадило зашто се ратни генерал, Хероj Совjетског Савеза, бави толико њему несвоjственим послом. Било jе разних гласина, поред осталих и да jе лично Н. С. Хрушчов наредио да се Жданов пошаље у таj другоразредни округ.

Пошто сам морао лично да контактирам са Ждановим и то више пута, jедном сам му – када сам изабрао погодан тренутак – поставио то питање Владимиру Ивановичу. Он jе нерадо одговорио да се то тако десило, али том приликом ниjе опширниjе говорио. Тек касниjе сам сазнао поjединости не само о том случаjу него и много више – о томе да jе генерал Жданов био баш онаj човек коjи jе у октобру 1944. од Немаца ослобађао главни град Југославиjе, град Београд, и лично познавао Ј. Б. Тита.

Тада jош нисам могао ни да претпоставим да ћу у будућности обjавити неколико књига о Југославиjи, одбранити магистарску и докторску дисертациjу о jугословенском социjализму, али ме jе и тада веома занимала историjа нове Југославиjе. Због тога сам ретке разговоре са Владимиром Ивановичем уредно записивао у своj лични дневник коjи сам почео да водим jош 1953. године.

Моjи дневнички записи из тог далеког времена одражаваjу и онаj апсолутно неизрециви утисак коjи jе на све нас, воjне спортисте, остављала личност генерала Жданова.

Сада, док гледам његове службене фотографиjе узете из архиве, сигуран сам да апсолутно не одражаваjу онаj буjни динамички карактер какав jе, у ствари, био Владимир Иванович. На снимцима се не може увидети она узаврела енергиjа коjа jе у дословном смислу избиjала из њега док jе пратио тренинге.

Генерал ниjе трчао за нама по стадиону. Не, његова омиљена позициjа била jе другачиjа. За време тренинга он jе волео да стави столицу на ивицу терена или близу коша и обично jе све поступке спортиста пратио енергичним коментарима коjе jе упућивао не само гласно, већ у буквалном смислу лавовском риком и изразима коjи нису увек били у оквирима учтивог књижевног jезика.

Увек зналачки, конкретно, мало грубо, али не увредљиво. Уосталом, ми се нисмо љутили и из другог разлога: имали смо по 19-20 година, а Жданов близу 60, генерал, Хероj СССР, наравно, ми смо га гледали не само одоздо, већ са обожавањем.

А тек када jе он поскакивао са своjе столице и прилазио нам сасвим близу да разговара, онда jе свако од нас настоjао да не пропусти чак ни његов узвик коjи нам jе био упућен.

Ево укратко резултата тих разговора коjе сам касниjе допунио моjим научним истраживањима.

Године 1955. Н. Хрушчов jе, како му се чинило, исправљаjући Стаљинове геополитичке грешке, званично посетио Југославиjу у циљу успостављања односа између КПСС и Савеза комуниста Југославиjе и између СССР-а и ФНРЈ, а већ у jуну 1956. Јосип Броз Тито дошао jе у званичну посету у СССР и потписао Московску Декларациjу.

Односи између наших земаља развиjали су се и напредовали. Међутим, у октобру 1956. десили су се мађарски догађаjи, Москва jе увела тенкове у Будимпешту и силом угушила мађарски бунт. Под изговором да Москва ниjе сматрала потребним да се консултуjе с њим, Тито jе оштро осудио ту акциjу.

Односи између СКЈ и КПСС нагло су се погоршали, а Хрушчов jе поновио Стаљинову грешку: довео jе ствар до прекида односа са ФНРЈ. И у том смислу одлучио jе да примора 13 совjетских грађана, коjи су у октобру 1944. добили звање Народних Хероjа Југославиjе за ослобађање Београда, да се одрекну те награде. Почео jе од генерал-пуковника Жданова, али jе неочекивано наишао на чврст отпор.

Како ми jе испричао Владимир Иванович, он jе Хрушчову овако одговорио:

 Друже, Први секретаре ЦК КПСС! Стаљин се 1948. ниjе усудио да ми предложи такву глупост, зар мислите да ћете ви у томе успети?!”

Хрушчов ниjе отрпео увреду и наредио jе да непослушног начелника Воjне Академиjе оклопних jединица пошаљу у ЗАБВО као генерала за спорт. Ипак, ниjе се осмелио ни да такне остале носиоце ордена Народног Хероj Југославиjе. Тако се ратни генерал нашао на перифериjи воjне службе.

                                                                                             https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2014/Sudenje Drazi/zdanov_1.jpg

Генерал Жданов говори на митингу

Што се тиче ослобађања Београда, по речима генерала Жданова, све jе изгледало овако.

У септембру 1944. Су трупе 3. Украjинског фронта под командом маршала Фjодора Толбухина кренуле у правцу Београда. То jе био значаjан стратешки успех. Заузимање престонице Југославиjе повлачило jе за собом излазак Црвене Армиjе на комуникациjе групе немачке армиjе „Е” коjе су биле лоциране у Грчкоj и потпуну блокаду Немаца на Балканском полуострву. Због тога jе Београд бранила моћна групациjа немачке армиjе „Ф” под командом генерал-фелдмаршала Веjхса.

Сам jуриш на Београд почео jе 28. септембра 1944., али jе тек 12. октобра 4. гардиjски механизовани корпус под командом генерала Жданова успео да изађе на границу града према мосту на реци Сави. Међутим, осваjање моста у ходу уз орканску ватру из супротног правца ниjе било могуће без великих људских губитака.

На другоj обали Саве Немци су били сконцентрисали 40 тенкова, 170 топова и минобацача и друго мање наоружање. Због тога jе Жданов привремено зауставио офанзиву и затражио поjачање.

У телефонском разговору, командант фронта маршал Толбухин потврдио му jе да ће добити поjачање, да ће убрзо кренути jединице 1. армиjске групациjе НОВЈ на челу са генералом Пеком Дапчевићем, на што jе командант механизованог корпуса рекао да му нису потребни партизани него ваздушна и артиљериjска подршка. Толбухин га jе уверио да се договара са генерал-пуковником авиjациjе Судецом и да ће ускоро на располагање Жданова стићи неколико ескадрила 5. ваздушне армиjе и два артиљериjска пука.

У међувремену су у правцу моста преко реке заиста стигли jугословенски партизани. Они нису повећали ентузиjазам Жданова, стигли су раздрнданим заплењеним камионима са отвореним каросериjама у коjима jе седело неколико десетина партизана у изношеним униформама и наоружаних пушкама. У складу са њима био jе и њихов командант, потпуковник Пеко Дапчевић, не само мршав, него сув, у заплењеним воjничким ципелама са немачким пиштољем у футроли за поjасом.

Пошто jе салутирао руском генералу, jугословенски партизан jе рапортирао да се он по наређењу Врховног команданта НОВЈ, маршала Тита, ставља на располагање корпусу и да jе дошао да заjедно са Русима ослобађа Београд.

Пошто се поздравио и руковао са jугословенским колегом, Жданов jе показао руком у правцу моста: „Преко моста jе – главни град твоjе Југославиjе. Јуришаj!…

Баш у то време Немци су приметили активност совjетских трупа и отворили жестоку ватру на мост. Видевши све то и правилно проценивши, Дапчевић jе одговорио: „Нисам луд да шаљем људе у сигурну смрт”.

– А jа сам, значи, луд? – плануо jе Жданов и оставивши jугословенског савезника кренуо на пункт за везу. Поново jе успоставио везу са Толбухином и обjаснио му ситуациjу. На краjу разговора љутито jе изговорио: „То jе њихов главни град. Они желе да га ослободе. Ја немам ништа против. Нека jуришаjу. Ја своjе људе нећу послати у боj док не добиjем поjачање”.

Маршал jе мало ћутао, а онда рекао: „Владимире Ивановичу, Газда (Стаљин) jе наредио. Партизани мораjу ући у град заjедно са твоjим орловима. Не приговараj. Газда jе наредио да их ставиш на твоjе тенкове и да заjедно са твоjим борцима крену на jуриш. Добићеш поjачање, већ иде. За заузимање Београда даjем ти три дана. Али да у град уђеш заjедно са партизанима”.

Три дана после овог разговора jуришници су тукли немачке позициjе на другоj обали Саве, а онда су у битку ушли артиљериjски пукови. После тога jе Жданов на своjе тенкове заиста посадио совjетску пешадиjу и jугословенске партизане и корпус jе продро у главни град.

Судећи према причању Владимира Ивановича, за време jуриша на Београд, никаквих других трупа сем 4. механизованог корпуса и партизана Пека Дапчевића ни близу ниjе било, тим пре, ниjе било бугарских воjника.

Са генерал-пуковником Пеком Дапчевићем имао сам прилику да разговарам 21 годину после разговора са генералом Ждановим. То се десило за време мог рада у совjетскоj амбасади у Београду. На прослави редовне годишњице ослобођења Београдам jавно сам испричао о разговорима коjих ме удостоjио генерал Жданов 1959. године.

После званичног дела у сали за приjеме, пришао ми jе са чашицом у руци омршав генерал-пуковник ЈНА и представио се: Пеко Дапчевић. Тада jе већ имао 67 година, али jе изгледао веома отмено и живахно. „Све си ти, први секретаре,тачно испричао, – рекао jе он. – Све jе баш тако и било са ослобађањем Београда”.

Нажалост, судбина ниjе била благонаклона према Владимиру Ивановичу Жданову.

Руководство Оружаних Снага СССР, наравно, ниjе могло да противречи Првом секретару ЦК КПСС, али jе ипак настоjало да заштити генерала Жданова од гнева Н. Хрушчова и кад год jе било могућности крило га jе од очиjу партиjског руководиоца.

Већ у октобру 1961. Жданов jе постављен за стариjег воjног стручњака у Народноj армиjи Немачке Демократске Републике, а после кратког времена враћен на раниjе место службе – за начелника Воjне Академиjе тенковских трупа.

У октобру 1964., одмах после пленума ЦК КПСС, коjи jе Хрушчова разрешио дужности Првог секретара, начелник Генералштаба Оружаних Снага СССР-а, маршал Бирjузов, иницирао jе додељивање Жданову звања генерал-пуковника и повео га са собом на пут у Југославиjу ради обележавања празника ослобођења Београда. Али, 19. октобра авион са совjетском воjном делегациjом срушио се надомак Београда.

Погинули су сви коjи су се налазили у авиону.

Владимир Иванович сахрањен jе на Новодевичjем гробљу.

(за Факти.орг превела: Ксениjа Траjковић)

Пише: Владимир Кузњечевски, саветник директора Руског института за стратешка истраживања

Извор: Intermagazin.rs

Везане виjести:

Ратко Дмитровић: “Седло белог коња” – Jadovno 1941.

Тито је тражио бомбардовање Србије 1944! – Јадовно 1941.

Четничким симболима мjесто на воjноj паради – Jadovno 1941.

Добро дошли господине Предсjедниче! – Jadovno 1941.


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top