
За почетак, добро би било да научимо каткад да трпимо
Разговарам се јуче са оклеветаним и прогоњеним Младеном Обрадовићем. Осудили су га – без пресуде. Обезљудили – без разлога. Каменовали га – они који би последњи смели да камен баце. Нечојствено гонили – они који се представљају као саткани од толеранције и љубави. А Младен ћути и носи крст свој. Без роптања и ридања. Иде својим путем, трпељиво, борећи се како уме и зна за свог синка Алексија. И не мрзи их. И не суди им. И разговор са њим ме сети колико је ТРПЉЕЊЕ, и из њега произишло СТРПЉЕЊЕ дубоко у основи нашег бића. Ми смо, томе нас историја учи, народ који се рађа и умире уз муку и трпећи.









