Ово је слово о народу којег је преостало у траговима, али који ће вјечно остати до последњег да свједочи.

Кад се стишају удари, моја култура је још снажнија.
Мој modus operandi постане životni izričaj, ако је тако језички уредније. Овим културно уздижем себе и претке своје и потомке своје, ако ми их дарује Господ.
И овим одајем вјечни помен и вјечно сјећање на Њих којих сам недостојан!
И не, на овом мјесту није сахрањено “само” стотину дјеце. На овом мјесту сахрањен је читав један народ по бројности. Они који умањују или лицитирају бројевима злонамјерни су, ма из којег круга долазе, а има их и у круговима од којих би прије требала доћи молитва него разбројавање.
Хиљаде, десетине хиљада и стотине хиљада потомака оних чији су животи прекинути дјелима помрачених умова.
Овдје су сахрањени наша браћа, сестре, рођаци, пријатељи, будући пастири, професори, љекари, часни сељаци и будућност једног народа. И неће бити умањена жртва њихова, нити поништена жељама маскираних и сакривених мрзитеља њихових, недавно пројављених и указаних.
И зато бројеви не свједоче само о прошлости, већ и прекинутој будућности, угашеним домовима и небројеним дивним душама којима није дозвољено да израсту у неког новог Теслу, Миланковића, Мркаља, Вујаклију, Боројевића, Аралицу, Прерадовића, Јакшића, Милаша, Зелића, Кончаревића и тако редом…
И баш не постоји modus operandi или modni izričaj да их од мене одвоји, нити да их умањи. Ово је слово о народу којег је преостало у траговима, али који ће вјечно остати до последњег да свједочи.
Дјеца мученици нису само бројеви, они су заступници наши пред Господом. Њима ћемо упућивати молитве док је свијета и вијека.
Радујте се, свака жалост ваша престаде!
Радујте се, Господ вам сузе занавијек обриса!
Радујте се, муке бијаху пролазне, а радост је вјечна!
Радујте се, велика је награда ваша на небу!