Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Усташе се не враћају кући- одавно су код куће!!!
Пише: Ђурђица Драгаш
Ништа ново и ништа неочекивано, тако председник удружења „Јадовно 1941.“ Душан Басташић оцењује иницијативу, коју је одобрио и Хрватски сабор, да се на загребачком гробљу Мирогој „уреди гробље хрватских војника од 1941. до 1945. године“.
Сматра да је реч само о још једној етапи у реализацији плана католичке цркве да, како каже, „заоре источну њиву“, мислећи при том на простор источно од Дрине. Тај план је преточен у идеологију Анте Старчевића, теорију „крви и тла“,а спроводили су га, свако на свој начин, Анте Павелић, Јосип Броз и Фрањо Туђман, каже Басташић и додаје да власт у Хрватској на томе ради и данас, али тзв. мирнодопским средствима.
Као примере наводи организовање научних скупова на којима се релативизују злочини почињени у НДХ и смањује број жртава Покоља, као и акције у којима се, под плаштом бриге за екологију, „чисте“ јаме у које су бацане жртве усташког терора и спаљује све што је у њима пронађено.
Иза иницијативе за уређење спомен комлекса на Мирогоју стоји, уверен је Басташић, жеља да се сви припадници оружаних формација НДХ представе као легална војска, а она сама као легитимна држава против које су се, без икаквог разлога, побунили некакви устаници, готово терористи. Скоро идентичан став званични Загреб има и о дешавањима током 90-их па је, како каже, логично процењено да би исти третман требало да имају сви хрватски војници, и они из 1941. и они из 1991.године.
Оно што ову иницијативу чини монструозном је чињеница да ће се тзв. меморијал подићи у непосредној близини парцеле 142, гробнице у коју су сахрањена убијена српска деца са Козаре. Тако ће се, упозорава Басташић, једни крај других наћи џелати и њихове жртве.
Иако се могло чути да се, захваљујући подршци Сабора, усташе на овај начин враћају кући, Басташић сматра да су они одавно „код куће“, захваљујући подршци коју та идеологија има у готово свим политичким и научним круговима у Хрватској.
Коментаришући иницијативу да се, после најаве да ће Аустрија забранити комеморативни скуп у Блајбургу, одавање почасти убијеним усташама организује у српском месту Удбина у Лици, Басташић подсећа да је реч о крају у којем су током 1941. године почињени најтежи злочини над Србима и формиран први комплекс усташких логора смрти, Госпић-Јадовно-Паг. Кад се у обзир узме то, али и чињеница да је од почетка 90-их ХДЗ неприкосновена политичка снага у том делу Хрватске, не чуди га што ће ново усташко светилиште никнути баш тамо.
Иако их не разуме, не чуде га више ни покушаји умањивања броја Срба убијених у НДХ, како они који долазе са хрватске стране тако и они које спроводе поједини српски историчари и представници СПЦ. Басташић ипак каже да је изненађен ћутањем европских институција које се баве културом сећања на страдање Јевреја у НДХ.
Закључује да смо, као народ, доста „кумовали“ забораву. Београд, подсећа, тек сада добија улицу, тј. обалу Јасеновачких жртава, а у Доњој Градини, упркос најавама и обећањима, и даље не постоји ни капела, ни Меморијал посвећен жртвама тог злогласног усташког логора.
Од истог аутора:
КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: ЂУРЂИЦА ДРАГАШ
One Response
У овом контексту потстсетили бисмо цењене сараднике Вашег портала на књигу мађарског публицисте Emila Lengyela (1895–1985), коју је објавио у Њујорку 1969. године под насловом “Nationalism, the Last Stage of Communism” – “Национализам, последња фаза комунизма“, где у слободном преводу дословно стоји:
„И нацисти су унели неограничену мржњу у људска срца, као и Монголски кан. Хитлерове идеје прихватили су и југословенски суседи, Мађарска, Бугарска и Румунија, не зато што су се са њим састајали очи у очи, већ зато што су се плашили његовог гнева. Срби су били другачијег типа, спремни да се одупру нацистима. Отпор освајача био је њихово историјско наслеђе.
Џингис-кан је напао њихову земљу са нисколетећим бомбардерима Штука , од којих се Срби нису могли бранити. Немачки бомбардери су побили хиљаде Срба на београдским улицама…
У Хрватској су се појавиле усташе, терористичка организација. ‘Усташе’ су били екстремни националисти, антисрпски фашисти, који су увели владавину терора која је превазишла по својим зверствима Џингис Кана. Усташе се нису задовољили само са тиме да се њихови непријатељи, политички противници и српски родољуби, само стрељају. У многим случајевима полагали су их на пањеве, на којима су жртвама секли главе. Често су жртве биле окружене одушевљеним усташама. Толико су усташе били поносни на своја дела, која су овековечили безбројним фотографијама, да би се потсећали на најгнусније злочине, које су починили у историји Балкана…“ (Види: Emil Lengyel, Nationalism, the Last Stage of Communism, New York, 1969, стр. 114/15).