Vladimir Kolarić: „IMENA NAŠA ZAPAMTIĆE GOSPOD“ – POEZIJA JELENE KOVAČEVIĆ

Postoje tako veliki užasi za koje ne želimo ni da znamo i kojih ne želimo da se sećamo jer otkrivaju nešto užasno o čoveku. Razumljivo je da i svedoci užasa i njihovi naslednici žele užas da zaborave pa čak i negiraju, a ako je zaborav i negiranje usklađeno sa određenim ideološkim projektom koji ga opravdava, sve postaje mnogo lakše.

Posebno kada taj ideološki projekat potomcima želi da ukine svest da su uopšte potomci, a ako i jesu oni su to samo po krvnom, biološkom srodstvu, koje je valjda manje važno od vere u neku apstraktnu ideju koja nam obećava svetliju budućnost.

Uverio sam se u nekoliko navrata kako su potomci – ako ne biološki onda etnički – jesenovačkih krvnika, u ovom slučaju relativno mlađi i liberalno nastrojeni ljudi, pokazivali veliku pažnju i značajnu obaveštenost o zločinima na teritoriji NDH za vreme Drugog svetskog rata, bezrezervno ih osuđujući, ali ipak uz, od socijalističkog vremena nasleđenu, sklonost ka paralelizmu zločina u ovom ratu, nesklonost da se ovaj planski organizovani masovni zločin imenuje po sebi razumljivim pojmom genocida i uz nemogućnost da se razumeju i osete prave razmere i užasi tog zločina. Kod potomaka žrtava, čini se, postojalo je još manje znanja, manje volje za istraživanjem, uz mnogo nekanalisanih emocija, ali i, kod zabrinjavajuće velikog broja njih, razumevanja punih razmera zločina.

Ta podsvesna autocenzura počivala je i kao da još u mnogome počiva što na nemanju hrabrosti za suočavanje sa razmerama mogućeg ljudskog zla, strahu od konsekvenci koje bi ta svest imala za miran suživot sa ovim prostorima i nasleđenim ideološkim matricama, po kojima se podrazumeva da je narod jasenovačkih žrtava najveći krivac za sopstvena stradanja.

Okretanje glave od stvarnosti često rađa patologiju, pa smo bili svedoci u kojoj meri je, nezavisno od njegovih umetničkih kvaliteta, film „Dara iz Jasenovca“ za mnoge ovde bio sporan samim tim što postoji. Ovakvom odnosu prema umetničkoj obradi kolektivnh zločina na nad našim narodom samo ide na ruku (samo)proglašeni „duh vremena“ koji apriori  osporava umetničku vrednost predstavljanju kolektivnog stradanja, osim ako ono nije provučeno kroz prepoznatljive filtere cinizma, relativizacije i ovakve ili onakve ideologizacije.

Ali ipak, nijedan zločin nije samo lična nego i kolektivna stvar, događaj koji se tiče cele zajednice, koja ima potrebu da ga (pre)osmisli i prevlada, a to se čini najpre kroz pesmu, odnosno umetnost. Naš glavni problem, dakle, nije toliko nedostatak faktografije, jer nje ima za one koji traže, pa čak ni političke konstelacije, koliko nedostatak pesme, pevanja, opevavanja kolektivnih trauma i žrtava, koga nema bez smelosti suočavanja sa graničnim iskustvima i bez odgovornosti za zajednicu kojoj se pripada, odnosno bez samog osećanja pripadnosti zajednici.

Jelena Kovačević, potpuno nesavremeno, u svojoj zbirci poezije „Stradanje“ (Jadovno, 2021) upravo opevava stradanje svog naroda u Jasenovcu i diljem NDH, sa ličnim bolom, bez pomenute krinke cinizma, ali i bez omaljujućeg arhaizma, koji događaje smešta na bezbedno vremensko i kognitivno rastojanje.

Pesnikinja ličnih glasom opevava stradanje zajednice, gotovo ritualno (ali bez ritualno-etnografskih poštapalica), suočavajući se opet sa ličnom patnjom što je moguće većeg broja konkretnih, pojedinačnih stradalnika. Žrtve koje opevava nisu nekakvi kolektivni i simbolički entiteti, nego živi konkretni ljudi, kao što su to i njihovi dželati, ali neskriveno ozvereni, demonizovani. Jelena Kovačević zaranja u zločin i njegove dubine, otkrivajući, opet bez jeftinih retoričkih poštapalica, njegove metafizičke razmere, svojevrsnu metafiziku zla koja je pokretala ubice i „osmišljavala“ njihov krvavi pir.

Ono što peva je toliko strašno, da autorka mnoge pesme propraća dokumentarnim svedočenjima o zločinima,  jer neke stvari je jednostavno nemoguće ili nepristojno izmišljati, ali ipak prednost daje pesmi, doživljaju koji ona nudi, pa tek onda faktografiji koja je dodatno objašnjava i kontekstualizuje.

Umetnički smisao ove poezije koji nadvladava dokumentarnost je u doživljajnoj snazi svedočenja, njegovoj konkretnosti. Snaga suočavanja sa zlom i njegovim razmerama je tolika da ne štiti nežne uši savremenih čitalaca, ali ipak ostavlja mesta za ako ne utehu, ono smisao, osmiljšavanje, bez kog je pevanje uzaludno. Taj smisao ne svodi se na utehu sećanja, pamćenja, ni na  ispraznu religijsku retoriku, već izvirući iz ličnog i duboko ljudskog, čije opstajanje u najvećim užasima predstavlja već utehu i smisao po sebi, vrhuni u molitvenoj  nadi da je „imena naša zapamtio Gospod“, koji je sa nama i u najvećim patnjama (i posebno tada) i koji nas spasava pominjanjem našeg imena, naše jedinstvene i neponovljive ličnosti, za našu vaskrnu večnost i za život sveta.

Da bi se napisala ovakva knjiga, treba biti duhovno i duševno zdrav, a čini se da su iste osobine potrebne i za njeno produktivno čitanje, lišeno bilo koje vrste ostrašćenosti. Jelena Kovačević je dotakla iskustvo kolektivnog stradanja na način koji i žrtve i dželate i sve naše smutnje imenuje pravim imenom ali na nivou koji (ne ukida nego) transcendira ideološke i nacionalne identifikacije, nadovezujući se na velika dela ovakve književnosti kakva su ona Ivana Gorana Kovačića, Skendera Kulenovića, Branka Ćopića, Zdravka Krstanovića, Miroslava Toholja ili Jovana Radulovića. A to je bez sumnje jedna svetla i odgovorna tradicija.

Izvor: ISKRA

Vezane vijesti:

Jelena Kovačević: Blaženi su žedni (logor Slano na Pagu)

Jelena Kovačević: Stradanje

Jelena Kovačević: Mrak iz sokolskog doma

KNjIŽEVNA KRITIKA: Svest o najstrašnijem zločinu

Dejan Bulatović: Stradanje ili Pesme koje trpe bol

Aleksandar Mirković: Pasija po Jeleni