Владимир Бурсаћ: Злочини Независне Државе Хрватске у Бихаћком крају током пролећа, лета и јесени 1941.г

Уз сагласност аутора, преносимо његов рад објављен 2023. године у часопису Топола, издавача ЈУ Спомен-подручје Доња Градина.

Апстракт:  Неколико дана од почетка инвазије на Југославију, оснива се Независна Држава Хрватска. Кључна особа у стварању органа власти НДХ у Босанској Крајини је Виктор Гутић. Половином јуна у Бихаћ као Велики жупан Велике жупе Крбава и Псат долази Љубомир Кватерник, организатор и предводник злочина над српским и јеврејским живљем. У раду су кроз временску линију приказани сви злочини почињени над Србима и малобројним Јеврејима: одузимање земље и имовине добровољцима, конфискације радњи трговаца и занатлија, хапшења и затварања, пљачкање имовине и уцењивање имућних житеља, покатоличавање, рад Пријеког суда за Велику жупу, организовано и систематско исељавање српског и јеврејског живља Бихаћа, уништавање верских споменика Срба и Јевреја, хапшења војно способног становништва у насељима у околини Бихаћа, масовна стрељања у Бихаћком пољу (Гаравице, Уљевите баре, Церавци) као и злочини на великом броју других стратишта. Након почетка оружаног отпора настају одмазде над цивилним живљем. Злочини у Бихаћком крају су били организовани раније, масовније и суровије у односу на друге делове НДХ, јер је Бихаћ био средиште велике области већински насељене Србима.  

Кључне речи: НДХ, злочин, Велика жупа Крбава и Псат, Љубомир Кватерник, Пријеки суд,  

---

Бихаћки крај између два светска рата

Први попис Југославије 1921.г. у покрајини Босни и Херцеговини затиче 1.890.440 житеља (829.360 православних-43.8%, 588.173 муслимана-31.1%, 444.309 римокатолика-23.5%). У округу Бихаћ живи 216.973 становника (123.783-57% православних, 80.715-37.2% муслимана, 12.095-5.57% римокатолика). У срезу Бихаћ пописано је 27.152 становника (православних 11.636-42.8%, муслимана 12.076-44.4%, римокатолика 3.241-11.9%)[1].

Десет година касније, 1931.г, у Босни живи 46.8% православних, 29.3% муслимана и 22.5% католика[2]. Врбаска бановина тада има 57.8 % православних, 16.6% католика, 24.1 % муслимана. Бихаћ је пописан у Врбаској бановини са 23 среза (Босанска крајина проширена за Гламоч, Јајце, Доњи Вакуф, Теслић, Тешањ, Добој, Градачац и Дервенту).  Срез Бихаћ има 39309 становника (Срба 17.178-43.70%, католика 7.999-20.35%, а муслимана 13.962-35.52%). Срез Цазин има 59.541 становника (православних 21.956 – 36.8%). Срез Грахово има 26.118 становника (православних 24.644-94.3%). Срез Петровац има 32.557 становника (православних 24.647-75.7%). Срез Крупа има 46.946 становника (православних 31.502-67.1%)[3].

Пред почетак Другог светског рата, у Босанској крајини  живи 64.23% Срба, 23.69% муслимана и 11.34% Хрвата. Од 15 срезова у Крајини, Срби чине већину у 14 срезова (изузетак је срез Цазин)[4].

До 1914.г постојале су само 4 српске школе у овом крају, које бивају затворене током Великог рата[5]. Проценат неписменог становништва Врбаске бановине износи 1931.г 44.6%, а појединим срезовима ове области и преко 70%[6]. Државна кампања отварања школа (4 разреда) креће 1929.г и до 1934.г већина српских села добија школе[7]. У средњем Поуњу, тек аграрна реформа Краљевине укида феудалне односе, што Аустро-Угарска није учинила. Ови крајеви се у првој Југославији  убрајају у најзаосталије, сиромашно сточарско-ратарско подручје, са малим процентом обрадивог земљишта и огромним вишком радне снаге. Пољопривреда са уситњеним поседима, ниским приносима, свако треће домаћинство има гвоздени плуг. Прираст становништва се све више повећавао. Највећи привредни објекти у томе крају су били Унска пруга, Шипадове пилане, електричне централе и неколико рудника. Због тога велики број људи сезонски одлази да ради у равничарске крајеве.

Бихаћки крај у априлском рату 1941.г

Напад на Југославију, без објаве рата, почиње 06.априла 1941.г. За инвазију је припремљено 53 дивизије и 2170 авиона. Одбрана земље је паралисана побунама, саботажама и дезертирањем пре свега хрватских, немачких и муслиманских припадника Војске Краљевине Југославије. Немачке војне јединице улазе у Скопје 7.априла, Загреб 10.априла и Београд 12.априла. Немачка 14.тенковска дивизија, након проласка кроз Загреб, већ 11.априла улази у Карловац. Наредног дана (12.04.) у две колоне напредује према Бихаћу и Бањалуци. Претходнице ових колона без борбе стижу 13.априла у Бихаћ, Петровац, Кључ и Приједор, а 14.априлу и у Бањалуку[8].  Други талас немачке војске, чиниле су 101. 132. и 183. пешадијска дивизија 51.армијског корпуса Вермахта који запоседа Босанску крајину. Јединице другог таласа праве посаде у насељима, официри  запоседају најбоље станове, почиње пљачка трговина, посебно српских и јеврејских[9]. Роба је одузимана, слата породицама у Немачку, без накнаде или плаћањем ратним маркама. Никакав озбиљнији отпор није сачекао моторизоване колоне, које су 4 дана полако пролазиле путевима ка Бихаћу, и од њега ка Бања Луци и Сарајеву. Сведок Вујо Поповић из Хргара је као 12-годишњи момчић сишао у Рипач да самеље раж. Са коњићем натовареним врећама кренуо је ка кући, али је остао на десној страни пута када су наишли мотоцикли немачке претходнице. Више од једног сата је посматрао пролазак моторизоване колоне коју су чинили мотоцикли, оклопна возила, камиони и на крају тенкови, како се креће у правцу Рипачког кланца и даље путем ка Петровцу[10].  Штаб 132.дивизије у свом дневнику бележи да је наступање „…примило карактер уласка у ослобођену земљу. Празнично одевено становништво клицало је нашим војницима“[11]. Италијанске војне јединице у Бихаћ стижу 17.04.1941.г.  У местима од Бихаћа до Јајца, чланови Хрватске Сељачке Странке (ХСС), прохрватски опредељено становништво, чланови Југословенске Муслиманске Организације (ЈМО), организација „Народне узданице“ и „Млади муслимани“, Културбунда свечано обучени са фесовима, на трговима и испред радњи украшених хрватским заставама дочекују немачке јединице. У градовима се стварају Народна већа/одбори од представника три народа. У Бихаћу је формиран одбор на челу са Мухом Галићем. Међутим, врло брзо такве Одборе преузимају прохрватски оријентисани адвокати, судије, трговци, занатлије, службеници и богатији сељаци, који на руку стављају хрватску тробојку. Први одбор који отворено прихвата НДХ у Цазину организује збор пред зградом Општине (11.април.1941.г, пре стизања немачких трупа).

На збору говоре др Осман Куленовић[12] и Але-Алија Омановић[13] (запослен у Задрузи „Хрватски радиша“). Омановић је Цазињане позвао да хрватским тробојкама дочекају немачке трупе[14]. Срби, удаљени од општинских и среских места, без штампе, радија, дуго нису ни били свесни да је основана Хрватска држава, већ су мислили да над њима поново владају Немци.

Немачке војне јединице у складу са договорима са Италијом, до 08.маја 1941.г, напуштају сва места јужно од линије Нови на Уни-Приједор-Бањалука-Мркоњић град-Јајце-Доњи Вакуф-Травник, а у тим местима задржавају посаде. Италијанске јединице улазе у Крупу на Уни, Сански мост, Гламоч, Купрес 08.маја,  али након потписивања Римских уговора са НДХ 18.маја, одлазе из своје 2. и 3. окупационе зону (Бихаћ, Дрвар, Книн, Грачац, Госпић). Одсуство италијанских војних и цивилних власти наредних 4 месеца и њихов повратак у ову област у другој половини септембра, камени су међаши за временску линију дешавања злочина геноцида у Босанској крајини. 

Стварање органа власти НДХ у Бихаћком крају

Начин стварања органа власти НДХ је свугде био исти. Срезови постају котари, среске начелнике замењују котарски предстојници, општинска начелства постају опћинска поглаварства. Жандармеријске станице постају оружничке постаје, сви Срби жандарми и лугари бивају отпуштени, док се у служби задржавају Хрвати и муслимани[15]. Младићи стари 18-20 година су кратко обучавани, слати у седишта котара као припадници регуларне војске (Домобранство) или Усташке војнице (војни огранак Усташке Хрватске Револуционарне Организације УХРО-Усташа, партијска војска, пандан Schutzstaffel/СС-јединицама), обећавани су им државни посао, српска имања, привилегије ако буду верно служили НДХ[16]. Истовремено са органима власти НДХ, успоставља се мрежа „партијске структуре“ усташке организације: у сваком селу се ствара рој који чини 3-5 чланова, на челу са ројником; скуп више ројева на подручју једне општине/опћине чине табор на челу са таборником; скуп табора у котару/срезу чини логор на чијем челу се налази логорник. Скуп логора у једној жупанији/округу чини стожер са стожерником на челу.

Први припадници усташке организације у Крајини били су искључиво Хрвати, њима прилазе чланови десног крила ХСС-а, а тек од априлског рата појављују се муслимани чланови организације „Народне узданице“  везане за ХСС. Кључна особа за организацију власти НДХ у Босанској Крајини је др. Виктор Гутић[17]. Гутић, поручник Југословенске Војске (ЈВ), пре почетка априлског рата дезертира из јединице смештене у касарни у Жегару. На вести о оснивању НДХ, са својим сарадником Адемом Харачићем[18] одлази у Бихаћ. Још пре уласка Немаца у Бихаћ, Гутић 13.04. издаје плакат/проглас потписан као Усташки стожерник[19]. Хрватском народу, муслиманима и католицима објављује да је пропала тлачитељица Краљевина Југославија, да је створена НДХ, да се сви знакови хрватскога ропства избришу, да су у име Хрватске владе власт у котарима бихаћком, крупском, цазинском и петровачком преузели именовани људи. Гутић именује адвоката Вицка Драчевца[20] за котарског предстојника, адвоката Ивана Бунића за усташког логорника Бихаћа, а за његове саветнике Османа Куленовића адвоката и Мурата Ибрахимпашића поседника из Бихаћа. У њиховом друштву је често виђен жупник фра Виктор Шакић[21]. Гутић се свега неколико дана задржао у Бихаћу, али је успео да оснује усташку организацију  у Цазину, Крупи, Отоци и Босанском Новом. Пролазећи кроз ова места, отишао је у Загреб, да би се већ 16/17.априла вратио у Бањалуку као стожерник за Врбаску бановину, где организује дочек немачке војске која стиже 17.априла. Усташка организација коју је основао Гутић, састављена од Хрвата и муслимана, организује дочек Немаца и разоружавање југословенске војске. Прве јединице Хрватског Домобранства у Бањалуку улазе 21.априла.

Званична именовања логорника и котарских предстојника  уследила су  почев од 17.априла и током маја и јуна 1941.г. У случајевима када логорници или котарски предстојници нису показивали оштрији курс према Србима, следила су смењивања и постављања нових функционера по котарима. Иван Бунић није задовољио па га током маја 1941.г мења неуспели студент Загребачког свеучилишта Петар-Перо Шимић из Заваља, а Вицка Драчевића замењује правник Јаков Џал[23]. Као стожерник Бихаћа 14.октобра 1941.г и 15.јуна 1942.г помиње се Маријан Шола[24].

На челу државних и локалних органа, као и у врху усташког покрета, налазе се најистакнутији политичари из ХСС, ЈМО, адвокати, доктори права, судије, високообразовани људи, официри, чиновници, учитељи, жупници и хоџе, фратри, неколицина трговаца и сељака: браћа др Осман Куленовић[25] и др Џафер бег Куленовић[26], Хусеин Муратбеговић  књижевник и учитељ логорник Крупе и Новог[27], др Смајо Градашчевић први председник Пријеког суда у Бихаћу, др Миховил Вујичић заменик председника Пријеког суда у Бихаћу, др Салих Хаџиалић[28], др Мехмед Алајбеговић[29], др Крунослав Батушић[30], др Звјездан Чулић заменик Председника Пријеког суда у Бихаћу јул-септембар 1941., др Ибро Ибрахимпашић судија у Санком Мосту, др Никола Грос председник окружног суда Бихаћ 1941.г, Шарић Исмет главни тајник Велике жупе Крбава и Псат, др Казимир Крнделић тајник/секретар великог жупана Љубомира Кватерника, Хусеин Алић професор из Кулен Вакуфа побочник усташког стожера у Сарајеву и Велики жупан жупе Сана и Лука, Химзо Пашић-Решић поседник из Санког Моста и председник опћине[31]. На дну усташке организације као извршиоци масовних злочина су полуписмени људи, без образовања, по неки гимназијалац и несвршени студент. Средину организације чине људи у установама, који „чистих руку“ обављају посао у опћинама, котарским предстојништвима, судовима, или као комесари одузетих српских и јеврејских предузећа, трговина и радњи. Под Гутићем Крајина је називана „Хрватска Крајина“ и „срдце Хрватске државе“, муслимани су називани „цвијетом Хрватства“. Пришло се претварању Бањалуке у главни град и сједиште потпредседништва Владе НДХ. Након избијања устанка у Крајини и смењивања Гутића августа 1941.г од тога се одустало.

Овде треба поменути Хрвате који су одбили да учествују у усташкој власти: у Бихаћу Јозо Вујовић адвокат, трговци Јако Ивковић и Петар Салопек, урар Нико Павловић, Марко Павичић из Корјенова код Санице (као кнез штитио комшије Србе), Томо Цвитковић из Бошњака код Лушци Паланке, Фрањо Томић из Старе Ријеке и Анте Маријан првак ХСС-а у санском срезу. Угледни муслимани који су одбили да учествују у усташкој власти, посредно или непосредно помажући Србима или утицајући на друге да и одбију учешће у терору НДХ су Нурија Поздерац (бивши сенатор, крајем 1942.г у Бихаћу потпредседник ИО АВНОЈ-а, погинуо на Сутјесци), учитељи браћа Осман и Сулејман Реџић из Бихаћа, браћа Смаил, Мехмед и Ахмет Ибрахимпашић из Рипча (Немци и усташе су их убили пред крај рата), градоначелник Бихаћа Абдулах Ибрахимпашић, Атиф Заметица учитељ, Омер хоџа Липовача из Рипча (хапшен због сарадње са устаницима), Суљо Суљић радикалски првак из Љусине код Крупе, ЏафербегБишчевић градоначелник Санског Моста (спасавао Србе), Мухарем хоџа Караџић звани Хоџа Караџа из Санице (забранио рођацима из усташког покрета да долазе у његову кућу)[32]. Ови људи заслужују сећање и почасти од српског народа и својих сународника, мада су тада занемарујућа мањина у народима који су се огромном већином ставили у службу НДХ. 

Велика жупа Крбава и Псат

Велика жупа Крбава и Псат је основана Законском одредбом о великим жупама од 10.јуна 1941.г[33]. Списак жупа са именима великих жупана се појавио у листу „Усташа“ од 13.јуна[34].  Жупа је обухватала котаре: Бихаћ, Босанска Крупа, Босански Петровац, Босанско Грахово (до 1.01.1942.), Цазин, Кореница (до 20.12.1941.), Доњи Лапац (до 01.01.1942.г), котарске испоставе Велика Кладуша и Кулен Вакуф и град Бихаћ[35]. За великог жупана је именован Љубомир Кватерник (1887-1980)[36]. Његова породица је дала: Славка Кватерника (министар оружаних снага НДХ и маршал), Милутина Петра (главни равнатељ удружења Хрватски радиша) и Еугена Диду Кватерника. Тачан датум доласка  Љубомира Кватерника у Бихаћ није познат, највероватније је то било између 10-15.јуна 1941. г., мада је то могло бити и првих дана јуна. Званична Објава о почетку пословања Велике жупе Крбава и Псат у Бихаћу носи датум од 16.јуна 1941., па тај датум као датум преузимања дужности Великог жупана помиње и Љубомир Кватерник у свом другом плакату у Бихаћу од 23.06.1941[37]. У истом плакату Кватерник помиње Пријеки суд у Бихаћу и част хрватског народа чије повређивање представља злочин велеиздаје за који је једина могућа казна смрт стрељањем[38].   

Абдулах Ибрахимпашић говори да је Кватерник истога дана када је стигао у Бихаћ одржао говор на мосту преко Уне против Срба, а сутрадан је одржао конференцију коју је отворио рјечима: „Власима нема више јести“, да би наставио са решавањем аграрних питања и обећањима да ће сваки муслиман имати по 50 дулума земља[39].

Након тога почиње талас злочина у Бихаћком крају, док се атмосфера страха и забринутости ширила из Бихаћа. Два часника се посебно истичу: Стјепан Виндакијевић[40] оружнички бојник и Енвер Капетановић усташки натпоручник[41]. Војну посаду Бихаћа чини 11.пјешачка пуковнија подпуковника Густава Матагића, јединица Домобранства снаге 2 бојне и више од 1400 домобрана, која са појачањима након устанка 17.септембра 1941. има 2416 домобрана, дочасника и часника[42].

У другој половини августа, преко Приједора и Крупе, у Бихаћки крај долази Херцеговачка (Мостарска) усташка бојна, јединица Усташке војнице од 4 сатније[43] (величине 300-400 војника) под командом Ивана Херенчића[44]. У Бихаћ током јуна стиже Вјекослав Лубурић, усташа емигрант, након погибије Мије Бабића равнатељ Усташке надзорне службе (УНС) која ће се бринути о систему логора Јасеновац. Његова улога је да малобројне и несигурне усташке ројеве обучава кроз показна мучења и убиства заробљених Срба и Јевреја. По сведоцима Хајри Капетановићу[45] и Мирку Турићу[46], прва таква убиства Лубурић је лично извршио у Заваљу 28.06.1941. Лубурић је учествовао у покољима у српским селима Суваја Доња 01.јула (161 жртва), Лички Осредци 02.јула (14 жртава), Добросело (29), Дољани Лички (71) и Бубањ 03.јула 1941.г (83)[47]. Капетановић каже да је Кватерник, са фесом на глави, у великокладушкој цркви извршио прва јавна убиства.

Злочини до 17.јуна 1941.г

До 17.јуна 1941.г, када стање у Бихаћком крају ескалира, дешавају се следећи злочини:

1.појединачни случајеви убистава, пре свега добровољаца-Солунаца

2. одузимања/конфисковања радњи

3. хапшења виђенијих Срба као талаца за спречавање отпора органима власти НДХ

4. Уцењивање породица Срба и Јевреја за новац и драгоцености, или пристанак на конверзију 

      Солунски  добровољци се са проблемима у НДХ суочавају већ 18.априла 1941.г када је донета Законска одредба о некретнинама тзв.добровољаца[48]. Овом одредбом Павелић проглашава сву земљу подељену солунским добровољцима након Великог рата народном имовином. Сва земља, као и грађевине подигнуте на њој се одузимају од власника, без права на одштету (само Славонија и Срем 8581 породица, 42905 чланова, који живе у 94 села и поседују 75001 јутро земље).  Одлуком да се земљиште одузме и поклони Хрватима сељацима, власти  практично Србе у НДХ деле у две групе. Прва група су Срби настањени у НДХ у 20.веку, друга група су раније настањени[49]. Прве жртве власти НДХ у Бихаћком крају били су добровољци Солунског фронта и носиоци одликовања из Великог рата: земљорадник Петар Бојић из Горијевца, возач Раде Дизија из Мељиновца и Будо Милеуснић из Језера. Ови људи су од стране чланова усташког роја покупљени из кућа 27.априла 1941.г и одведени у непознато. Убијени су пре Ђурђевдана, а након месец дана родбина их проналази мртве и закопане на ђубришту касарне у Жегару. Лешеви су били без одеће и докумената. Уз дозволу италијанских власти родбина је покојнике пренела и сахранила на гробљу села Језеро крајем маја 1941.г[50]. Ове злочине је извршила тројка Химзо Бишчевић (Заваље, поручник војске КЈ), Јусуф Пашагић (осуђен на смрт новембра 1942.г за убиство око 200 људи на Гаравицама[51]) и Хусеин Грандула (војник 369. легионарске пуковније под Стаљинградом). Ова тројка је у Крупи на Уни опљачкала, претукла, убила па измасакрирала трговца Илију Смиљанића.  

Конфисковања радњи, односно именовања комесара/повјереника у радњама је вршено широм НДХ, свугде где је у градовима било јеврејских или српских радњи. О томе сведоче избегла и прогнана лица са простора НДХ у окупирану Србију 1941-42.г[52]. У Босанској Крајини вршено је по упутама Усташког стожера за Босанску Хрватску који је Виктор Гутић успоставио након свог повратка у Бањалуку 17.04.1941.г. Комесар преузима радњу од власника, узима све кључеве, пописује робу, одузима готовину и сву будућу зараду предаје државним властима. Дотадашњи власници постају радници који раде за накнаду, а комесар добија свој хонорар. Иако су радње преузимане у име НДХ, именовани комесари нису били контролисани колико узимају мимо одређене плате, па су се поједини Хрвати и муслимани отимали за комесарство. У Бихаћу је ово вршено још крајем априла[53], a масовно током маја. Моско Кавезон у свом сведочењу[54] наводи да је шеф свим повјереницима био неки Нола, а потом поименично наводи ко је био задужен за коју радњу: Омер Руждијић (Моско Кавезон), Зјакић Мухамед (Јаков Барух), Стипо Ивковић и Јерковић студент из Краља (велетрговина браће Кавезон), Круно Стошић (Лозеф Леви), Мажар (велетрговац Илија Билбија), Алоз Брицо (Марко Аничић), Матешић па Мухамед Пјакић (Барух). Један такав Декрет о именовању комесара/одузимању радње Бошка Боснића у Бихаћу је сачуван[55]. Овај декрет се јасно позива на документ Усташког стожера за Босанску Хрватску каб.бр. 219/41 од 21.травња 1941.г, што доказује пут успоставе власти.

Превентивна хапшења, односно узимање талаца у циљу спречавања отпора, стара је европска феудална правна пракса. На простору анектиране БиХ  је често документовано током Великог рата, од стране Аустро-Угарске која је бројне виђене и образоване Србе држала у затворима и судила им у Велеиздајничким процесима[56]. Прва таква привођења виђених и утицајних Срба у Бихаћу су била око 17. априла 1941.г, док су Немци и Италијани још били ту. Тада су чланови „Хрватске заштите“ и оружници привели и у затвору Кула држали око 15 угледних, утицајних и богатих Срба (Јово Балабан, лугар Прица, капетан Ракочевић, Бранко и Жарко Сучевић, учитељ Симо Срдић, Лука Станаревић, Ђорђе и Петар Шевић, парох Вукашин Вукашиновић, жандармеријски наредник Тишма и капетан Милорад Шукаовић). Након 15 дана ови људи су пуштени из Куле кућама. Следећа пригода масовнијих хапшења је била поводом обележавања 13.јуна, празника Антунова, дана посвећеном св.Анти Падованском католичком светитељу. Тај дан се у НДХ обележавао и као имендан двојице очева нације, Старчевића и Павелића. Увече 12.јуна организована је у Бихаћу поворка са бакљама која је кренула из Прекоуња покрај Куле до центра града уз скандирање Поглавнику и против „мрских Срба“. Сутрадан 13.јуна одржано је предавање о Павелићу и његовој борби за НДХ, код кафане Дервиша Дедића Деде. У Бихаћу је током ноћи 13/14.јуна ухапшена већа група истакнутих, богатих и познатих Срба: Миле Шорак свршени ђак трговачке академије, Максимовић Бранко трговачки помоћник намештеник код „Бате“, Дадасовић Радомир питомац војне академије, лекар др.Душан Матавуљ (писац Симо Матавуљ му је био стриц), трговци Јово и Жарко Козомарић (синови Ђорђа Козомарића), инжењер Михајло и трговац /књижар Вељко Мандић, директор Земаљске банке Божо Поповић, полицајац Јово Брдар, председник Окружног суда др.Милан Војводић, Стеван Пилиповић пензионисани жандар,  Јово Трбојевић пензионер, Сучевић Павле трговац, адвокат др.Симо Илишевић, Перо Хрваћанин пиланар, техничар Богдан Турудија, Прица Рајко кафеџија, општински чиновник Васо Цвијановић,  Студени Мирко ђак, порески инспектор у пензији Ристо Продановић.

До 17.јуна у затвору су се нашли: Ђукић Илија пекар, директор Српске Банке Живко Чулић,  професор Михајло Вујатовић, директор гимназије Димитрије Петровић Милан Обрадовић студент, Кукољ Милан лугар, служитељ Окружног суда Ђуро Кораћ, Стипина Илија пензионер, Милош и Војо Пјевач ђаци, Душан Куга студент, Лука Ковачевић студент, Ковачевић Раде пензионисани жандар, пензионисани жандар Илија Рапо, Илија Јованић пензионер и други. Тих дана средином јуна покупљени су и одведени у Кулу: чиновник окружног суда Ристо Инђић, Јанковић Бранко лугар, Бероња Лука трговац и гостионичар, Билбија Илија велетрговац, Пањковић/Павиковић Спасо поседник, Рапајић Михаило земљорадник, Трбојевић Јово пензионер, Влаисављевић Јово кројач, Ступар Перо и брат Душан трговци, Сучевић Павле, шеф полиције Јово Главановић, професор Јово Лакић, трговац Ристо Савић, учитељ Бранко Сучевић, грунтовничар Љубо Бањеглав, власник биоскопа Јово Вукобратовић,  Ђорђе Брекић трговац, професор Михајло Жарковић, Штета Младен општински чиновник и други[57].

Хапшења су спровођена и у селима око Бихаћа, из којих су мушкарци камионима довожени у Кулу и двориште Бригаде. Сведочења људи из села око Бихаћа веома често помињу одвођење по 12 мушкараца из села[58], али нису довољно прецизна по питању времена када су се догодила. У време када је Кватерник стигао у Бихаћ затвори су били пуни Срба из града и околних села.

            Уцењивање породица ухапшених да се радње препишу на државне органе, да се новцем и драгоценостима ослободе затворени чланови породица су били врло присутни. Чињенице да су многи имућнији тако успели да спасу животе, говори томе у прилог. Навешћемо више примера: италијански извори и Бранко Ј.Бокан директор Музеја Авноја и Поуња у Бихаћу помињу Илију Билбију богатог трговца из Бихаћа и његовог сина Драгу који су одведени у непознатом правцу. Супруга овог велетрговца са двоје мале деце је уцењивана да плати новац. Имовина те породице у вредности од око 10 милиона динара је конфискована, па је супруга протерана из Бихаћа. 

О хапшењу групе најугледних Јевреја као јамаца крајем маја 1941.г, са циљем да Јеврејска општина преда властима 25 кг злата и 100 кг сребра говоре сведочења Еле Рехницер[59] и Моска Кавезона[60]. Таоцима је саопштено да имају рок од 6 часова за сакупљање тражених драгоцености, под претњом стрељања, односно „поступања по усташким начелима“ како им је рекао лично логорник Перо Шимић. Кавезон, као непосредни сведок тврди да је логорнику Шимићу предато око 6.75 кг злата и више од 100 кг сребра (без икакве признанице или потврде), док Рехницерова помиње 1 кг злата и 8-10 кг сребра. Рехницерова помиње одузимање намештаја, посуђа, клавира, шиваћих машина, кристала по кућама у Бихаћу, којим је 19.јуна руководио Владо Бунић. Такође се помиње пљачка синагоге и свих сребрних предмета из ње и драгоцености које су завршиле код усташког логорника, али везано за касније притварање групе Јевреја које је било 22.јуна. О притисцима за покрштавање сведочи Мица Козомарић, супруга трговца Козомарића, која каже да ју је обилазио фра Босиљко Љевар док јој је супруг био затворен, тешећи је да се ништа неће догодити. Овај фратар је прекрстио њу и њену децу. Даница Батез у сличној изјави тврди да је отишла у жупни двор након чега је фра Босиљко Љевар прекрстио њу и кћерку[61].

Злочини од 17. јуна 1941.г

Од овога датума стање на терену се драматично мења. Органи власти НДХ на подручју Бихаћког краја су потпуно заокружени доласком Великог жупана Љубомира Кватерника. Војни потенцијал чине оружничке постаје (жандармеријске станице) са новим персоналом, Хрватско домобранство са 11.пјешадијском пуковнијом и Усташка војница која се на овом подручју убрзано попуњава уз помоћ припадника усташког покрета из емиграције. Емигранти су помогли попуну ројева по селима, табора и логора у градовима, као и обучавање методама мучења и убијања.

Бранко Бокан, историчар и директор Музеја Авноја и Поуња у Бихаћу[62], сматрао је да је окидач за пооштравање терора над Србима долазак Љубомира Кватерника у Бихаћ, што се по њему догодило 15.јуна 1941.г. Међутим, долазак Великог жупана, који се можда догодио и раније, био је усаглашен са најважнијим предусловом за почетак спирале злочина у Бихаћкој крајини. То је било именовање Пријеког суда за Велику жупу Крбава и Псат у Бихаћу и котареве Кључ и Санки Мост.

Оно што се дешавало наредних недеља, може се представити на следећи начин:

1. Почетак рада Пријеког суда и изрицања смртних казни почев од 17.06.1941.
2. Рушење Српске цркве у Бихаћу 28-29.06.1941.

Пријеки суд за Велику жупу Крбава и Псат са седиштем у Бихаћу

Власти НДХ оснивају Изванредне судове од 17.04.1941. а од 17.05. Пријеке судове, сталне и покретне.  Изванредни судови суде злочине велеиздаје, док су Пријеки судили по поступку описаном у Законској одредби о пријеким судовима од 17.05.1941.г[63]. Обе врсте судова суде само смртне казне које су се извршавале стрељањем у року од 3 часа од изрицања пресуде. Пријеки суд за Велику жупу Крбава и Псат је именован 17.06.1941.г[64] у саставу: председник др Смајо Градашчевић предстојник котарског суда у Бихаћу, заменик др Миховил Вујичић вијећник судбеног стола у Бихаћу, судије Ислам Лукачевић котарски судац у Бихаћу и Петар Дујмовић усташа у Заваљу, заменици Фердо Јенгић судац котарског суда у Петровцу и Петар Шимић студент технике у Скочају, усташа и логорник Бихаћа.

Одмах ту ноћ, прва група од око 20 затворених Срба је одведена из Капетанове куле  и ликвидирана у Рисовачкој греди, код села Рисовца у Подргрмечу. По сведочењу Мирка-Миркеца Голубовића 8 наоружаних људи предвођени Енвером Капетановићем одвели су први транспорт на смрт осуђених затвореника из Куле (др.Милан Војводић председник Окружног Суда, Димитрије Петровић директор Гимназије, професор Михајло Вујатовић,  лекара др.Душан Матавуљ, браћа инжењер Михајло и књижар Вељко Мандић, трговци браћа Јово и Жарко Козоморић, велетрговац Илија Билбија[65]). Сведок Рашида Шакић наводи речи Јусуфа Пашагића свога суседа и учесника овог транспорта[66]. Транспорт је обављен затвореним поштанским аутом, уз Капетановића и Пашагића, било је 7 чланова усташког роја из Скочаја, шофер је био Владо Делић припадник усташког покрета из Далмације. Жртве су одведене по списку који је имао Капетановић, а претходно су физички мучени у среском затвору.  Следећи транспорт из Куле са око 20 Срба је одвезен ноћу 18/19.јуна затвореним поштанским аутом у правцу према Заваљу. Усташе су говориле да је ова група одвежена у Карлобаг, међутим возило се вратило у Бихаћ за око један час. Говорило се и да су ови Срби убијени у Рисовцу. Допис штаба Војног заповедника Србије[67] помиње 42 жртве 19.јуна. То би могао бити збир ова прва два транспорта из бихаћке Куле.

Трећи транспорт је отпремљен ноћу 19/20.јуна, уз образложење да су упућени на рад у Њемачку.

Наредна група затвореника (Илишевић, Хрваћанин) је из Куле одведена ноћу 21/22.јуна, вероватно на Велебит. Сви ови транспорти су били ноћу, без сведока, па се многи детаљи и не знају.

Меморандум СПЦ[68] помиње 81 жртву у 4 наврата у времену од 17.јуна до 14.јула. Ово је веома занимљиво јер би могло означити број осуђених на смрт за време првог састава Пријеког суда, а одведених из затвора Кула. У исто време 18.јуна из затвора у Босанском Петровцу је у Рисовац одведена група од 18 особа ухапшених  претходног дана у Дрвару и околини (Богдан Калаба директор железнице/Шипада, Марко Јовић инжењер, Милан Бањац свештеник, Никола Јовичић одликовани добровољац и секретар Удружења српских добровољаца у Дрвару, службеници, радници и земљорадници) и тамо су убијени и бачени у пећину[69].

Проглас Великог жупана  о забрани приступа и задржавања Србима у Бихаћу и околини

Дана 20.липња (јуна) Велики жупан Кватерник издаје проглас којим Власима такозваним Србима забрањује приступ и задржавање у граду Бихаћу и његовој околини од 15 км[70].

Овај проглас који је излепљен у Бихаћу и околини означава почетак „хрватизације“  Бихаћке крајине, и најављивао је сво зло које ће се у наредним данима сручити на Србе у Бихаћу и околним селима. У кругу полупречника 15 километара око Бихаћа, лежала су села: Грабеж, Радић, Грмуша, Острожац, Осредак, Врело, Градина, Бугар, Гата, Рујница, Злопољац, Јанковац, Врста, Клокот, Баљевац, Заваље, Међудражје, Мељиновац, Скочај, Лохово, Рачић, Горјевац, Рипач, Голубић, Притока, Личко Петрово Село, Небљуси  у којима су Срби били релативна или апсолутна већина.

Хапшења након напада Немачке на СССР 22.06.1941.г

Дан почетка напада Трећег рајха на СССР, 22.јун 1941.г, многи сведоци наводе као значајан датум новог таласа хапшења и привођења мушкараца којима су пуњени затвори у Бихаћу. Хусреф Реџић[71], Мирко Турић[72] помињу хапшење 22.јуна. Ових дана су хапшени и млади комунисти и напредна омладина Бихаћа односно гимназијалци и студенти. Приведени су: Драго Билбија (син Илије), Чедо Гавриловић, Бранко Бероња, Дане Бубало, Ђорђе Ђукић (син Илије пекара), студент технике Страхиња Радетић, студент права Нада Беоковић, Стана Сучевић, Брацо Беоковић, Бране Цвјетичанин, Ђуро и Владо Фундук, Јово Гаковић и други[73]. Постоји сведочење Чеде Гавриловића који тврди да је Енвер Капетановић (бивши члан КПЈ), 22.јуна преподне пустио из затвора бихаћке комунисте уз обећање да га заштите од Црвене армије. Наредних дана, како је немачка војска бележила успехе, комунисти су поново хапшени.  Један део припадника комунистичког покрета је 28.јуна одвежен са 2 камиона ка Скочају (комунисти Милан Рого Обрадовић, Страхиња Ћело Радетић, студенти Драго Билбија и Душан Куга, затим стари бишћани ИлијаЂукић-пекар, Љубомир Бањеглав-грунтовничар, браћа Перо Ступар и Душан Ступар-трговци и одређен број сељака из околине). Вјекослав Лубурић је планирао да ово буду показна убиства за чланове усташких ројева и лично је био присутан (изјава Мирка Турића). Студент Душан Куга је успео да побегне из камиона, па су наоружане усташе на брзину поубијале остале под брдом Буковац, између Жегара и Скочаја. Чланови КПЈ су мучени у затворима, али су оставили значајна сведочења и многи су преживели. Један део њих је усмрћен у Бихаћком пољу последњих дана одвођења (03.09.1941.г, Нада Беоковић, Стана Сучевић, Брацо Беоковић, Брацо Кавезон-комунисти српског и јеврејског порекла) док су други (Мирко Турић, Хусреф Реџић, Стипе Буторац[74]-комунисти хрватског и муслиманског порекла) пуштени из затвора. Ово је у НДХ спровођено по окружници Равнатеља Уреда 1 РАВСИГУР-а Божидара Церовског.[75]

Исељавање Срба и Јевреја из Бихаћа 24.06.1941.

У склопу договора власти НДХ са немачким окупационим снагама, створено је Државно равнатељство за понову (основано 20.06.1941.г  законском одредбом поглавника; на његовом челу је Јосип Рожанковић[76]). Задатак овог Равнатељства  је био да организује масовна исељавања и пресељавања Срба првенствено из градова али и сеоских области (случај Плитвичких језера и Личког Петровог Села) и да води бригу о имовини која остаје у државном власништву НДХ. Равнатељство је основано првобитно под именом Одјел за пресељење и насељавање пучанства у склопу Одјела за колонизацију, да би 24.06. именовано као Равнатељство. Одмах добија Српски одсјек који води Томо Гргић, уз помоћ Милутина Јурчића предстојника уреда за исељавање и Стјепана Ведрине предстојника уреда за усељавање[77]. Исељавање из Бихаћа јединствено је у НДХ по два основа. Првом јер је изведено пре свих других, у тренутку када Равнатељство тек формално постоји, Уред за исељавање у Бихаћу такође, али не постоје никаква писмена упутства за овај поступак. Упутства за исељавање су донета тек након састанка Равнатељства са жупанима великих жупа који је одржан 04.српња/јула[78]. Окружница овога Равнатељства са упутама за исељавање Срба, практично се спроводила у Бихаћу 24.06., пре него што је јавно објављена. Љубомир Кватерник је у Бихаћ дошао одлично информисан о плановима власти НДХ по питању Срба. То је могао сазнати од брата Славка, братанца Еугена или Озрена Кватерника надзорника Усташког редарственог равнатељства за подручје усташког стожера у Бањалуци и челног човека повереништва УНС у Бањалуци[79]. Слична исељавања Срба су била из Бањалуке између 7-12.07.1941.г, Љубиња 02.08.1941.г, Мостара 08.08.1941.г[80]. Други основ је број исељених грађана. Тога дана из Бихаћа је протерано око 1200 особа (неки сведоци кажу 2000 особа[81]), од чега око 135 Јевреја, остало су Срби. Претходно је стожерник Гутић наредбом наредио исељавање из Крајине свих Срба и Црногораца рођених ван НДХ.

            У току ноћу 23/24.06. су извршене припреме и у раним јутарњим часовима 24.јуна, на основу усменог наређења, припадници усташких ројева, оружници и редарственици су свим српским и јеврејским породицама наредили да се спреме за полазак и напусте своје станове. Породице су имале обавезу да најкасније у 06.00 часова дођу на место сакупљања (уз претњу стрељањем за неизвршавање). Времена за паковање је било 30 минута, дозвољено је било понети 500 динара по члану породице, торбу или завежљај са до 50 кг ствари и хране за највише 3 дана. Строго је забрањена продаја ствари из куће. Сва покретна и непокретна имовина (накит, остатак новца, штедне књижице, куће, намештај, станови) је одузета и пописана. Отпор је избегнут причом да ће Срби бити интернирани у Србију, а да ће у њихове куће доћи расељени Хрвати.

Један део житеља је одведен на ногометно игралиште СК Јединство на Лукама, а већина на игралиште БАСК-а у Жегарској алеји (данас стадион ФК Јединства) на левој обали Уне. Око 1200 људи је сабијено на фудбалском игралишту. У питању су житељи града Бихаћа, али и приградских насеља (сведок Мара Секулић-Лакић је живела у Каменици/Карађорђевом селу на левој обали Уне, породица од 6 чланова је исељена 24.јуна[82]). На игралишту се записнички предавао новац, драгоцености и кључеви од кућа и станова. Сведоци као лица којима је предаван новац, драгоцености и кључеви помињу: Јакова Џала котарског предстојника, др Станка Франка замјеника котарског предстојника, оружнике Виндакијевић Стеву, Стјепана Трску, Бебића, Ибрахимпашић Ахму, усташе Перу Шимића логорника, Стјепана Шимића, Бунић Владу, Давида Пршу, Перковић Зрина, Баричевић Милета, Висковић Анту и друге. Сведоци помињу да је био присутан високи италијански официр, командант дивизије, који је уступио 24 камиона (неку кажу 30). За транспорт су коришћена и 2 поштанска затворена аута. По сведочењу Абдулаха Ибрахимпашића транспорт организује Благомир Вебер официр Домобранства. Унезверене, изгладнеле и престрављене  житеље Бихаћа, прво Јевреје  а потом Србе су у 2 партије (неки кажу 3 партије) пребацили до Кулен Вакуфа, што је потрајало цели дан. У Бихаћу није остало Срба и Јевреја (осим у котарском затвору) чак су и болесни морали ићи. Идентитет ових људи, њихова имена и презимена и породичне везе су били потпуно непознати, до објављивања сведочанстава жена које су из логора Лоборград транпортоване у окупирану Србију[83], као и откривања сведочења Јевреја из Бихаћа Земаљкој комисији[84] и једног извештаја оружничке постаје Заваље[85]. Ова сведочења из мрака историје износе имена, презимена и породичне везе укупно 375 особа српског порекла (74 мушкарца, 91 жене, 210 деце). Сведочења Јевреја откривају имена и породичне везе 135 Јевреја (36 мушкараца, 59 жена и 40 деце). То је укупно 510 особа (110 мушкарaца, 150 жена, 250 деце). Ако прихватимо да је исељено 1200 особа, то би било  42-43 % од укупно прогнаних Срба и Јевреја из Бихаћа. По тој расподели у целој групи би било: 258 мушкараца, 354 жене и 588 деце. О судбини бихаћких Јевреја ће бити речи касније.

Бихаћки Срби су у Кулен Вакуфу имали три различите судбине: једна група је исто вече 24.јуна упућена ка Мартин-Броду и манастиру Рмањ (15 км), гдје су након два дана задржавања на отвореном (26.јуна), враћени у Кулен-Вакуф, да би одатле отишли пешице за Петровац и Крњеушу (30 км). Друга група је одведена у Рајиновац (5 км) одакле су пешачили до Петровца. Трећа група је одмах преко Врточа спроведена у правцу Петровца и распоређана у села око њега.          Судбина ових  бихаћких Срба никада није потпуно објашњена од стране званичне историографије. Бихаћки комуниста Хусреф Реџић сведочи: „тамо су многи нашли смрт у масовном покољу. Само је неколицини и то најбогатијих пошло за руком да се пребаце у Србију. У Бихаћу је још неколико десетина Срба и Јевреја остало у Кули и Бригади. У јулу, августу и почетком септембра били су и они поубијани“.  Мориц Ј.Леви каже: „тих дана су усташе  побиле све Србе из Бихаћа који су били у Петровцу и Србе Петровчане“. Постоје изјаве које кажу да је ове људе побила група херцеговачких муслимана које је предводио Енвер Капетановић 28.јуна 1941.године. Постоји војни извештај потпуковника оружништва Видаса од 12.07.1941.г  који потврђује да је исељавање извршено на основу усмене наредбе Великог жупана,  са 24 италијанска камиона у две партије до Кулен Вакуфа  и да су грко-источњаци из Бихаћа преузети од стране котарског предстојника Петровца и расељени по котару Босански Петровац[86]. Изјаве жена из Лоборграда говоре да су бихаћки Срби размештени по Петровцу и околним селима, али да су 21.јула и 23.јула усташки ројеви покупили највећи број мушкараца, заједно са људима из Петровца и одвели их у непознатом правцу. Имена одведених мушкараца су:  Шорак Никола, Батас Марко, Штета Сладо, Ниџић Васо, Ђурић Владо, Лазо и Миле, Дракулић Лука и брат Перо, Савић Јово, Бјелобаба Раде, Борисављевић Јово и син Јосо, Бјеговић Јован, Ђурђевић, Јузбашић Милан, Жигић Ђуро, Тупајић Стеван, Максимовић Душан, Бубало Нестор и многи други. На тај начин, од Срба мушкараца старијих од 18 година исељених из Бихаћа у животу су остала само четворица: Новаковић Гавро, Лакић Јово, Кац Јосип и Ђапа Милош. Нажалост и они су страдали у времену од 27.јула до 02.августа, када су људи сакупљани по Петровцу и околним селима, када су села пљачкана и паљена а украдена стока и ствари догоњене у Петровац[87]. По узору на Бихаћ, и власти у Петровцу са убрзо донеле своју одлуку о забрани присуства Срба у Петровцу и околини од 5 километара.

Изјаве сведока потврђују да су све три поменуте судбине истините: да је део протераних људи страдао у терору, да су се поједини захваљујући новцу или делатности Комесаријата за избеглице и пресељена лица у Влади народног спаса Милана Недића успели докопати окупиране Србије и да се део населио у околини Петровца и касније делио судбину својих сународника у устанку. Жене сведоци Лоборграда су 16.септембра 1941.г од котарског предстојника Петровца Црнића добиле дозволу да напусте Петровац, само да се не враћају у Бихаћ. Оне су кренуле пут Приједора, где добијају пропуснице за Бихаћ. У Бихаћу их хапси полиција и две недеље их држе затворене у млину. Након тога бивају отпремљене у Двор на Уни где бораве око 15 дана, шаљу их за Јасеновац, али убрзо враћају у Двор, одакле одлазе у логор Лоборград. Крајем марта 1942.г 10 преживелих жена, у групи од око 130 жена са децом из разних делова НДХ, креће на пут ка Београду, након чега дају своја сведочења Комесаријату за избеглице и расељена лица (презимена Шорак, Ђурић, Жакула, Марчетић, Дракулић, Новаковић, Пјевић, Гутеша, Пјевач, Инђић). Знамо да је Рајка Матавуљ, супруга доктора Душана убијеног 17.јуна у Рисовцу успела да се домогне италијанске окупационе зоне, па Италије и да је 1951.г емигрирала у САД са породицом девера Марка Матавуља[88]. Знамо да је супруга Илије Билбије, након што су је опљачкали и конфисковали огромну имовину, протерана из Бихаћа. Сведочење Маре Секулић-Лакић потврђује све три судбине бихаћких Срба: њена 6-члана породица је камионима одвежена из Бихаћа, након Кулен-Вакуфа су их распоредили у Крњеуши, при чему су Јевреји одвојени од Срба. Отац је убијен у Крњеуши, његов кожни капут је виђен на житељу села Краље, приградског насеља Бихаћа а остатак породице се у новембру 1942.г вратио у Каменицу близу Гаравица/Гаревица. Сведок Стево Дракулић[89] из Бихаћа потврђује прогон 24.јуна, пут камионима до Кулен Вакуфа, пут пешице до Мартин-Брода, сељачким колима до Петровца, имена 5 мушкараца који су са већим бројем мушкараца из Петровца одведени наводно на рад на Плитвице и које никада више нико није видео. Такође сведочи о покољу људи у блокираном Петровцу. Савремена хрватска историографија[90], иако без конкретних доказа за тако нешто, селективно наводећи немачке изворе о наводно 180.000 пребеглих Срба из НДХ у Србију до краја јула 1941.г, покушава да створи наратив о најмање 200.000 Срба који су отишли из НДХ током прве године рата[91]. Крајњи циљ таквих закључака је умањење броја Срба у НДХ који би могли бити предмет и жртве правног и казненог поретка НДХ и система сабирних, радних и логора за уништење у НДХ кроз деловање службених лица НДХ. Можда би тако било да су сви они који су плански и организовано исељавани из својих насеља у НДХ заиста и стигли у окупирану Србију. Нажалост сведочења, тако дуго скривана од нас, говоре о нечему потпуно другачијем. Говоре да је велики број организовано исељаваних особа насилно усмрћен од стране локалних опћинских и котарских власти, Оружништава, Редарстава, Усташке војнице, усташких ројева. Говоре да су ова исељена лица камионима, возовима или пешице транспортовани широм НДХ по разним сабиралиштима и логорима, да су затварани, изгладњивани, уцењивани, систематски пљачкани и да велики број њих никада није жив напустио територију под влашћу службених органа НДХ. У случају исељених житеља Бихаћа сачувана су имена 74 мушкарца српског порекла а процењени број мушкараца у том исељавању је око 250. По сведочењима преживелих жена ниједан од тих 74 мушкарца није стигао у окупирану Србију. Историографија о овоме питању тек треба да да потпуну слику. 

            На овом месту треба поменути и судбину бихаћких Јевреја. Пред почетак Другог рата у Бихаћу је било око 160 Јевреја у 37 породица. Након почетка напада на СССР, 23.јуна у Жупанији је одржан састанак, после којег следи хапшење виђених Јевреја. У затвор Котарског уреда је одведено 12 Јевреја: Соломон Брацо Кавезон, рабин Аврам Атијас, судија Окружног суда др. Емил Леви, студент и син др.Левија студент Рикард (Кико) Леви, правник Моско Кавесон, трговац Рудолф Рехникер/Рехницер, трговац Јаков Кавесон, трговац Јаков Барух, геометар Леви Мориц, намјештеник “Тивара“ Атијас Алберт (Мико), бивши трговац Хаим Фархи, Шебетај Леви. У питању су најбогатији и највиђенији чланови јеврејске општине. Опљачкана је синагога и сви сребрни предмети из ње и све драгоцености су завршиле код усташког логорника. Ноћу 23.на 24.јун, усташки натпоручник Енвер Капетановић са пратиоцима (Зуидија Куленовић, Рукавина, Миркец Голубовић, Давид Прша, Уремовић) туче и мучи ухапшене Јевреје. Сведочанство Моска Кавезона, једног од ухапшених говори да су ови ухапшени људи напустили Бихаћ тек 14 дана касније, око 07.јула. У великом исељавању Јевреја 24.јуна њих око 135 је плански исељено из Бихаћа о чему говори сведочење Еле Рехницер. У Кулен Вакуфу су Јевреји одмах одвојени од Срба, и смештени  су 4 дана у школи. Последњег дана боравка, обраћа им се Томо Иваниш и каже да се морају јавити у Петровац сутра ујутру у 8 часова. Следи мукотрпно пешачење до Петровца (стари и болесни су део пута пребачени возилима) и смештај у неком магацину. Убрзо Јевреји бивају пребачени у логор у селу Буковача, у којем укупно остају око 14 дана. Осмога дана боравка у Буковачи, стиже друга група Јевреја, мушкарци заточени 23.јуна. Моско Кавезон тврди да је тада у Буковачи око 140 Јевреја. Радно способни мушкарци су копали ровове око помоћног аеродрома код Петровца, уз мучење и изгладњивање. Наводно постоје фотографије за потребе Црвеног крста  о добрим условима у томе логору. По налогу Кватерника и Џала који су били у логору Буковача, Јевреји бивају пребачени у Петровац у нову болницу која је сужила као логор, где остају 3 месеца (крај септембра- почетак октобра 1941.). Нису добијали храну већ су плаћали од 500 динара које су понели од кућа. Мушкарци раде на ограђивању аеродрома, сахрањују угљенисане лешеве из села спаљених око Петровца. Из Петровца камионима бивају пребачени у Бравско, а потом Приједор где су смештени по кућама локалних Јевреја. Део Јевреја остаје у Приједору, све до ослобођења маја 1942.г, када се десетак млађих придружује јединицама НОР-а и одлазе на Грмеч и Козару. Део породица креће пут Санског Моста или Бањалуке и они завршавају у логорима Градишка, Јасеновац или Госпић. Део породица одлази у котар Цазин, одакле групу од 26 лица (1 камион) враћају у Бихаћ. Они су убијени у логору Жегар, а тела су им бачена у Перанића драгу код Заваља. Моско Кавезон је преживео у Приједору, Ела Рехницер са породицом мења пребивалиште више пута (Приједор-Нова Градишка-Приједор-Сански Мост, јануара 1942.г стиже у Крупу са пропусницом, дочекује ослобођење града, повлачи се са партизанима). Они који су остали у Приједору, повратком хрватске власти, су одведени у логоре где им се губи траг. Од око 160 бихаћких Јевреја рат је преживело свега 25[92]. Синагога и јеврејско гробље у Бихаћу Beth Olam су уништени пре  повратка Италијана у Бихаћ септембра 1941.г.

Рушење бихаћке Саборне цркве Свете Тројице 28/29.јун 1941.г

Када је завршено организовано исељавање Срба и Јевреја из Бихаћа, у граду више није било Срба на слободи. Једини Срби у граду су затворени у Кули и Бригади, затвору Судбеног суда. Велики жупан Кватерник је изгледа имао идеју да се поруше сви храмови Српске православне цркве на подружју жупе, а први срушени храм је морала бити бихаћка црква. Рушење храма Свете Тројице у Бихаћу, минирањем 28.јуна 1941.г, на Видовдан, настављено и следећег дана, било је прво рушење православног храма у НДХ. Пошто у Бихаћу није било Срба, под присилом су доведени Срби из околних села (Голубић, Горјевац, Лохово, Притока, Грабеж, Рачић, Заложје…) да запрежним колима разносе камен. Своја сведочанства о рушењу српске цркве су оставили Дане Гавриловић из Баљевца, Спасо Радаковић са Грабежа, Босанчић Ђуро из Грмуше. Сведок Спасо Радаковић[93] говори да је само из села Грабежа на рушење цркве у Бихаћу насилно одведено 80 мушкараца. Храм Свете Тројице у Бихаћу је освећен 28.(26.) јула 1898.г од стране митрополита дабробосанског  Николаја Мандића[94], ујака Николе Тесле. Изградња Храма је почела полагањем камена темељца на Духове 05.јуна 1894., чему претходи премештање старе дрвене цркве са Језера у Бихаћ 1879.г. Поред те старе цркве је подигнуто звоно које се први пут огласило након скоро три века забране звоњења (Османлије су заузеле Бихаћ 1592.г). Нови камени храм Свете Тројице је био димензија 25х15.5 метара, а кубета су била висока скоро 30 метара. Тесани камен са цркве је по сведочењима искориштен за подзид пута у Жегару а наводно и за надоградњу звоника римокатоличке цркве. Рушење цркве је захтевано од начелника града Бихаћа, Абдулаха Ибрахимпашића, који се томе отворено супротставио. Само захваљујући ауторитету и великом броју присталица, Ибрахимпашић је избегао хапшење, али је почетком јула смењен са положаја првог човека града. Он је такође оставио своје сведочење. Храм није обновљен, након рата општинска власт је 1959. одузела земљиште на којем је потом подигнута зграда општине Бихаћ.  

Даље пооштравање терора над Србима од 14.јула 1941  

До овога момента, појам и место Гаравице у Бихаћком пољу се још не помињу у вези злочина НДХ у Бихаћу. Први мушкарци  убијени на Гаравицама су издвојени из велике групе расељених Срба из Личког Петровог Села и околине Плитвица. Наиме, Велики жупан Кватерник је наредио да се 30.јуна и 01.јула, Срби из села око Плитвица протерају у околину Петровца, Дрвара и Грахова. Настао је збег од око 1500 мушкараца, жена и деце[95]. Сведок Мирко Рапајић из села Језерце, стар 16 година, каже да је колона од око 1200 особа била из села Језерце, Ћуић Крчевина, Капела, Плитвице, Бигина Пољана, Мирић Штропина, Плитвички Љесковац, Бијела Ријека, Кончарев Крај. Путовали су од Плитвице, преко Пријебоја, Личког Петровог Села, Изачића, Бихаћа, Петровца, Дрвара, Грахова. Он не помиње страдање мушкараца у Бихаћком пољу. Када је колона у Колунићу између Петровца и Оштреља, 01.јула, дешава се покољ у Доњој Суваји. Наводи и сведочење Ице Клашње који је возио запрежна кола којима су Срби исељени.[96] Овим људима је јавно речено да иду за Херцеговину, али је телефоном котарским предстојницима или усташким логорницима говорено „да у Херцеговину нико не стигне“[97].  Из колоне издвојена је група мушкараца, који су задржани у шталама и магазинима Јураја Микуљана западно од Бихаћа. У првој половини јула, ови људи су убијени у Бихаћком пољу. Сведок Триво Кораћ говори о протеривању жена и деце из Личког Петровог Села у првој половини јула. Сведок Никица Пилиповић из Врточа, наводи да је 31.јула (дан након Огњене Марије) са групом косаца посматрао пролазак велике групе углавном жена и деце[98] са Плитвица, што значи да је било неколико организованих исељавања. Патроле усташке војнице су их водиле до краја Рипачког кланца а онда их пустиле даље саме. Жене причају да су мушкарци одведени на радове, да им је иметак отет а оне истеране на цесту са завежљајем у рукама. Колона је у Боровачи пред Граховом доживела бестијално иживљавање од усташког логорника Ноне Сарића и чланова ројева. Породице у том збегу су размештене око Грахова, ту су дочекале устанак и никада нису стигле до Херцеговине.

Пооштравање терора над Србима је постигнуто кроз два нова момента који су променули чињенично стање на терену током јула 1941.г. Прва је именовање другог састава Пријеког суда у Бихаћу, а друга су масовна привођења Срба по селима у околини Бихаћа.

Други састав Пријеког суда за Велику жупу Крбава и Псат са седиштем у Бихаћу

Након 27 дана од оснивања Пријеког суда у Бихаћу (17.јуна), 14.јула 1941.г именује се други састав у којем остају само чланови усташке организације: Фердо Јенгић председник, др Звездан Чулић заменик, Петар Дујмовић члан, Петар Шимић (логорник котара Бихаћ) заменик члана. Ова правна пракса у НДХ била је уобичајена и честа. Законска одредба о пријеким судовима је донета 17.05.1941.г и каже да Пријеки суд чини веће од 3 судије којим председава судија правник. Један члан не мора бити правник. Већ 21.05. приликом именовања Пријеког суда за подручје судбеног стола у Сарајеву ова Одредба о пријеким судовима је суштински промењена, јер у њој се изричито каже да трећи судија (судија лаик, који није правник) има бити из редова усташа[99]. Још док су постојали само Изванредни народни судови (пре Пријеких судова) у случају Вељун, именован је 07.05.1941. први састав суда у Слуњу у ком су били правници и овај састав суда није нашао кривицу код оптужених људи. Министар правосуђа потом дан касније 08.05.1941. именује састав суда који предводи Јосо Рукавина истакнути члан усташке организације и тај састав суда налази кривицу и осуђује оптужене на казну смрти стрељањем[100]. Са другим саставом Пријеког суда у Бихаћу, којег чине само припадници усташке организације, догађаји почињу да се убрзавају, а спирала злочина се значајно усложава и постаје масовнија. Заточени и хапшени људи су држани у затвору Судбеног стола Бихаћ, а то је била Капетанова кула и зграда поред позната као „Бригада“. Као помоћни затвори, за привремени смештај заточених, служили су магацини трговца Билбије у Бихаћу, школе, подруми, трговина Узелац у Рипчу или црквено двориште у Притоци.

Масовна сакупљања и привођења Срба из села у околини Бихаћа

1.Сакупљања Срба на јавне радове односно кулук: 08.јуна 1941.г усташки стожер у Бањалуци на челу са Виктором Гутићем је донео одлуку о присилном раду Срба омладинаца[101]. На основу тога у многим срезовима власти НДХ су извршиле попис младих људи рођених 1916-1922.г, понегде су пописали и све који имају више од основне школе. На овај начин су настали спискови стасалих за војну службу, којима је говорено да ће им се време проведено у јавним радовима рачунати као служење војног рока. Кулучари су били обавезни да раде од јутра до мрака, да сами носе своју храну, и углавном су радили у близини већих места, што је искориштено приликом њихових хапшења. Током јуна и првих дана јула број кулучара је био мали, али се током јула, посебно крајем јула на тим пословима налазило стотине младића и мушкараца средњих година, посебно у крупском и санском срезу и селима око Рипча. Свега неколико наоружаних стражара је чувало стотине младих, снажних и способних Срба на окупу. Занимљиво је да хрватско и муслиманско становништво никада није позивано на јавне радове. Послови су били  дробљење и мрвљење камена у ситнији, развлачење ситног камена, равнање и поправка цесте. Неки цестари су упозоравали Србе шта им се спрема (Џенан Рамић из Санског моста, убијен 1942.г[102]).

Сведок Триво Кораћ[103], омладинац из Бихаћа који је пребегао у Личко Петрово Село након исељавања Срба 24.јуна, сведочи о сакупљању мушкараца из околине Петровог Села и одвођењу на присилни рад на Плитвице. Код првог одвођења поступак је био добар, људи су храњени, посао није био тежак, није било малтретирања и брзо су пуштени кућама. Неколико дана касније, прикупљено је више мушкараца под изговором да опет иду на рад, али они су у првој половини јула завршили животе на Гаравицама. По њему тада су преживела 2 човека: Дацо подворник Дома здравља и Петар Куга. Сведок Илија Секулић говори о одвођењу 12 мушкараца из села Злопољац, Јанковац и  Питошња током јула под изговором да иду на присилни рад у Немачку[104]. Сведок Раде Бубало, који је једини преживео стрељање 204 мушкарца из Личког Петровог Села 28.јула ноћу, говори о томе да су сви сакупљени по списковима, уз образложење да иду на рад  у Немачку[105].                                        

Документ из Архива Унско-Санског кантона показује да су православци из града и непосредне близине затворени по налогу Великог жупана Кватерника 22.јула 1941.г, наредног 23.јула ноћу под изговором да одлазе на присилни рад у Немачку, превезени камионом на пољану Церавци. Тамо су, без одеће и ствари које су понели стрељани и бачени у реку[106].  Око 120 кулучара  из Јасенице, Војевца, Гориње, Залина и Бенаковца код Крупе је 28.јула одведено у Крупу и убијено или иза Соколског дома или на Црном језеру[107]. Овде имамо очигледну намеру службених лица НДХ да се радно и војно способно српско становништво, на миран начин, без отпора одвоји од породица и усмери ка сабиралиштима или затворима, одакле су људи спровођени на места извршења смртне казне по пресудама Пријеког суда. Изговор да су мушкарци упућени на рад у Немачку, је са једне стране обмањивање породица које мисле да је сакупљање и одвођење мушкараца наредио страни окупатор, а са друге стране начин да се избегне оружани отпор. Многе супруге и деца одведених мушкараца, месецима чак и годинама су веровали да су њихови најближи одведени у Немачку и очекивали су њихов повратак. 

2.Позиви да се преда оружје и војничка опрема: Законска одредба о пријеким судовима[108] је као једину казну коју пријеки судови могу да суде одредила смртну казну стрељањем. Ова одредба је у надлежност Пријеких судова ставила и дела која Казнени законик Краљевине Југославије није познавао („непредаја оружја ватреног и хладног за које се нема дозвола на јавни позив власти“).   За ово конкретно дело, време кажњивости је чак померено унатраг до 06.априла 1941. 

Како је ово изгледало на терену?  Забрањен је приступ Србима у Бихаћу и 15 км околине од 20.јуна, потом су 24.јуна сви Срби из Бихаћа исељени, објављују се плакати о обавези враћања оружја и војне опреме по Бихаћу и околним селима (сведок Триво Кораћ помиње „плакате или огласе у којима смртном казном пријете свакоме ко крије оружје“). Потом службена лица НДХ (оружници, редарственици, ројници) одлазе у неко село унутар круга од 15 км од Бихаћа и деле позиве за враћање оружја и војне опреме. Свака особа која донесе  и преда оружје или војну опрему, а да то није учинила раније на позив власти (плакатом) крива је по Законској одредби о пријеким судовима и у судском поступку мора бити осуђена на смрт стрељањем. Особе које су предале оружје или опрему се воде заједно са прикупљеним оружјем, пролазе евидентирање у Бихаћкој  кули, Пријеки суд заседа и доноси пресуду, исто вече заточенике воде на Бихаћко поље где се извршава смртна казна стрељањем. У селу Грмуша је на овај начин током два доласка одведено више од 140 мушкараца. Група од 18 наоружаних људи (ројеви Србљана, Спахића и Чекрлија, са неколико људи из Херцеговине, сведок помиње Врпоље које постоји код Посушја-Груда) предвођена двојицом новопостављених кнезова села (Кутлача Стево и Миљуш Пајо[109]) је зашла по засеоцима села и позвала одрасле мушкарце да дођу код школе и донесу оружје и војничке униформе. Људима кажу „да је од власти дошло наређење да људи предају оружје, ма какво оно било. Оружје треба  да донесу код цркве и школе, добиће потврду да су предали оружје а затим ће ићи кући“. Позивају се и они који немају оружје, да дођу да добију потврду о томе. Сведок Бркљач Јове Душан[110] сведочи да је његов отац добио писмени позив који је делило цивилно лице из среза. Писмени позиви указују на војну евиденцију касарне 55.пешадијског пука Војске Краљевине Југославије у Жегару. Сведоков отац Бркљач Јово је отишао и никада се није вратио кући. Сведоков стриц Бркљач Лазо је закаснио јер се вратио кући по спрему и храну, преживео овај дан, дочекао крај рата и колонизацију у Кикинду. Сакупљено оружје је стављено на запрежна кола, затеченима се потом каже да морају отићи у Србљане, по потврду. Код моста преко Уне у Србљанима чекају камиони, са упереним пушкама се наређује укрцавање у камионе, који возе за Бихаћ. У 15 камиона, стаје стотињак Грмушана и неколико стотина сељана Осредака, Врела и Градине из среза Цазин (30-40 људи у камион, укупно 450-600 људи). У Бихаћ су камиони стигли по дану и остављени да чекају по највећој жези. Грађани који су прилазили да помогну везанима, отерани су уз псовке. Ово чекање је због трајања суђења и због чекања полицијског часа. Око 20 часова увече, камиони крећу у Бихаћко поље. Сведок који је преживео је Вукашиновић Стојана Раде, стар 18 година, сељак из Грмуше. Сеоска хроника Грмуше говори о два одвођења мушкараца (27.јул преко 100 људи; 29.јул 42 људи) са даном паузе између. Бранко Јерковић у сеоској хроници сведочи да је у два наврата одведено 147 Грмушана. Сребренка Будимир[111] говори о два одвођења (24.јула 80;  25.јула 120) у два узастопна дана. Вукашиновић Стојана Раде у свом сведочењу у сеоској хроници помиње да је првог дана (недеља 27.јул) сакупљено око 150 људи који су постројени и потерани према Србљанима. Сачувано је  144 имена одведених из Грмуше.

3.Сакупљања мушкараца у циљу уписивања и евидентирања: Оваквих случајева је много. Нови начелник општине у Липи Џафер Ибрахимпашић је поручио житељима Клишевића да се прикупе код кућа, да се направи списак одраслих мушкараца и њему достави. Свакоме је гарантовао живот. У петак 25.јула 1941.г мушкарци су се сакупили код школе у Буковцу, између Клишевића и Ћукова. Ибрахимпашић  је био присутан, мушкарци су пописани. Потом су двојица наоружаних људи повезали присутне, затворили их у зграду школе и касније у току дана повели ка Ћуковима. Људи су наслутили превару и почели да пружају отпор, али су их наоружани тукли кундацима. У Ћуковима су провели ноћ затворени  и ујутру су одведени у Рипач. Убијени су на стратишту које се зове Забаре и налази се поред Рипча. Организатори убистава су таборник Рипча Анте Павелић Тоно и командир оружничке постаје  Иван Фрковић, обојица из околине Госпића[112]. Руководилац радова проширивања канала и бара и затрпавања масовних гробница земљом на стратишту је био Мухарем звани Тубаљ, а забележено је и име једног од извршилаца убистава на Забарама, то је Салко Мујић из Рипча. Чланови усташког роја у Ћуковима који су привели  Србе су били: Анте из Жегара (предратни жандар), Хилмић (Илмић) из Ћукова, Војић из Ћукова, Миралем Куленовић звани Шуњић. Записана су имена 31 мушкарца који је одведен из села, као и двојице који су тога дана убијени у селу (учитељ Сава Стојановић и Мико Ђурин Бабић младић од 20 година)[113]. Наредног дана, суботе 26.јула 1941.г чланови усташког роја из села Ћукови су у засеоку Луке села Босански Дољани сакупили 18 мушкараца. У питању је 16 житеља села, један човек који је са личке стране дошао да самеље жито у млиновима на Уни и Павле Пава Машановић, радник на Унској прузи, декларисан као Црногорац. Рекли су им да оду до Железничарске/инжињерске куће на Штрбачком буку да се упишу и да ће све бити добро. Половина мушкараца је покупљена по кућама а друга половина је сама отишла на предвиђено место. Ухваћени људи су ноћ провели у Железничарској кући која је имала телефонску везу са Бихаћем. Ту ноћ је била обилна киша, па су тек сутра ујутру (недеља 27.јул) прешли преко моста на Уни и возом отишли за Бихаћ. Од приведених, један је успео да побегне, док се само Павле Машановић вратио. Остали  су  страдали на у Бихаћком пољу[114]. Машановић је оставио своје сведочење[115], али оно је као и већина идеолошких сведочења померено неколико дана касније, да би било у складу са наративом о устанку у организацији КПЈ. Он сведочи да је сакупљање мушкараца било 28.јула, а одвођење за Бихаћ 29.јула. Успео је да се спасе из Куле, да борави у Бихаћу све до 11.августа (у то време Србима је боравак у граду забрањен и организовано су исељени, храм је срушен, затвори се свакога дана пуне и ноћу празне) када напушта град. У село Притока 26.јула рано ујутру улази већа група наоружаних припадника усташких ројева и по списковима одводе 12 мушкараца и још 5 из заселака Бијело Брдо и Дангубе[116]. Људи су одведени у Бихаћ и никада се нису вратили.

4.Сакупљање становништва у циљу пресељавања: након организованог исељавања Срба из Бихаћа, било је још неколико таквих случајева. Раније је поменуто организовано исељавање Срба са Плитвица 30.јуна и 01.јула 1941.г. У току ноћи 29/30.августа оружници и припадници усташких ројева под командом Благомира Вебера су сакупили целокупно становништво Притоке[117] (750 особа) и ујутру 30.августа у колони их повели преко Горијевца ка Петровцу. Пролазећи кроз Горијевац Приточани виде последице разарања Горијевца 29.августа (згаришта кућа, лешеви људи, локве крви, лешеви стоке, разбацане ствари), које је извршила сатнија усташке војнице као одмазду за напад устаника 28.августа на 3 камиона на путу Липа-Дубовско-Горијевац и убиство подофицира[118]. Устаници нападају обезбеђење колоне, ослобађају мањи део Приточана и одводе их у Дољане. Остатак колоне стиже до Кулен Вакуфа где ноће. Сутрадан 31.августа проласком кроз шпалир се одвајају око 30 мушкараца старијих од 12 година (чак и старији дечаци и 3 инвалида) који никада нису напустили Вакуф[119]. Жене и мушка деца преобучена у женску одећу (сведок Душко Кењало је преживео обучен у сукњу своје баке) настављају ка Мартин Броду. Након ослобођења Кулен Вакуфа, десетак дана након ових догађаја, сведок Душко Кењало се вратио у Кулен Вакуф и код млина видео велику хрпу одсечених људских глава међу којима препознаје своје комшије[120].  У уторак 02.септембра 1941. у зору, у Личко Петрово Село стиже камионима око 80 наоружаних људи из Бихаћа, као појачање домаћим ројевима. Ови наоружани људи опкољавају место и околна насеља Ново Село, Жељаву, Заклопачу и Лисину. Наоружане патроле на челу са локалним људима говоре мештанима: „Селите за Србију, са собом можете понијети потребну обућу, одјећу, храну за два дана. Све остало остављате“. Када су сакупљени житељи, наређено је одвајање мушкараца старијих од 12 година на једну, а жена и деце на другу страну. Мањи број жена је утоварен у камионе, већина је пешице кренула цестом Личко Петрово Село-Баљевац-Скочај-брдо Дреновача код Трослапа на Уни где су их прихватили устаници. Око 150 мушкараца старијих од 12 година је утоварено на камионе, одвезено на Гаравице гдје су истога дана сви побијени[121]. Ово је једно од последњих масовних убијања у Бихаћком пољу, јер су затвори Кула и Бригада испражњени по изјави преживелих сведока 03.09.1941.

5.Сакупљање становништва након војно-полицијских акција по селима: током јуна и јула 1941. стварају се усташки ројеви у селима око Кулен Вакуфа. У Кулен Вакуфу и Калатима имају 6 чланова, у Орашцу и Ћуковима по 5 чланова. Организатор изградње усташке организације  у Кулен Вакуфу је Томислав Томо Иваниш који убрзо добија помоћ од 17 наоружаних људи из Петровца на челу са Младеном Шњарићем, братом Анте Шњарића усташког поручника који је јуна дошао из Загреба[122]. Таборник Миро Матијевић тражи помоћ од Великог жупана Кватерника и у Кулен Вакуф стиже сатнија војника Усташке војнице. Ова војна јединица, окупља добровољце и мобилише чланове усташких ројева и креће у акције по селима на личкој страни Уне. Потврђено је присуство Вјекослава Лубурића крајем јуна и почетком јула у Поуњу. Измишљани су изговори за војно-полицијске акције по селима („примећени су наоружани четници по шумама, неко је пуцао на аутомобил домобранских часника“ и слично). Следиле су сурове акције по селима са великим бројем жртава (Суваја Доња 01.јула-161 жртва, Лички Осредци 02.јула-14 жртава, Добросело-29 жртава, Дољани Лички-71 жртва, Бубањ 03.јула-83 жртве)[123]. Добро су познати и описани случајеви оваквих почетних убистава или измишљених инцидената које су вршили припадници Хрватске заштите или усташа из емиграције, да би се створио разлог за претресе, хапшења или одмазде над ненаоружаним живљем[124]. Изговори су били безбедност, одузимање оружја, отпор становништва, уништавање јавне имовине. Свака акција узнемиравања људи, паљења кућа, убијања и пљачкања, изазивала је оружани отпор Срба, што је кориштено као повод за следеће акције. Током јула Кулен Вакуф је препун заробљених Срба који су држани у школи. Камионима су везани Срби вожени до Боричевачке јаме код села Боричевца, чији отвор је држан у тајности. Сарадник Мире Матијевића је био Адембег Харашлија. У селу Кестеновац њихове директиве су извршавали: Павелић Никола, Ивезић Ацо, Сикић Јосо, Штркљивић Лале и Ходак Марко. Сведок Есад Бибановић[125] помиње да се по месту говорило да је та јама прогутала око 1500 убијених Срба. Када је пут Кулен Вакуф – Боричевац постао несигуран (након 02.августа 1941.г), сви заробљени сељаци су довожени у Вакуф, држани затворени и сваку ноћ мучени, а потом убијани и бацани у дугачке ископане канале поред школе и православне цркве у Кулен Вакуфу. Сведок Бибановић помиње 597 Срба из Кулен Вакуфа и околних села који су убијени у Вакуфу и убачени у ископане канале.  Бибановић помиње Јакова и Ивана Ходака, Хрвате из Клишких Пољица који су спасили око 60 Срба пребацујући их из Рајиноваца у Лику, као и Ибрахима Војића који је убијен са Србима у Кулен Вакуфу.                                                    

Неколико часова након напада устаника Илије Деснице на Пасјаку код Дрвара 26.јула и погибије бојника домобранства Фердинанда Конрада, следила су одвођења мушкараца из више села: Рипач (19), Хргар (12), Притока (око 150), Липа (52) и друга[126].  Сведок Ђуро Вуњак[127] из Рачића помиње хапшење 45 младића из Рачића при вршидби и њихово затварање у Рипчу. Девет младића из те групе је пуштено да обилазе околна села и објашњавају да нова власт нема лоше намере. Миладин Сурла се вратио у Рипач и пренео представницима власти да им Срби по селима не верују јер у Рипчу има 40-так затворених. Тада је из Рипча пуштено око 45 људи. Но у данима пред устанак и током првих недеља након устанка из Лохова и Рачића је у акцијама  убијено или одведено око 400 особа а попаљена је половина Горњег Лохова. У руљи која је напала ова села налазили су се Хрвати из суседних села Велики и Мали Скочај и Голубић и муслимани из Рипча, Голубића и Соколца. Сведок Спасе Радаковић[128] говори о невољама житеља Грабежа. Десетак припадника усташких ројева села Чекрлије и Винице (десна обала Уне) су узнемиравали и пљачкали житеље Грабежа, сакупљали неколико десетина људи (чак и 50) да раде пољске радове у муслиманским селима, док би чланови роја пљачкали стаје и кокошињце по Грабежу. Из српских кућа су отимана јагњад, хлеб, сир, краве, покривачи. У уторак 29.јула у село је стигла вест да су одведени сви мушкарци из Притоке, затим неки из Малог (Српског) Заложја, Тихотине и Хргара. Исте ноћи из засеока Воларице, између Грабежа и Хргара су одведени Василије и Ђуро Узелац. 

Као одговор на напад устаника на 3 камиона на путу Липа-Горијевац и убиство подофицира домобранства на Велику госпојину 28.августа 1941.г, наредног дана 29.августа, у рано јутро кроз Рипачки кланац,  долази сатнија усташке војнице, која је прошла кроз село, убијала и палила све што је могла. Свих 119 кућа у Горијевцу је изгорело, као и црква. Записана су имена 81 страдалог житеља [129] (34 деце, 9 старих особа, 46 особа женског пола).  По Душану Наранџићу страдало око 110 особа[130], по Бранку Бокану[131] и Ђорђу Радаковићу 125 особа. Ово потврђује дневни извештај Главног стожера НДХ 29.08.1941.г (…четници напали транспортне самовозе код Горијевца, из Рипча упућен вод домобрана а из Бихаћа сатнија Усташке војнице, самовози спашени, погинуо дочасник/подофицир, за село Горијевац издата заповијед  да се запали…)^[132].

Након одвођења 17 мушкараца из Притоке 26.јула, у недељу 27.јула је било ново хапшење Приточана. Приведени су смештани у двориште цркве, где их чувају наоружани стражари. Пре поднева дошли су камиони (Хилмија Липовача помиње 2 или 3) и одвели људе у Бихаћ[133].

6.Физичке ликвидације изравно довођених Срба из Лике и Кордуна на Бихаћко поље: Службена лица НДХ су комбиновала изравно довођење колона Срба из Лике и Кордуна, са привођењем затвореника из бихаћке Куле и других затвора. Пример за ово је судбина мушкараца са Плитвица и Личког Петровог Села. Крајем јула и почетком септембра била су три таква сакупљања, слања и стрељања на Гаравицама. Прво сакупљање мушкараца из Личког Петровог Села и околине се догодило 27.јула 1941.г (сакупљено 204 људи, са изговором да иду на рад у Немачку, преспавали ноћ у општинској згради Петрово Село, камионима пребачени у Бихаћ, држани у магазинима трговинске радње Илије Бубала и ту ноћ одведени на Гаравице где су стрељани, из групе је побегао Раде Бубало који је оставио сведочење[134]).  Друго сакупљање је било 29.јула када су мушкарци камионима одведени ка Бихаћу и држани у шталама и зградама Јураја Микуљана. Тада је са стрељања побегао Мирко Влаисављевић-Лакић из Жељаве, са 5 пушчаних рана. Успео је да стигне до свог села Жељава (већинско хрватско село) али тетка и мајка су се повериле комшијама, па убрзо по њега долазе запрежна кола са Исаијом и Силвестром Рукавином члановима усташког роја Жељаве. Мирко је одведен у правцу Баљевца и њега више нико није видео. Последње сакупљање мушкараца у Личком Петровом Селу и околини је било 02.септембра када је око 150 мушкараца на превару сакупљено, одведено камионима у Бихаћ и стрељано исту ноћ. У ова три случаја, укупно је стрељано 508 мушкараца (204+154+150)[135].                   

Примери који су дати нажалост нису једини нити у потпуности пренети, већ су ту да само посведоче на какве све начине су службена лица НДХ спроводила свој инфернални посао, биолошки уништавајући Србе, у исто време умирујући преостало становништво како је све у реду и да се ништа страшно не дешава.

Судбина приведених Срба из села око Бихаћа

Током деценија након завршетка Другог светског рата, државна историографија, споменичка култура и култура сећања о догађајима у Бихаћком крају су креиране и вођене тако да дешавања у Бихаћком пољу баце у сенку сва остала стратишта НДХ у Бихаћком крају. Следећи корак је био да се дешавања у Бихаћком пољу везују само за име Гаравице, да би се потом обезличила, изменила и полако пала у заборав. На тај начин једно стратиште, о којем се најмање зна, полако у заборав потискује сва остала места страдања о којима је много више записано, запамћено или споменицима обележено.  Истоветан пример имамо са системом логора Јасеновац који на себе привлачи велику пажњу, чиме релативизује и обезличава све оно што се догодило на територији НДХ. Очигледно је да се ради о истоветном начину управљања и стварања историографије, споменичке културе и културе сећања на догађаје на територији НДХ, како за време Југославије (1945-1991), тако и након стварања независних држава на тој територији (од 1991. до данас).

Прво ће бити изнето све што се зна о Бихаћком пољу односно Гаравицама, а потом ће бити изнето све што се зна о другим местима страдања у бихаћком крају, за које постоје подаци и сведочења.

Бихаћко поље односно Гаравице

Шта је стратиште Бихаћко поље односно Гаравице?  Појам Гаравице, односно оно што је споменичка култура и култура сећања створила од три стратишта у Бихаћком пољу се односи на места за извршење смртних казни  које је изрицао Пријеки суд за Велику жупу Крбава и Псат са седиштем у Бихаћу. Доказано је да тек од именовања другог састава овог Пријеког суда (14.јул 1941.) извршавања смртних казни које је изрицао овај суд, почињу да се извршавају у Бихаћком пољу. Једини до сада познати случај масовних убијања у Бихаћком пољу пре 14.јула, везан је за збег исељених Срба из Плитвичког краја, када је из колоне од око 2500 особа, одвојено око 500 мушкараца, уз образложење да иду на радове. Док је број људи који су дневно усмрћивани износио неколико десетина, и док је те људе на стратиште могао возити један или два камиона, места на којима су вршена убијања су биле сакривене пећине и крашке јаме. Онога тренутка када је број људи дневно довођених у Бихаћку кулу износио 300, 400, 600 или 700, Бихаћко поље се наметнуло као најпогодније место за масовнe ликвидације приведених, ухапшених и на смрт осуђених Срба. Стрељања у Бихаћком пољу су почела средином јула (између 14.-19.07.), број стрељаних се свакодневно повећавао до времена устанка (26/27.07.) а „Велики покољ“ је трајао до 04. или 05.августа. Дана 06.августа 1941.г санитарна комисија града Бихаћа је обишла сва три места на којима су Срби стрељани и затрпавани земљом и оставила о томе писани записник[136]. Извршавања смртне казне су настављена током августа и по изјавама сведока завршена су тек 03.септембра када су последњи затвореници из Куле и Бригаде одведени пут Гаравица.  Велики жупан Љубомир Кватерник је изгледа смењен 03.септембра одредбом Поглавника НДХ којом је именовано Повјеренство за успостављање јавног мира и поретка у великим жупама Крбава и Псат, Сана и Лука те Плива и Рама. Велики жупан постаје Јосип Баришић дотадашњи жупан у  Бјеловару[137], који се становништву Бихаћа први пут обраћа плакатом 08.09.1941.г[138].

Пријеки суд је мењао свој састав 28.августа (Карло Баћ председник, Смаил Делић правник заменик предсједника, чланови Петар Дујмовић и Петар Шимић, нови чланови Хумберт Мусапа и Стјепан Виндакијевић-оружнички бојник, други заменик Садик Ћехајић правник из Бихаћа. Новембра 1941.г у састав суда улази Максимилијан Шмид. У овом саставу суд је радио до 14.априла 1942.г када је укинут а сви незавршени предмети достављени на рад Покретном пријеком суду у Загребу којим је готово све време рата председавао Иван Видњевић родом из Заваља код Бихаћа[139].

Где је Бихаћко поље односно Гаравице?  То је простор западно и северно-западно од Бихаћа, удаљен свега 2-3 километра од центра града.  Тамо су се до априла 1941.г налазиле ливаде и шумарци, природни канали и јаруге речице Клокот, леве притоке Уне. Тај предео је био у власништву породица добровољаца из Првог светског рата. Законском одредбом о некретнинама тзв.добровољаца[140], земљиште и све грађевине су одузете и током априла и маја 1941.г тај предео је испражњен од  житеља. На левој обали речице Клокота се налази Каменица (некада Карађорђево село) или ливаде Гаравице.  На десној обали Клокота се налазе Уљевите или Муљевите баре и омање брдо Козоморића Главица/кота 246 на којем је данас комплекс споменичких скулптура. Мало на исток, јужно од пута за Бихаћ а у правцу града, близу некадашњих кућа Бубала су Церавци. То су три стратишта на којима су убијени и затрпани Срби од јула до септембра 1941.г.

Шта се дешавало у Бихаћком пољу? 

Сазнања о последњим данима ухапшених Срба углавном потичу од притворених бихаћких комуниста, који су били у Кули или дворишту Бригаде, али су пуштени на слободу након 03.септембра. У питању су Мирко Турић (члан КПЈ из Цазина, ухапшен 10/11.јула, у бихаћку Кулу доведен 13/14.јула), Хусреф Реџић (ухапшен 19.јула), Стипе Буторац (дао изјаву Бранку Бокану 21.12.1959.) и Хасан Делић (члан МО СКОЈ-а у Бихаћу; из ходника куће Диклића посматрао колону од 8 људи у реду и 20-30 редова који су трчећи кренули из Куле према Гаравицама)[141]. По њима, затвор је већ пун када они стижу, а свакога дана, посебно од 19.јула (тога дана Хусреф Реџић постаје затвореник), у Бихаћку кулу, зграду Бригаде и двориште ограђено високим зидом, доводе се стотине Срба мушкараца из околних села (Мирко Турић  помиње 3 групе доведених Срба у 3 различита дана, прва око 700, друга око 600, трећа око 300 људи), који након страховитог мучења, понижавања и батина, камионима ноћу бивају одвежени на Гаравице и тамо убијени. Жртве су довођене из Бихаћке куле и других помоћних затвора (црква у Притоци, трговина Узелац, Микуљанове штале), али и директно из насеља. Сведоци који су побегли са стрељања, злочинци који су учествовали у мучењима и убијању (Јусуф Пашагић, Миркец Голубовић), као и житељи села Краље и Бакшаиш који су учествовали у копању ровова и затрпавању лешева (Ћурић Живко[142], Томо Јанковић, Стипе Јерковић[143], Хусеин Зјакић из Хатинца) сведоче о стрељањима пушком или митраљезима. Ћурић Живко описује канале које су копали (дужине 15-20 метара, ширине 1,5 метар, дубине за људски бој; отприлике 1,5 кубни метар на метар дужине). Људи су довођени из камиона везани жицом, у групама од по 10, постављани на ивицу ископаних ровова или природних канала, лицем окренути ка њима. Сведоци говоре и о убијању ножем, крампом, маљем, чекићем и затрпавању полуживих људи земљом. Ћурић помиње Перу Шимића логорника Бихаћа (и заменика члана Пријеког суда) како пиштољем убија стрељане људе који су показивали знаке живота. Хусеин Зјакић је сведочио да је на позив мухтара (сеоског старешине) Селимовић Авдаге са још 5 комшија из Хатинца, ишао на Гаравице да копа рупе дугачке 20-30 метара. Поред јама које су он и комшије копали, лешало је око 50 стрељаних особа. Сваки дан су долазили камиони и убијано је по 40-50 људи у групи. 

Сведочења преживелих са масовних стрељања у Бихаћком пољу и другим стратиштима:  

Ђоко П. Шевић из Гате Илиџе[144] је успео да побегне са стрељања на Гаравицама.

Петар Пејо Н.Смиљанић из Бугара, рођен 1906.г, са групом мештана из Бугара, одведен преко Илиџа Гате и био смештен у Микуљановом дворишту[145] са преко 100 мушкараца. Успео да побегне са стрељања на левој обали Клокота, изнад раке до пола попуњене лешевима[146] .

Ђуро Ћујић из Тржачких Раштела, рођен 1906.г, са оцем и комшијама је 31.јула 1941.г ухваћен од локалних муслимана и одведен у Раштела. Претрпаним камионом их возе у правцу Бихаћа, али пре Клокота (лева обала реке) излазе из камиона и настављају пешице десно од пута за Бихаћ. Успео да побегне из колоне везаних људи вођених ка ископаној јами и сакрио се у селу Бугар[147].

Вукашиновић Раде из Грмуше[148] побегао са стрељања на Гаравицама.

Бубало Раде из Петровог Села[149] је побегао са стрељања на Гаравицама ноћу 28.јула 1941.г.

Милан Зец из Јанковца побегао са стрељања изнад Заваљске вртаче[150].

Ђуро Ђука Шамлија из Рујнице код Цазина побегао из стратишта Вучија јама у шуми Осоје. Последњих дана јула са преко 50 мушкараца из свога и околних села одведен до оружничке постаје у Врсти, присуствује мучењу људи од стране усташких ројева и муслимана цивила, колону воде ка шуми Осоје, помиње оружничког наредника Мику Брињака, људи скинути у доњи веш клече изнад ископаних јама, поред стоје бројни муслимани са лопатама и ашовима, убијена је и супруга Душана Блануше из Гате, бежећи чује рафале митраљеза из тога правца[151].

Солаћ Пајо из Мељиновца побегао са стрељања са Делић јаме код Заваља 28.јула 1941[152]. 

Никола и Михајло Стојић из Притоке су привремено побегли са стрељања, али су се сакрили у селу Голубић. Чланови усташког роја у том месту су сазнали за њих двојицу и поново их хватају[153].

За сада нема доказа, на којем од три стратишта у Бихаћком пољу су започела масовна стрељања мушкараца. Можда су истовремено вршена на све три локације. Остало је мутно сећање, да је због жалби хрватских села Краље и Фркашић на десној обали Уне, прекинуто убијање на потезу Гаравице. Наиме, меци из митраљеза и пушака, летели су према хрватским селима Краље и Фркашић на десној обали Уне. Након тога прешло се на десну обалу Клокота, на потез који се звао Уљевите баре у подножју Козоморића главице/коте 246 у коју су се промашени меци заривали. Ту на Уљевитим барама и на трећем потезу који се звао Церавци је убијен највећи број ухапшених Срба. Узимајући у обзир да су се масовна стрељања дешавала током лета (друга половина јула и почетак августа), да су жртве затрпаване са мало земље, а крв, делови тела и лешеви пловили рекама Клокотом и Уном, било преко преносника (инсеката) било преко загађења реке Клокот која се користила за напајање стоке и за потребе људи, настаје опасност од појаве заразе за оближњи Бихаћ. Претпоставка је да је неко од челника власти Бихаћа (или гост из Загреба) 04. или 05.августа обишао сва три стратишта и затекавши их у неуредном стању са расутим костима, локвама крви и ројевима мува, задахом који се ширио, наложио да се стратиште доведе у ред и трагови уклоне. Хитно, у току ноћи 05.на 06.август, вероватно по налогу Великог жупана лично (члан комисије је тајник Велике Жупе), образована је санитарна комисија са циљем да испита стање масовних гробница на подручју Бихаћког поља и предложи мере непосредне заштите. Комисија је у јутарњим часовима 06.августа обишла терен уз помоћ сведока Стипе Јерковића, који је учествовао у затрпавању убијених. По обављеном послу 06.августа у Дому народнога здравља у Бихаћу сачињен је Записник који су потписали др.Петар Дојечански, лекар и равнатељ Дома народног здравља у Бихаћу, Исмет Шарић тајник Велике жупе Крбава и Псат, Иван Јанковић, Звонимир Милковић и Душан Тичиновић здравствени радници (кандидати медицине, вероватно студенти или дипломци без положеног државног испита). Комисија је дала опис и мишљење за сва три велика стратишта: стратиште у бившем Карађорђевом селу/Каменици (ливаде Гаравице) има две гробнице дужине 62 и 30 метара (92 метра); стратиште под хумкама код реке Клокота (Уљевите баре) две гробнице дужине 190 и 26 метара (216 метара); стратиште у Церавцима две јаме дужине 56 и 15 метара (71 метар). Свугде су лешеви прекривени слојем земље од 40 цм, осим на Церавцима где слој земље достиже 50 или 70 цм. Комисија је предложила да се стратишта код Каменице и Уљевитим барама додатно затрпају слојем земље од 1 метра, а да се места где има крви, задаха и остатака стрељаних прекрију и слојем креча[154]. Запамтимо да је укупна дужина гробница 379 метара. Занимљиво је да се сам појам Гаравице и не помиње у овом записнику, а да се на тој локацији практично налази мање од једне четвртине  укупних гробница у Бихаћком пољу.

            Током августа и септембра 1941.г убијања су настављена у Бихаћком пољу, тако да је на Уљевитим барама направљена и трећа гробница. Годинама након рата, места где су биле гробнице су била улегнутија и нешто нижа од околног земљишта. Због тога је једна од мера санације била и насипање креча и земље дуж гробница. Такође, траве и жита на тим местима су биле бујније и зеленије од оних около тих гробница. Овај важни историјски документ чува Војни архив у Београду,  а пронашао га је Никица Пилиповић из Врточа око 1970.г.

У Бихаћу је све време масовних стрељања владао полицијски час од 18 часова до наредног јутра, па је муслимански и хрватски живаљ који није учествовао у припреми терена, убијању или сахрањивању, једино могао чути ноћна митраљирања са леве обале Уне. Оно што су свакога дана виђали у граду, су камиони пуни везаних људи који су стизали у Бихаћку кулу, и сваке ноћи одвожени ван града. Мушкарци су сакупљани различитим преварама, па су укућани и родбина дуго веровали да су они живи. Многи су постали свесни истине тек у новембру 1942.г када је Бихаћ ослобођен, а своје најближе тамо нису пронашли. Као учесници у мучењу и стрељању Срба помињу се имена: Стјепан Виндакијевић оружнички бојник, Енвер Капетановић усташки натпоручник, Никола и Миркец Голубовић, Вицковић Анте и Никита, Дервиш Мехе Салихоџић (из Хармана), Јусуф Пашагић, сатник Химзо Бишчевић, Хасан Бајремовић, Иван Мажар, Миро Матијевић и многи други.

Колико људи је убијено у Бихаћком пољу/Гаравицама?  Нико не зна тачно. Жртве никада до сада нису у потпуности побројане. Прва сазнања о томе шта се дешава су потицала од људи који су побегли са стратишта, којима многи у њиховим селима нису веровали. Из Бихаћа су 24.јуна протерани сви Срби и део Јевреји, па током јула 1941.г у Бихаћу није било Срба, осим затвореника у Кули. Све бројке које се помињу од тада, које су писале на споменицима или помињане у књигама су произвољне и потичу из следећа три извора:

1. „Дневник Владимира Дедијера“: „…Укупно је у срезу бихаћком побијено око 12.000 Срба, једном од највећих губилишта нашег народа… “[155].
2. извештај Косте Нађа команданта Оперативног штаба за Б.Крајину Врховном штабу НОВЈ и ПОЈ од 4. новембра 1942.г (објављен у Зборнику Војно-историјског института у Београду, том 4. Књига 8.): „…Документ пронађен код једног заробљеног Хрвата, помиње 12-15.000 ликвидираних грко-източњака (службени назив за Србе у НДХ) у бихаћком срезу. Пронађен је и налог логорника Бихаћа усташком ројнику Рами Мелкочу, да се по налогу Великог жупана побију сви Власи и Влахиње од 16-100 година  … “
3. Независни британски извор помиње бројку од 14.500 убијених цивила у околини Бихаћа. Овај број жртава је Мирко Турић изрекао у свом саопштењу у Карловцу на научном скупу „Први хрватски корпус НОВ“ 1987.г[156].

Веома важно сведочанство, за разумевање онога што се догађало, записао је Владимир Дедијер у Дневнику. У изјави Јусуфа Пашагића, једног од ухваћених и на смрт стрељањем осуђених злочинаца новембра 1942.г стоји:  „Главни део жртава, око 8.500, побијен је на Гаравици. Јусуф прича да је покољ трајао око 20 ноћи. Камиони су носили по 30 људи. Ја сам сваке ноћи клао по 5 до 6 људи. Свега преко две стотине! каже он хладно“. Пашагић говори истину, јер око 20 ноћи које помиње су почеле 14/15.јула а завршиле 4/5.августа, што је тачно 22 ноћи. Занимљиво је да Дедијер можда и први помиње појам Гаравице.

Послератна историографија није узимала за озбиљно добро обавештене немачке изворе (Извештај немачког обавештајног центра Загорје о злочинима усташа 1941. и 1942.г[157]), који помињу да је у Западној Босни од успоставе НДХ до почетка октобра 1941.г процењени број жртава око 55.000 људи, жена и деце, а Бихаћ око 8000 само на пољани званој Церавци.

Такође нису озбиљно разматране процене стручњака „Музеја АВНОЈ-а“ (управник Бранко Бокан[158]) из Бихаћа да је на Гаравицама убијено до 10.000 људи, од којих само 3000 из среза Бихаћ, а остали из Лике, Цазина, Велике Кладуше, Крупе, Петровца, Кулен Вакуфа.

Фикрета Јелић-Бутић је наслућивала право стање на терену: „Највећи покољи на подручју Босне збили су се у западним подручјима. Претпоставља се да је тих дана у котарима Бихаћ, Бос.Крупа и Цазин убијено око 20.000 Срба, на подручју котара Сански Мост око 6.000 (напомена Шушњар), у котар Приједор и Бос. Нови такођер око 6 000[159].

Дакле, Дедијер/Пашагић каже око 8500 убијених на Гаравицама, немачки изворе говоре о око 8000 на пољу Церавци, Бокан сматра да је на Гаравицама убијено до 10.000 људи. Форензичка анализа гробница (дужина 379 метара, ширина 1.5 метар, дубина 1 метар) поређена са сондирањима у Старој Градишци извршених 1945.г које је водио др.Антон Премеру (22.86 лешева на 2 кубна метра гробница)[160] и на Доњој Градини извршених 1964.г од стране комисије у којој је био проф. Србољуб Живановић (14.65 лешева на кубни метар гробница) даје број између 6498 и 8328 убијених и затрпаних особа. Знајући да сведоци говоре о бацању дела стрељаних у реке Клокот и Уну, као и да је на Уљевитим барама касније створена и трећа гробница коју Записник не помиње, бројке се могу незнатно увећати. Закључак је да је на три стратишта у Бихаћком пољу (Гаравице, Уљевите баре, Церавци) убијено 7500-9000 хиљада људи, највише до 10000. Сматрало се да су на Гаравицама убијани само радно и војно способни мушкарци, међутим спискови објављени у магистарском раду Саиме Лолић који је одбрањен на Филозофском факултету у Сарајеву 2018.г[161], сведоче да је међу жртвама појединачно било и жена. Спискови се налазе у Архиву Унско-Санског кантона у Бихаћу. Први списак даје имена, презимена и године живота 69 особа мушког пола страдалих на Гаравицама, 40 особа из села Јасика, 4 из Каменице, 2 из Клокота и 23 из Изачића. Најмлађа особа је Бубало Драган из Клокота стар 13 година, а најстарија Саво Дојић из Изачића стар 84. Други списак даје имена и презимена 36 мушких особа из села Јанковца, који су „на 5 дана пред светог Илију одведени“ (понедељак 28.јул 1941.) а убијени у уторак (29.јул). Трећи списак даје имена и презимена 12 мушких особа из села Врста, а као дан убијања се наводи недеља (вероватно 20. или 27.јул или 03.август 1941.г). Четврти списак садржи имена, презимена, године старости и пол укупно 60 особа из села Злопољца које су страдале на Гаравицама. Најмлађа жртва има 16 година, најстарија 65, а једна од жртава је жена Милица Радоковић стара 55 година. Пети списак садржи имена,  презимена и године старости 78 мушкараца из села Српско Заложје који су убијени на Гаравицама. Најмлађи је Бошко Шошић стар 12, а најстарији Милош Радић стар 90 г. г

Саима Лолић из мрвица сачуване архивске грађе, највећим делом оштећене или нечитке, извлачи 255 имена жртава које су живот завршиле на Гаравицама. То је свега око 3% броја страдалих.

Остала стратишта у Бихаћком крају

Први Срби из Бихаћа на убијање су вођени до Рисовачке јаме. За Госпић је одведен непознат број виђених житеља Бихаћа и 105 мушкараца из Ивањске, Баштре, Доброг Села и Главице[162]. Ови људи су сакупљени по селима 19.јула, а преко Отоке и Бихаћа су путовали до Госпића где предвече 21.јула стижу пред казниону окружног суда. Први Срби убијени у Бихаћком пољу су мушкарци из збега са Плитвица у првој половини јула 1941г. 

Друга позната стратишта у околини Бихаћа су:

Рисовачка јама или пећина: вероватно 81 жртва доведена из Бихаћке куле у првом мандату Пријеког суда и најмање 21 жртва из Петровца од 17.јуна.

Шума Дебељача између Сокоца,Скочаја и Бихаћа:  помоћно стратиште, најмање 68 жртава.

Шума крај села Дубовско: поред пута Бихаћ-Петровац убијено 11 жена и деце.

Село Горјевац: око 13.јула младић и 3 девојке (стари 11-19 г.) убијени на путу за Рипач, 02.августа као одмазда за рушење телефонских стубова убијено 13 мушкараца испред кућа и својих породица, 29.августа као одмазда за напад на колону камиона убијен  најмање 81 цивил (34 деце, 9 особа старијих од 65 г, 46 особа женског пола) и запаљене све куће у селу и црква[163].

Српска села Суваја Доња 01.јула (161 жртва), Лички Осредци 02.јула (14 жртава), Добросело (29), Дољани Лички (71) и Бубањ (83 укључујући и 12 девојака на брду Бубањ) 03.јула 1941.г[164].

Село Небљуси, котар Лапац: 20 мушкараца одведено око 22.јуна, 08.јула у јами Јасиковачи убијено 74 житеља Небљуса са 5 из Круга и 5 из Пировишта[165].

Боричевачка јама или Јасиковача код Боричевца: најмање 900 жртава а по Есаду Бибановићу чак до 1500 особа је страдало у њој, убијања престала 02.августа устаничким заузимањем Боричевца.

Њиве око села Хргара: Јанкина њива (40 стараца, жена и деце), Бабина драга (1942.г 19 жена и деце) и засеок Велебит (83 лица оба пола и разних узраста).

Калати код Кулен Вакуфа: током јула 1941.г на 4 локације најмање 217 цивилних жртава – у селу Калати 161 мештанин, Инђића гај-11 жена и деце, кућа Миле Грбића-30 жена и деце, Рајићева долина-15 жена и деце. Неки извори помињу 221 лице од чега 99 деце и спаљених 113 кућа, опљачкану целокупну имовину и уништен сточни фонд[166].

Кулен Вакуф: на три локације (у граду око школе, изнад извора Островице код старе православне цркве и на мочварном терену између Уне и текстилне фабрике) током августа и почетка септембра у самом месту је убијено 597 мушкараца, жена и деце којима треба додати мушку децу и старце доведене из Притоке, Рипча и Рачића мада процене о броју убијених у самом месту иду на 950 жртава[167]. Документ Војног архива процењује број убијених у Кулен Вакуфу на 2000 лица[168].

Двослап у селу Лохову: крајем августа убијено 10 жена и деце.

Рајиновци код Кулен Вакуфа: на  потезу Баре током лета 1941.г убијено је око 100 цивила.

Рибићка главица у селу Рибићу код Бихаћа: убијено  16 жена и деце.

Грмуша:  8 пружних радника убијено 28.јула 1941.паљењем Железничке станице, у одмазди домобранства, усташке војнице и наоружаних цивила након пуцања на воз у селу је убијено око 50 жене, деца и стараца и запаљено 226 од 229 кућа у селу 12.августа 1941[169].

Рипач: на два стратишта је од 25/26.јула убијено најмање 93 жртве, Забаре (66) и Чаире (27).

Велики Скочај: на стратишту Сплавак убијено је најмање 137 цивилних жртава, претежно из Лоховских брда где је 27.јула ухапшено 83 мештанина. Из Скочаја је Петар Шимић логорник Бихаћа и његов отац Фрањо таборник Скочаја.

Привор измећу Винице и Грабежа: крајем 1941.г убијено 32 жене и деце.

Шума Осој код Врсте:  храстова шума око 13 км северо-западно од Бихаћа, на путу Врста-Изачић. Пусто и ненасељено подручје са много јаруга. Крајем јула након сакупљања мушкараца из села Бугара, Чавкића, Гате, Јанковца, Врела, Злопољца, Јасике и других према Цазину овде су вршена убијања.  Сакупљања су вршена у оружничкој постаји Врста, па је следило одвођење у шуму. Сматра се да је ту убијено око 800 лица, а можда и преко 1000 лица. Ђуро Шамлија из Рујнице је успео да побегне и остави сведочење[170]. Једно од највећих стратишта у Бихаћком крају.

Заложје:  почетком јула породица Милана Чанка од 11 чланова[171], у августу најмање 49 жена и деце запаљено у кући Стеве Јанковића у Малом Заложју. Спасила се Дева Радић[172].

Заваље: хрватско село Заваље се налази око 5 км југозападно од Бихаћа у правцу Пљешивице. Око 3 км западно од села и неких 600 метара од пута је Перанића драга, прикривена крашка јама у коју су убачени лешеви групе Јевреја пребачених из Цазина у Бихаћ, који су мучени, уцењивани и опљачкани у Жегару. Организатор Јосип Бујановић. За овај злочин, без обзира колико тајан дознало се због учешћа сељака у довожењу лешева до јаме. Друго стратиште у околини овога села је Делића јама која се налази око 500 метара од села у правцу Бихаћа. Овде је све почело 27.јула 1941.г са довођењем ухапшених мештана села Мељиновац, 85 мушкараца који суодведени у Скочај где су им одузети сви предмети од вредности. Нико се није бунио нити покушао отпор, јер су међу око 40 локалних припадника усташких ројева били познаници, вршњаци и школске колеге. Из Скочаја су повезани и одведени ка тврђави (оружничкој постави) у Заваљу. Тамо им је придружено 7 српских породица из Међудражја, 1 из Заваља, и ухапшени мушкарци из Баљевца и Жељаве, укупно око 200 особа. Поведени су везани по двоје, колоном ка Баљевцу, али скрећу око 500 м са пута ка Заваљу до Делића јаме. Ту је наређено да направе круг око гротла, док се око 60 усташа сместило око њих. На колону је отворена ватра из митраљеза и пушака. Истога дана је доведено још 4 овакве групе. Званичан број страдалих овде је 864 убијене и у јаму бачене особе из Мељиновца, Лохова, Међудражја, Баљевца, Жељаве и Врсте. Споменик је подигнут 1973. Са стрељања је побегло више људи, а сведочења су оставили Вучен Репац, Пајо Солаћ и Милан Зец.

Баљевац: у пећину у Баљевцу је убачено 12 жена и деце (Антина Јурковић је убио Симу жену надлугара са 3 деце и убацио их у јаму).

Отока на Уни:  сведочења избеглица које су стигле у Србију говоре да је по одласку Италијана око 150 виђенијих мушкараца из Отоке и суседних села одведено за Госпић наводно на присилан рад[173]. Сакупљања и масакри у Отоци, Крупи и свим селима у срезу Крупа су повезани јер се ради о одмаздама. Трајали су од 26.јула до 04.августа, а највише у недељу 27.јула, на пијачни дан, према списковима[174]. Наоружани људи запоседају све улазе у град и раскрснице, дозвољаван је улазак у оба насеља, али су наоружани људи спречавали одлазак из Отоке и Крупе. Радње су касније разбијане и пљачкане. У Отоци су током ноћи 28/29.јула вршена масовна стрељања, сведоци кажу најмање 500 Срба, у стварности и много више јер у месту није преостао ниједан житељ српског порекла[175]. Други извор помиње преко 670 стрељаних[176]. Одведени или ухваћени у Отоци су стрељани на мјесту Брскавац, затим на обали Уне, на мосту преко Уне и испод брда Плавно. Славко Тајић Хрват из Отоке је успео да спасе око 30 жена и деце из Отоке и вагонима их отпреми у Србију. Преживели су Димитрије Јорданов, Анкица Вајагић и Јован Латиновић пандур.

Крупа на Уни: између 15-20.јула, пре почетка отпора приведено је 169 мушкараца и домаћина из села Перна, Подгомила, Пишталине и Ћојлук. Ови људи су као одмазда за почетак отпора убијани у Соколском дому, Црном језеру, Мацином долу, чак у Госпићу. Следе сакупљења од 26.јула до 04.августа непрекодно, а највише у недељу 27.јула (пијачни дан) у исто време када и у Отоци. Као затвор у Крупи служи Соколски дом. Стрељања у Крупи су такође вршена ноћу 28/29.јул на две локације: у ували иза Соколског дома тога дана стрељано око 1000 лица[177] (98 из Перне и околних села) и на мосту преко Уне код Црног језера одакле су лешеви бацани у реку. Убијања на мосту изнад Уне су трајала дуже време, јер се сматра да је у Црном језеру страдало до 2000 цивила. Последњих дана јула, када постоји оружани отпор већ и када пут кроз кањон Уне више није сигуран, по селима између Крупе и Цазина (Перна, Пишталина и Ћојлук)  је одведено 229 мушкараца. Они су сакупљени у школу у Пишталинама, и преко Стијене одведени у затвор у Цазин.  Тамо су мучени. Из те групе је одвојено 15 мушкараца из Перне који су одведени у Језерско и тамо стрељани са 16 житеља тога села 01.августа. Остали из велике групе су стрељани 01.августа у Мацин Долу јужно од села Гњилавца заједно са најмање 800 жртава тога стратишта[178]. Сведоци тврде да је од 35.000 Срба у срезу страдало око 15.000[179]

Перна, Пишталине и Ћојлук: из та три села 44 мушкарца  су у интернацији а из села је одведено или убијено 440 мушкараца (сва три села су имала 281 кућу). Након тога се дешавају упади наоружаних група и злочини над женама, децом и старим људима. У Дучића гају у Миостраху код Перне убијено 45 цивила (16 жена, 21 дете) током августа 41. Током августа и септембра наоружани усташки ројеви упадају у засеоке, сакупљају живаљ и одводе их до појединих кућа. Следе везивања, убијања метком, хладним оружјем и паљењем кућа. Било је 7 таквих случајева са укупно 800 жртава (171 жена, 585 деце, 43 особе старије од 50 година). Осим ових ужасних злочина, 191 особа (Перна 22, Пишталине 129, Ћојлук 40)  је страдала у двориштима или у селу[180].

Добросело, Бањани и део села Баштра у Дубокој крајини: 02.августа на Илиндан, након повлачења комунистичких устаника са својих положаја усташки ројеви и наоружани цивили муслимани проваљују у поменута села, пале куће, пљачкају имања и убијају сав затечени цивилни живаљ. Тога дана је страдало 76 цивилних жртава (Баштра 13, Бањани 41, Добросело 22) и срушен је споменик краљу Петру на Ћорковачи. Нападачи су стали на Сувој Међи односно граници Баније. Остала су сведочења о томе у Записницима о саслушањима окривљених Нанић Але из Варошке Ријеке и Халиловић Ибрахима из Лубарде од 11.03.1945.[181].

Ивањска, Бањани, Добросело: из Отоке, Мразовца и Бужима 22.августа 1941.г на поменута села креће усташка војница и наоружани муслимански цивили. Преостали житељи тих села (удовице, деца, старци) у паници беже ка Сувој Међи и Банији. У селима, по шуми, у потоцима, испод брда страда 131 цивилна жртва. Овога пута потере нападају збегове и на територији Баније, односно друге жупе. Записано је 76 жртава у Јавници и Ћорковачи, 34 имена убијених у Растовачи где сведоци тврде да је убијено најмање 200 жена и деце[182]. Војни извештај НДХ помиње да је 22.коловоза предузета акција војске од Отоке преко села Ивањска у правцу Глодине засеока Бањана где се налазила оружничка постаја. Терен је очишћен и оружничка постаја Глодина ослобођена. Уништено је 20 побуњеника, а два су рањена док су се остали побуњеници разбежали према котару Двор на Уни и по шумама.

Стабанџа, Збориште, Градина, Бојна, Глиница, Пољана, Дреновац: 22.августа, са нападом из Отоке и Мразовца, уследио је напад из Бужима, Варошке Ријеке, Врнограча и Кладуше ка српским селима дуж Суве Међе. У питању је била ордија великог броја наоружаних цивила муслимана и мањег броја наоружаних припадника усташке војнице из Бихаћа, Цазина, Глине и Слуња. Као вођа се помиње оружнички наредник Мартин Пилингер. Нападачи су наоружани хладним оружјем (виле, секире, косе). Тога дана убијено је око 1000 жена и деце из Стабанџе, Доброг Села, Зборишта, Црваревца, Градине. Војни извештај НДХ помиње да је 22.коловоза предузета акција војске од Бужима и Равница којом приликом су очишћена села Збориште, Стабанџа и Добро Село. Приликом акције уништено је 700 побуњеника[183]. Какву су судбину доживеле затечене женe, деца и старци говоре пресуде Окружног суда у Бихаћу са краја 1945.г[184] (неименованог дана августа месеца усташки милиционери Дукић Ибрахим, Бркић Фејзо, Коштић-Траљешић Мујо, Шерић Реџо из Врнограча, убијају 44 жене и деце из Зборишта и Црквине у Мујкића потоку, а Дукић Ибрахим ножем убија још 4 мушкарца;  Хусеин Машиновић из Чаглице и његова група убијају 110 душа у шуми Грљавцу, сакупљају 150 мушкараца, жена и деце у Зборишту, Цреваревцу и Чаглици, 90 лица су живе запалили у кући Пере Дробца у Чаглици, остале су побили у Добрића јарку). Јавни тужилац за округ Бихаћ у овим суђењима је био Хакија Поздерац. Да је стање било слично и током септембра/рујна говори нови извештај котара Слуњ на који се позива министарство унутарњих послова НДХ 24.рујна. Котар Слуњ извештава да се код њих налази око 3000 највише жена и деце из котара Цазин и испоставе Велика Кладуша, који су избегли пред верским прогањањима домаћих муслимана дивљих усташа. Води се прави верски рат који за циљ има верски прелаз на ислам. Католички живаљ такође живи у страху од прогона[185]. Власти Велике жупе Крбава и Псат 02.листопада/октобра 1941.г траже од котара Цазин и котарске испоставе Велика Кладуша опширан извештај о правом верском рату, прогонима и чишћењу који муслиманско пучанство води против Влашког житељства[186]. Укупан број жртава у овим селима током рата износи  2937[187].

Велика Кладуша:  О другом по величини стратишту у Бихаћком крају најмање се зна. У питању је Мехино стање код Велике Кладуше, где су убијени скоро сви Срби из општине Велика Кладуша, мањи број из општине Врнограч, као и са Кордуна[188]. Већина жртава је затварана у православној цркви у Великој Кладуши, где су пролазили мучење, иживљавање, некада и убијање. Живе измучене или већ убијене Србе, камионима би превозили до Мехиног стања, њиве где су била 3 противтенковска рова Југословенске војске (један дуг 700 метара и широк 5 метара и два краћа). Комисија за преглед масовних гробова из Пећиграда (др Мирослав Шлезингер, студенти медицине Владимир Хећимовић и Владимир Палмовић) је на захтев среског начелства Велика Кладуша 19.августа 1941.г обишла 3 велике гробнице у рововима југословенске војске удаљене 2 км од места, описала њихово стање и дала мере за спречавање заразе[189]. Сматра се да је тамо покопано преко 6000 жена, деце и мушкараца из околине Кладуше и села Кордуна. Организатори злочина су Божидар Церовски[190], Викторио Баљак Вентура[191] а извршиоци питомци Оружничке дочасничке школе из Загреба, те усташки ројеви из Слуња, Цетинграда и Велике Кладуше.

            Сабирањем података са других стратишта у околини Бихаћа, увиђамо да је на њима, а то је ван Бихаћког поља, убијено око 20.000 мушкараца, жена и деце у току пролећа, лета и јесени 1941.г. Број жртава у Бихаћком пољу, везан за појам Гаравице, износи мање од једне трећине укупног броја страдалих у Бихаћком крају. У сећању неких житеља Бихаћа, остао је човек по имену Шукрија Биједић[192] који је тврдио да је у Бихаћу и околини убијено 26.000 Срба.

Сада наслућујемо праве размере страдања у Бихаћком крају у првим месецима постојања НДХ.

Закључак

Свега неколико дана од почетка инвазије на Југославију 1941.г и оснивања Независне Државе Хрватске, почиње стварање органа власти НДХ у Босанској Крајини. Брзина успостављања државних органа НДХ у Бихаћу, као и паралелне партијске структуре Усташке Организације указује на веома добру припрему и организацију преузимања  власти. Други важан чинилац значајан за дешавања током пролећа и лета у Бихаћком крају је масовна подршка новој држави од стране муслиманског и хрватског становништва ових крајева, уз појединачне и симболичне изузетке. Временски оквир у којем су почињени страшни злочини над Србима и Јеврејима почиње одласком италијанских војних и цивилних власти након 18.маја. До средине јуна 1941.г Срби и Јевреји доживљавају: одузимање земље и имовине добровољцима, конфискације радњи трговаца и занатлија, хапшења и затварања виђених људи и пуштања из затвора, пљачкање имовине и уцењивање имућних житеља, покушаје верске конверзије односно покатоличавање и појединачне случајаве убистава са циљем освете и застрашивања српског живља, коме се тако шаље порука шта му следи у наредном периоду. Од средине јуна до средине јула 1941.г, спирала злочина се убрзава. У Бихаћ као Велики жупан Крбаве и Псата долази Љубомир Кватерник, организатор и предводник злочина над српским и јеврејским живљем. Бива именован Пријеки суд за Велику жупу Крбаву и Псат, важно оружје правног и казненог система НДХ за спровођење државне политике над српским становништвом. Дешава се организовано и систематско  исељавање српског и јеврејског живља Бихаћа, уништавање верских објеката Срба и Јевреја,  пљачкање имовине, изнуђивање новца и драгоцености од имућних житеља Бихаћа, бројна хапшења истакнутих житеља града и околних села. Број убијених заточених Срба почиње да се мери десетинама дневно. Од средине јула, именовањем новог састава Пријеког суда који чине истакнути чланови усташке организације, спирала злочина се убрзава. Свакодневно се из села око Бихаћа одводе мушкарци, војно способно становништво, у затворе Судбеног стола Бихаћ и помоћне затворе. Ови људи се одводе по разним основама, али судбина им је увек иста: масовна стрељања у Бихаћком пољу као последица извршавања пресуда Пријеког суда. Осим три стратишта у пољу (Гаравице, Уљевите баре, Церавци), дешавају се злочини на великом броју других стратишта као што су Боричевачка јама, шума Осој код Врсте, Делића јама, Перанића драга, Мехино стање код Велике Кладуше, Соколски дом и Црно језеро код Крупе, Мацин Дол код Цазина и многа друга. Број убијених Срба почиње да се мери стотинама дневно. Последњих дана јула и првих дана августа, након првих случајева оружаног отпора војним снагама НДХ, масовна убијања трају без престанка дању и ноћу, као последица дотадашњих сакупљања мушкараца али и почетак одмазде због оружаног отпора. О овоме су сведочења оставили људи који су побегли са места масовних убијања Срба и бихаћки комунисти заточени у затвору Кула. Током августа месеца и касније, када путеви нису безбедни за војне колоне, снабдевање и патроле домобрана и оружника због оружаног отпора устаника, када су мушкарци из српских села у шуми и далеко од својих кућа, видимо другачије поступање оружаних снага НДХ. Следе сурове одмазде над  живљем села у којима су жене, деца, стара лица и понеки мушкарац. Сваки случај оружаног отпора (рушење телеграфских стубова, напад на војну колону, паљба на воз, паљба из шуме, примећена непозната наоружана лица у близини места и слично) изазива одмазде над затеченим живљем у најближем насељу. Житељи села око Бихаћа доживљавају најстрашнија зверства од регуларних војних јединица НДХ, усташке војнице и наоружаних цивила муслиманских и хрватских села. Најстрашнији злочини, непојмљиви људском уму извршени су хладним оружјем, косама, секирама и вилама у другој половини августа, у селима на Сувој Међи и између Крупе, Отоке и Кладуше, над незаштићеним и преплашеним женама и децом. Сагледавањем свих поменутих стратишта, долази се до закључка да број жртава у Бихаћком пољу, које је споменичком културом и културом сећања везано за појам Гаравице, износи мање од трећине страдалих Срба у Бихаћком крају. Страшна истина је да укупан број страдалих Срба у Бихаћу и околини, током пролећа, лета и јесени 1941.г. значајно прелази 20.000 усмрћених особа. Бихаћ је током рата изгубио своју малу сефардску заједницу  а као средиште велике области већински насељене Србима почиње да мења националну и верску структуру. Послератна колонизација 1945.г пресељавањем великог броја српских породица у Банат и Бачку, наставља тај процес у истоме правцу. Бројна појединачна економска исељавања и економско запостављање српских општина и села дају велики допринос овом процесу. Коначно, грађанским ратом 1991-1995.г и масовним исељавањем српског живља, Бихаћ и његова околина данас имају националну и верску структуру потпуно другачију од оне са почетка 20.века.

Захвалност

Аутор изражава искрену захвалност особама које су чувале сећање на трагичне догађаје којима су присуствовали:  Пери Босанчићу, Душану Бркљачу, Цвијети Ерцег, Миловану Грубиши и Вуји Поповићу. Немерљиву захвалност дугује онима који су записивали и објављивали сећања других: Бранку Бокану, Бранку Врањешевићу, Мирку Рапајићу, Стеви Ковачевићу, Бошку Стоисављевићу, Бранку Вукадиновићу, Бошку Кантару, Јанку Велимировићу. Посебна захвалност иде Драгану Радовићу који је новом енергијом освежио и оснажио обавезу чувања завета предака и сећања на вољене да би истина о њиховом страдању трајала кроз нас.

Литература

Необјављени извори

• Arhiv Bosne i Hercegovine, Sarajevo
• Arhiv Jugoslavije, Beograd
• Архив Србије, Комесаријат за избеглице и пресељенике, Београд

Књиге

• Ранији пописи становништва 1921-1981., Савезни завод за статистику, Београд, 1998.
• Бокан Ј.Бранко Скривене намјере Београд-Баљалука, 2001.
• Bokan J.Branko Prvi KNOP odred  Beograd, 1988.
• Богићевић Војислав Историја развитка основних школа у БиХ, Сарајево, 1965.
• Папић Митар Историја српских школа у БиХ, Сарајево, 1978.
• Марко Ручнов Зашто Јасеновац, (друго издање) Доња Градина, 2022.
• Дедијер Владимир  Дневник, књига прва, Београд, 1970
• Zbornici zakona i naredaba NDH (ZZN), Zagreb, 1941-1944
• Dr Milan Bulajić Ustaški zločini genocida i suđenje Andriji Artukoviću 1986.g, III,Beograd,1989.
• Ковачевић Стево Крвава стаза од окупације до слободе–Горијевчани у НОБ Нови Сад,2020.
• Вељко Ђурић Мишина  ЛОБОР ГРАД Саслушања српских избеглица, Београд, 2022.
• Владимир Ћоровић ЦРНА КЊИГА патње Срба БиХ за време рата 1914-18. Београд, 2014.
• Saima Lojić  Bihać i okolina u Drugom svjetskom ratu prema izveštajima komisije za ispitivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, Magistarski rad, Filozofski fakultet Sarajevo, 2018.
• Бранко Ј. Бокан  Геноцид над Србима Босанске крајине 1941-1945, Београд 1996
• Нада Кисић Колановић Подржављење имовине Жидова у НДХ, Загреб, 1998.
• Први шематизам правосл. српске митрополије Бањалучко-Бихаћке 1901. Бањалука, 1903.
• Милош Пузић  Да се не понови  Титова Кореница, 1985.
• Мирко Рапаић  Личка трагедија  Београд, 1999.
• Савић Љубиша Грмуша у НОР-у (1941-1945.), Бихаћ, 1988.
• Miljković Dušan  Stradanja u Cazinskoj krajini i antifašistička borba (1941-1945), Beograd, 2011. 
• Bogdan Čučak Nebljusi u NOR-u i revoluciji, Donji Lapac, 1981.
• Fikreta Jelić-Butić Ustaše i NDH 1941-1945, Zagreb, 1977.
• Вељко Ђурић Мишина Ископавања у Јасеновцу 1964.г Београд, 2021.
• Ољача Младен Дубока крајина, Београд 1994.
• Bokan G.Branko Perna, Pištaline i Ćojluk u NOB-u 1941-1945, Zemun, 1984.
• Ranko Jovčić  Bosansko-krupska opština u ratu i revoluciji 1941-45.г, Bosanska Krupa, 1969.
• Врањешевић Бранко  Српска села на сувој међи   Нови Сад, 2004.

Зборници и часописи

• Подгрмеч у НОБ-у, књ.1,  Београд, 1972.
• Arhivski vjesnik, Zagreb 2001
• Bihać u novijoj istoriji II, Beograd, 1987.
• Radovi Zavoda za hrvatsku povijest   Zagreb, 2007.
• Zločini na jugoslovenskim prostorima u prvom i drugom svetskom ratu, tom I, Београд, 1993.
• Зборник саопштења, свједочења и докумената са I округлог стола Гаравице 1941., 2011.
• Топола ЈУСП Доња Градина, 2022.
• Зборник Дрвар 1941-45. Сјећања учесника, књига 1, Дрвар, 1972.
• Stanovništvo, Beograd, 2012.
• Prvi korpus NOV Hrvatske, referati i diskusije s naučnog skupa, Historijski arhiv Karlovac, 1987.
• Усташка зверства, Архив Војводине, Нови Сад, 2020.

Интернет

• http://www.zlocininadsrbima.com/Zlocinac.aspx?ImeZlocinca=%D0%92%D0%B8%D0%BA%D1%82%D0%BE%D1%80-%D0%93%D1%83%D1%82%D0%B8%D1%9B-%D0%90%D0%B4%D0%B2%D0%BE%D0%BA%D0%B0%D1%82
• https://www.poreklo.rs/2019/10/29/rodoslov-porodice-matavulj-iz-sibenika/?fbclid=IwAR0acMVjUibFaNSgClnhBcnNsXJ18MfpzaZMw9QMgpoGlOClCc9AA_Q6Ykk

Новине

• Hrvatski narod  Zagreb
• Ustaša  Zagreb

• Крајина Bihać

---

Vladimir Bursać

Crimes of the Independent State of Croatia in the Bihać region

during the spring, summer and autumn of 1941

A few days after the invasion of Yugoslavia, the Independent State of Croatia (NDH) was founded. The key person in the creation of the NDH authorities in Bosnian Krajina is Viktor Gutić. In mid-June, Ljubomir Kvaternik, the organizer and leader of crimes against Serbs and Jews, comes to Bihać as the Grand Prefect of Krbava and Psat. The work presents a timeline of all the crimes committed against Serbs and a small number of Jews: confiscation of land and property from volunteers, confiscation of merchants’ and artisans’ shops, arrests and imprisonment, looting of property and blackmailing of wealthy residents, conversion to Catholicism, the work of the Special court for Velika župa, organized and the systematic emigration of the Serbian and Jewish population of Bihać, the destruction of religious monuments of Serbs and Jews, the arrest of the military-capable population in the settlements around Bihać, mass shootings in the Bihać field (Garavice, Uljevite bare, Ceravci) as well as crimes at a large number of other execution sites. After the beginning of the armed resistance, there are reprisals against civilian life. Crimes in the Bihać region were organized earlier, more massively and cruelly than in other parts of the NDH, because Bihać was the center of a large area mostly inhabited by Serbs.

Keywords: NDH, crime, Velika župa Krbava and Psat, Ljubomir Kvaternik, Special court

---

[1]Ранији пописи становништва 1921-1981., Савезни завод за статистику, Београд, 1998.

[2]Бокан Ј.Бранко Скривене намјере Београд-Баљалука, 2001, 30

[3]Bokan J.Branko Prvi KNOP odred  Beograd, 1988, 12-15

[4]Бокан Ј.Бранко Скривене намјере Београд-Баљалука, 2001, 31

[5]Богићевић Војислав Историја развитка основних школа у БиХ, Сарајево, 1965.

[6]Bokan J.Branko Prvi KNOP odred  Beograd, 1988, 15

[7]Папић Митар Историја српских школа у БиХ, Сарајево, 1978.

[8]Bokan J.Branko Prvi KNOP odred  Beograd, 1988, 30

[9]Zapisnik Moska Kavezona zemaljskoj komisiji od 06.07.1945.g, Inv.34211, Arhiv Bosne i Hercegovine, Sarajevo

[10]Сведочење Вује Поповића (1929) из Хргара, дато аутору 30.01.2022.г

[11]Bokan J.Branko Prvi KNOP odred  Beograd, 1988, 34

[12]Адвокат из Бихаћа, потпредседник у првој Влади НДХ именованој 16.априла 1941.

[13]Марко Ручнов Зашто Јасеновац, (друго издање) Доња Градина, 2022. Први усташки логорник Цазина, пре рата члан десног крила Хрватске Сељачке Странке (ХСС), од јуна 41.побочник/заменик стожерника Виктора Гутића

[14]Турић Мирко, Од фашистичке окупације до Бихачке куле 1941., у: Подгрмеч у НОБ-у, књ.1, 154, ур.Пејановић Душан, Београд, 1972.

[15]Bokan J.B. Prvi KNOP odred, 35

[16]Bokan J.B. Prvi KNOP odred, 36

[17]Марко Ручнов Зашто Јасеновац, (друго издање) Доња Градина, 2022. (1901-1947.), адвокат и доктор права из Бањалуке, члан УХРО-а постао 1937., Велики жупан Сане и Луке и стожерник Бањалуке, покретач и предводник злочина над Србима, познат по говорима пуним мржње према Србима, вероватни организатор убиства Епископа бањалучког Платона (Јовановића) 05.маја 1941.г

[18]поручник ЈВ, поручник Домобранства, секретар ОК СКЈ и председник Општине Какањ, савезни посланик 1965

[19]Плакат сачувао бихаћки трговац Бошко Боснић који је након 24.06. побегао у Београд. Факсимил плаката публиковао његов син Петар Боснић у листу “Политика“ од 19.10.1986.  Bokan J.B. Prvi KNOP odred, 33

[20]Марко Ручнов Зашто Јасеновац, 142, Драчевац је смењен већ током маја 1941. јер се супротстављао злочинима над Србима и спасао многе Србе из Бихаћа. Организовано је његово хапшење и одвођење у логор Јасеновац где је провео око месец дана. Пуштен је на нечију интервенцију.

[21]Zapisnik zemaljske komisije za utvrđivanje zlozina okupatora i njihovih pomagača od 07.08.1946.g, Miloš Škorić, Inv.56134, Arhiv Bosne i Hercegovine,  

[22]<http://www.zlocininadsrbima.com/Zlocinac.aspx?ImeZlocinca=%D0%92%D0%B8%D0%BA%D1%82%D0%BE%D1%80-%D0%93%D1%83%D1%82%D0%B8%D1%9B-%D0%90%D0%B4%D0%B2%D0%BE%D0%BA%D0%B0%D1%82>

[23]Марко Ручнов Зашто Јасеновац, 508. Рођен 1910.у Бихаћу, предратни судија, члан УХРО-а, током маја 1941.г постаје котарски предстојник Бихаћа и секретар Великог жупана Кватерника. Као усташки допуковник један од управника система логора Јасеновац и миљеник Лубурића. Априла 1945.г постаје пуковник и командант Првог Усташког одбрамбеног здруга који учествује у ликвидацији логора Јасеновац. Емигрирао у Аустралију, веома активан у емиграцији. Сва седморица браће Џал су били укључени у рад НДХ.

[24]Дедијер Владимир  Дневник, књига прва, Београд, 1970.,запис 11.11.1942.    Војни архив,фонд НДХ к.195 ф.10 д.18

[25]Осман Куленовић (1889-1947), доктор права, адвокат у Бихаћу, допредседник прве владе НДХ

[26]Џафер Бег Куленовић (1891-1956), доктор права, народни посланик у Југославији, министар у Цветковићевој и Симовићевој Влади Југославије, председник ЈМО, успео да емигрира, веома активан у емиграцији, умро у Сирији

[27]Hrvatski narod  od 29.свибња 1941.г, Zagreb

[28]Марко Ручнов Зашто Јасеновац, 476.  Поджупан у Бихаћу у време када је Велики жупан био Кватерник и касније

[29](1906-1947.), из беговске породице, деда и отац су били градоначелници Бихаћа за време Аустро-Угарске. Доктор права са Загребачког свеучилишта. Од августа 1941.секретар у подвлади Министарства спољних послова, од јануара 1942. конзул НДХ у Минхену, од октобра 1943. Министар скрби НДХ, од маја 1944. Министар спољних послова НДХ Испоручен Југославији 09.1946. погубљен са Османом Куленовићем, Славком Кватерником и Зигфридом Кашеом.  

[30]Марко Ручнов Зашто Јасеновац, 37. (Модруш 1895- Немачка 1984), командант Мачекове личне гарде 1938-41., шеф усташке обавештајне службе, Усташке надзорне службе и равнатељ жупског редарства у Бихаћу и касније Вараждину. Лубурићев сарадник, у чину усташког пуковника, од 1943.г у ГРАВСИГУР-у. Активан у емиграцији

[31] Bokan J.B. Prvi KNOP odred, 36

[32]Bokan J.B. Prvi KNOP odred, 37

[33]Zbornici zakona i naredaba NDH (ZZN), Zagreb, 1941-1944.   Narodne novine од 10.lipnja 1941.г Zagreb

[34]Ustaša  13. VI 1941. Zagreb

[35]Rајка Bućin, Prilog poznavanju institucija: zakonski okvir rada velikih župa NDH, у: Arh. vjesn. 44, ur. Melina Lučić, Zagreb 2001. 209-225,

[36](1887. Вучинић Село код Врбовског – 1980. Минхен), агроном, Велики жупан Крбаве и Псата од јуна до 11.септембра 1941.г, организатор и предводник масовних злочина у Бихаћком крају, повучен у Загреб, службовао до 1942.г у Загребу и Бањалуци, још током рата одлази у Немачку и живи у емиграцији 

[37]Војни архив Београд, фонд НДХ, к.195. ф.10 док.61

[38]Владимир Бурсаћ, Први мјесец постојања НДХ: развој правног и казненог поретка у циљу истребљења српског народа и случајеви на терену, у: Топола бр.8, ур. Тања Тулековић, Доња Градина, 2022, 131-158

[39]Изјава Абдулаха Ибрахимпашића дата Градској комисији за утвршивање злочина окупатора и њихових помагача 09.јуна 1945., Архив Југославије, рег.бр.463851

[40]Марко Ручнов Зашто Јасеновац, 87

[41]Марко Ручнов Зашто Јасеновац, 194, припадник Поглавникове телесне бојне, дошао у Бихаћ са Кватерником. Почетком 1942.г Лубурић га пребацује у Јасеновац где је и ликвидиран као неугодан сведок

[42]Војни архив Београд, фонд НДХ, к.151  ф.3 док.12 и 7

[43]Мухамед Хаџихалиловић, Мукотрпне стазе курира обласног комитета, у: Подгрмеч у НОБ-у, књ.1,208, .

[44](1910. Бјеловар – 1978.Буенос Аирес), телохранитељ Влатка Мачека, резервни официр војске КЈ, повереник РАВСИГУР-а и Главни надзорник УНС, сатник (капетан) Усташке војнице, организатор јунског насиља у Мостару и Јабланици, напредовао до чина пуковника, крајем 1944. када се спајају Домобранство и Усташка војница у Хрватске оружане снаге (ХОС) постаје генерал и врховни командант војске, преговарач у Блајбургу, успео да се пробије кроз британске линије и пацовским каналима стигне у Јужну Америку, Марко Ручнов Зашто Јасеновац, 477 

[45]Hajro Kapetanović, у: Bihać u novijoj istoriji II, 425-426, ур:Vukmanović Milan, Beograd, 1987.

[46]Турић Мирко, Од фашистичке окупације до Бихачке куле 1941., у: Подгрмеч у НОБ-у, књ.1, 180-203

[47]Dr Milan Bulajić Ustaški zločini genocida i suđenje Andriji Artukoviću 1986.g knjiga III, Beograd, 1989. 416-423

[48]Narodne Novine od 19. travnja 1941. br. 6.

[49]Bartulin Nevenko, Ideologija nacije i rase: ustaški režim i politika prema Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj 1941-1945, у: Radovi Zavoda za hrvatsku povijest  god.39/2007., ур: Grgin Borislav, str. 225-226, Zagreb, 2007.

[50]Ковачевић Стево Крвава стаза од окупације до слободе – Горијевчани у НОБ од 1941. до 1945, Нови Сад, 2020

[51]Дедијер Владимир  Дневник, књига прва  Београд, 1970., запис за 15.11.1942.

[52]Вељко Ђурић Мишина  ЛОБОР ГРАД Хрватски логор српске жене и деце Саслушања српских избеглица, Београд, 2022, о томе сведоче преживеле жене из Љубиња, Модриче и Мостара.

[53]Zapisnik Ele Rehnicer zemaljskoj komisiji od 05.07.1945.g, Inv.56132, Arhiv Bosne i Hercegovine, Sarajevo

[54]Zapisnik Moska Kavezona zemaljskoj komisiji od 06.07.1945.g, Inv.34211, Arhiv Bosne i Hercegovine, Sarajevo

[55]Декрет о именовању комесара у радњи Бошка Боснића од 05.свибња 1941. Помиње усташког логорника Ивана Бунића и котарског предстојника Вицка Драчевића. Бошко Боснић је успео да се докопа Београда након 24.06.1941.

[56]Владимир Ћоровић ЦРНА КЊИГА патње Срба Босне и Херцеговине за време светског рата 1914-18. Београд,2014

[57]Memorandum SPC od avgusta 1941.g generalu Fon Dankelmanu vrhovnom vojnom zapovedniku u Srbiji, у: Zločini na jugoslovenskim prostorima u prvom i drugom svetskom ratu, tom I, 249, ур. Slavko Vukčević, Београд, Vojnoistorijski institut, 1993.

[58]Зборник саопштења, свједочења и докумената са Првог округлог стола Гаравице 1941., ур.Вукадиновић Бранко, Бањалука, 2011, стр.262, 274, 295

[59]Zapisnik Ele Rehnicer zemaljskoj komisiji od 05.07.1945.g, Inv.56132, Arhiv Bosne i Hercegovine, Sarajevo

[60]Zapisnik Moska Kavezona zemaljskoj komisiji od 06.07.1945.g, Inv.34211, Arhiv Bosne i Hercegovine, Sarajevo

[61]Saima Lojić  Bihać i okolina u Drugom svjetskom ratu prema izveštajima komisije za ispitivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, Magistarski rad, Filozofski fakultet Sarajevo, 2018. 27

[62]Bokan J.B. Prvi KNOP odred, 51

[63]Владимир Бурсаћ, Први мјесец постојања НДХ, у: Топола бр.8, ур. Тања Тулековић, Доња Градина, 2022, 131-158

[64]Ministarska odredba o proglašenju Prijekog suda za područje sudbenog stola u Bihaću, у: Zločini na jugoslovenskim prostorima u prvom i drugom svetskom ratu, tom I, 63, ур. Slavko Vukčević, Београд, Vojnoistorijski institut, 1993.

[65]Бранко Ј. Бокан  Геноцид над Србима Босанске крајине 1941-1945, Европско слово, Београд 1996.

[66]Zapisnik zemaljske komisije od 07.08.1946.g, Miloš Škorić, Inv.56134, Arhiv Bosne i Hercegovine

[67]Dopis štaba zapovednika Srbije 25.06.1941.g  poslanstvu u Zagrebu, Zbornik Vojnoistorijski institut, Beograd, 1993, 77

[68]Memorandum SPC generalu Fon Dankelmanu, Zbornik Vojnoistorijski institut, Beograd, 1993, 249

[69]Трикић Стево Успостављање власти НДХ и усташки терор у Дрвару, у: Зборник Дрвар 1941-45. Сјећања учесника, књига 1, ур: Бранко Грубор, Дрвар, 1972. 217-220

[70]Bokan J.B. Prvi KNOP odred, 52

[71]Хусреф Реџић, Млади црвени град, у: Подгрмеч у НОБ-у, књ.1, ур.Пејановић Душан, Београд, 1972.

[72]Турић Мирко, Од фашистичке окупације до Бихаћке куле 1941., у: Подгрмеч у НОБ-у, књ.1, 180-203, ур.Пејановић Душан, Београд, 1972.

[73]Архив Србије, Комесаријат за избеглице и пресељенике, Д LVIII/1525, стр. 1)

[74]Подгрмеч у НОБ-у, књ.1,  ур.Пејановић Душан, Београд, 1972. 118-121, 216-217,

[75]Марко Ручнов Зашто Јасеновац, 490

[76]Нада Кисић Колановић Подржављење имовине Жидова у НДХ, Загреб, 1998., 438

[77]Filip Škiljan  Organizirano masovno prisilno iseljavanje Srba iz Hrvatske 1941.g, у: Stanovništvo 2/2012, ур: Vladimir Nikitović, Institut društvenih nauka, Beograd, 2012, 4

[78]Filip Škiljan  Organizirano masovno prisilno iseljavanje Srba iz Hrvatske, 4

[79]Марко Ручнов Зашто Јасеновац, 201

[80]Вељко Ђурић Мишина  ЛОБОР ГРАД Београд, 2022,

[81]Zapisnik zemaljske komisije od 07.08.1946.g, Miloš Škorić, Inv.56134, Arhiv Bosne i Hercegovine

[82]Зборник саопштења, Гаравице 1941. Бањалука, 2011, 173

[83]Вељко Ђурић Мишина  ЛОБОР ГРАД Београд, 2022,

[84]Zapisnik Ele Rehnicer zemaljskoj komisiji, Zapisnik Moska Kavezona zemaljskoj komisiji  Arhiv Bosne i Hercegovine

[85]Izveštaj oružničke postaje Zavalje od 28.juna Kotarskom poglavarstvu Bihać у: Zločini na jugoslovenskim prostorima u prvom i drugom svetskom ratu, tom I, 88, ур. Slavko Vukčević, Београд, Vojnoistorijski institut, 1993.

[86]Izveštaj zapovjedništva 4.hrvatske oružničke pukovnije od 12.jula 1941.g  у: Zločini na jugoslovenskim prostorima u prvom i drugom svetskom ratu, tom I, 121, ур. Slavko Vukčević, Београд, Vojnoistorijski institut, 1993.

[87]Вељко Ђурић Мишина  ЛОБОР ГРАД Београд, 2022,

[88]<https://www.poreklo.rs/2019/10/29/rodoslov-porodice-matavulj-iz-sibenika/?fbclid=IwAR0acMVjUibFaNSgClnhBcnNsXJ18MfpzaZMw9QMgpoGlOClCc9AA_Q6Ykk>  

[89]Стево Дракулић, Прогонство, слобода, бјекство за Београд, Подгрмеч у НОБ-у, књ.1, Београд, 1972

[90]Filip Škiljan  Organizirano masovno prisilno iseljavanje Srba iz Hrvatske 1941.g, 31-32

[91]Filip Škiljan  Organizirano prisilno iseljavanje Srba iz Hrvatske, 31-32

[92]Данон др Јаков Јеврејска општина Бихаћ, Зборник саопштења, Гаравице 1941. Бањалука, 2011, 218-231

[93]Спасе Радаковић  Грабеж и његова герилска чета, у: Зборник Подгрмеч у НОБ-у, књига 1, 881-882

[94]Први шематизам православне српске митрополије Бањалучко-Бихаћке за годину 1901. Бањалука, 1903. 113

[95]Бранко Ј. Бокан  Геноцид над Србима Босанске крајине 1941-1945

[96]Мирко Рапаић  Личка трагедија  Београд, 1999. 95-100

[97]Сведочење Јове Бурсаћа из Исјека код Грахова, дато Бранку Бокану 14.09.1981.г

[98]Зборник саопштења, Гаравице 1941. Бањалука, 2011, стр.232-249

[99]Narodne novine br. 33 од 21.05.1941.г

[100]Владимир Бурсаћ, Први мјесец постојања НДХ у: Топола бр.8, Доња Градина, 2022, 143-147

[101]Hrvatski narod 09.06.1941.г, Zagreb

[102]Bokan J.B. Prvi KNOP odred, 55

[103]Триво Кораћ Дуго потуцање од Бихаћа до Бихаћке чете, у: Зборник Подгрмеч у НОБ-у, књига 1,  132-141

[104]Илија Секулић  Злопољчани сложно против свих ратних зала  у: Зборник Подгрмеч у НОБ-у, књига 1,  887-890

[105]Милош Пузић  Да се не понови  Титова Кореница, 1985, страна 69

[106]Saima Lojić  Bihać i okolina u Drugom svjetskom ratu, Magistarski rad, Filozofski fakultet Sarajevo, 2018. 35

[107]Агбаба Ђуро  Босанска Крупа до рата  у: Зборник Подгрмеч у НОБ-у, књига 1, 270

[108]Narodne novine br. 32 од 17.свибња 1941.г

[109]Савић Љубиша Грмуша у НОР-у (1941-1945.), Бихаћ, 1988

[110]Бркљач Јове Душан сведочење дато аутору 19.09.2016.

[111]Будимир Сребренка, Фељтон у листу Крајина од 25.10-22.11.1991.

[112]Ковачевић Стево Крвава стаза од окупације до слободе – Горијевчани у НОБ од 1941. до 1945, Нови Сад, 2020

[113]Стево Бурсаћ  Клишевић првих дана устанка  у: Зборник Подгрмеч у НОБ-у, књига 1, стране 857-858,

[114]Милован Грубиша сведочење дато аутору 19.01.2019.

[115]Павле Машановић  Од Дољана до Цетиња и натраг  у: Зборник Подгрмеч у НОБ-у, књига 1, стране 142-147. Машановић је рођен 1913. у Вирпазару, други командант Герилског одреда у Дољанима (после Адолфа Челика), касније политком Прве бихаћке чете, а од 1942.г у 3.крајишкој бригади Николе Карановића

[116]Марија Балабан-Кењало  Бихаћ у новијој историји (1918.-1945.), Том 2, 434-435

[117]Zločini na jugoslovenskim prostorima u prvom i drugom svetskom ratu, tom I, Vojnoistorijski institut,  373

[118]Bokan J.B. Prvi KNOP odred, 177

[119]Марија Балабан-Кењало  Бихаћ у новијој историји (1918.-1945.), Том 2, 434-435

[120]Зборник саопштења, Гаравице 1941. Бањалука, 2011, стр.165-167

[121]Сребренка Будимир  Фељтон у листу Крајина 1991.г Зборник саопштења, Гаравице 1941. Бањалука, 2011, 104-105

[122]Марко Ручнов Зашто Јасеновац, 528, Zločini na jugoslovenskim prostorima  tom I, Vojnoistorijski institut, 992-993

[123]Dr Milan Bulajić Ustaški zločini genocida i suđenje Andriji Artukoviću 1986.g knjiga III, Beograd, 1989. 416-423

[124]Владимир Бурсаћ, Први мјесец постојања НДХ, Топола бр.8, Доња Градина, случај Гудовац и Хрватски Благај

[125]Есад Бибановић  Бихаћ у новијој историји (1918.-1945.), Том 2, 430-440

[126]Марија Балабан-Кењало  Бихаћ у новијој историји (1918.-1945.), Том 2, 434-435

[127]Ђуро Вуњак  у: Зборник Подгрмеч у НОБ-у, књига 1, стране 848-849

[128]Спасе Радаковић, у: Зборник Подгрмеч у НОБ-у, књига 1, стране 881-882

[129]Ковачевић Стево Крвава стаза од окупације до слободе – Горијевчани у НОБ од 1941. до 1945., Нови Сад, 2020

[130]Душан Наранџић Бихаћ у новијој историји (1918.-1945.), Том 2, 452

[131]Bokan J.Branko Prvi KNOP odred  Beograd, 1988

[132]Војни архив Београд, фонд НДХ, к.1Ј  ф.2 док.29

[133]Марија Балабан-Кењало  Бихаћ у новијој историји (1918.-1945.), Том 2, 434-435

[134]Милош Пузић Да се не понови   Титова Кореница, 1985, страна 69

[135]Сребренка Будимир  Фељтон у листу Крајина 1991.г Зборник саопштења, Гаравице 1941. Бањалука, 2011, 104-105

[136]Zločini na jugoslovenskim prostorima u prvom i drugom svetskom ratu, tom I, dokument 194, NDH, k.173. f.2, 24

[137]Марко Ручнов Зашто Јасеновац, 36, помоћник стожерника за Бугојно, Ливно и Травник. Велики жупан Билогоре јун-септембар 1941., касније Велики жупан Ливац-Запоља. Преживео повлачење и умро у Немачкој 1961.г

[138]Војни архив Београд, фонд НДХ, к.195  ф.10 док.6

[139]Марко Ручнов Зашто Јасеновац, 85-86, Видњевић Иван, (Заваље 1907-Загреб 1945) Аралица Ђуро Усташки покољи Срба у глинској цркви, Београд, 2010. 183

[140]Narodne Novine od 19. travnja 1941. br. 6.

[141]Хусреф Реџић, у: Зборник Подгрмеч у НОБ-у,стране 118-121, Мирко Турић Зборник Подгрмеч у НОБ-у, 180-203

[142]Saima Lojić  Bihać i okolina u Drugom svjetskom ratu, Magistarski rad, Filozofski fakultet Sarajevo, 2018. 26

[143]Zločini na jugoslovenskim prostorima u prvom i drugom svetskom ratu, tom I, dokument 194, NDH, k.173. f.2, 24

[144]Зборник саопштења, Гаравице 1941. Бањалука, 2011, стр.173

[145]Кућа хрватске породице Микуљан била је на левој обали Уне, на пола пута између града и речице Клокот

[146]Miljković Dušan  Stradanja u Cazinskoj krajini i antifašistička borba (1941-1945), Beograd, 2011.  37-39

[147]Bokan J.Branko Prvi KNOP odred  Beograd, 1988, 73,   Miljković Dušan Stradanja u Cazinskoj krajini  44-45

[148]Будимир Сребренка, Фељтон у листу Крајина од 25.10-22.11.1991

[149]Милан Вукмановић Усташки злочини на подручју Бихаћа у љето 1941. у: Бихаћ у новијој историји, 117-121

[150]Зборник саопштења, Гаравице 1941. Бањалука, 2011, 263

[151]Miljković Dušan  Stradanja u Cazinskoj krajini i antifašistička borba (1941-1945), Beograd, 2011.  49-52

[152]Bogdan Čučak Nebljusi u NOR-u i revoluciji, Donji Lapac, 1981. Pobegao sam ustašama sa streljanja

[153]Зборник саопштења, Гаравице 1941. Бањалука, 2011, 291

[154]Zločini na jugoslovenskim prostorima u prvom i drugom svetskom ratu, tom I, dokument 194, NDH, k.173. f.2, 24

[155]Владимир Дедијер  Дневник  књига прва, Београд, 1970.  337

[156]Prvi korpus NOV Hrvatske, referati i diskusije s naučnog skupa, Historijski arhiv Karlovac, 1987.

[157]Zločini na jugoslovenskim prostorima u prvom i drugom svetskom ratu, tom I, dokument  373, 1018.

[158]Bokan J.Branko Prvi KNOP odred  Beograd, 1988

[159]Fikreta Jelić-Butić Ustaše i NDH 1941-1945, Zagreb, 1977.  167

[160]Вељко Ђурић Мишина Ископавања у Јасеновцу 1964.г Студија случаја др Србољуба Живојиновића, Београд, 2021.

[161]Saima Lojić  Bihać i okolina u Drugom svjetskom ratu,  Magistarski rad, Filozofski fakultet Sarajevo, 2018, 59-61

[162]Ољача Младен Дубока крајина, Београд 1994. 99-108, сведоци Бранко Гердијан и Михајло Ољача

[163]Ковачевић Стево Крвава стаза од окупације до слободе – Горијевчани, 56-85

[164]Dr Milan Bulajić Ustaški zločini genocida i suđenje Andriji Artukoviću 1986.g knjiga III, Beograd, 1989. 416-423

[165]Мирко Рапаић  Личка трагедија  Београд, 1999. 135-137

[166]< https://www.poreklo.rs/2014/09/28/kalati-selo-kojeg-vise-nema>  Милан Јокић Калати село којег више нема

[167]Есад Бибановић  Бихаћ у новијој историји (1918.-1945.),  Зборник саопштења, Гаравице 1941. Бањалука, 2011

[168]Zločini na jugoslovenskim prostorima u prvom i drugom svetskom ratu, tom I, dokument  373, 1018

[169]Савић Љубиша Грмуша у НОР-у (1941-1945.), Бихаћ, 1988.

[170] Miljković Dušan  Stradanja u Cazinskoj krajini i antifašistička borba (1941-1945), Beograd, 2011.  49-52

[171] Ковачевић Стево Крвава стаза од окупације до слободе – Горијевчани, 54-55

[172] Даница Вуловић-Крљић  Бихаћ у новијој историји (1918.-1945.), Том 2, 432-433

[173] Изјава избеглице из Босанске Крупе, у: Усташка зверства, док.95, 320-321,ур.Милан Кољанин, Нови Сад, 2020.

[174] Усташка зверства, док.95, 320-321,ур.Милан Кољанин, Нови Сад, 2020.

[175] Усташка зверства, док.95, 320-321,ур.Милан Кољанин, Нови Сад, 2020.

[176] Ољача Младен Дубока крајина, Београд 1994. 112-118

[177]Усташка зверства, док.95, 320-321,ур.Милан Кољанин, Нови Сад, 2020.

[178]Bokan G.Branko Perna, Pištaline i Ćojluk u NOB-u 1941-1945 Tragom prošlosti i borbe, Zemun, 1984.

[179] Усташка зверства, док.123, 404,ур.Милан Кољанин, Нови Сад, 2020.

[180]Bokan G.Branko Perna, Pištaline i Ćojluk u NOB-u 1941-1945 Tragom prošlosti i borbe, Zemun, 1984.

[181]Ољача Младен Дубока крајина, Београд 1994. 339-342

[182]Ољача Младен Дубока крајина, Београд 1994. 125-143

[183]Ranko Jovčić  Bosansko-krupska opština u ratu i revoluciji 1941-45.г, Bosanska Krupa, 1969. 79-80

[184] Zemaljska komisija za utvrđivanje zloč.okupat. i njegovih pomagača Inv.br. 54444 i 55340, Arhiv Bosne i Hercegovine

[185]Војни архив Београд, фонд НДХ, к.213  ф.3-2 док.13, Zločini na jug.prostorima, tom I, dokument 296

[186]Војни архив Београд, фонд НДХ, к.195  ф.10 док.5

[187]Врањешевић Бранко  Српска села на сувој међи   Нови Сад, 2004. 111-162

[188] Изјава избеглице Пајић Бранка из Цетинграда, Усташка зверства, док. 105,ур.Милан Кољанин, Нови Сад, 2020.

[189] Усташка зверства, док. 4, 72-73,ур.Милан Кољанин, Нови Сад, 2020.

[190]Марко Ручнов Зашто Јасеновац, 489-490. (1902-1947), од јуна 1941.Равнатељ управе Усташке полиције-Уреда 1

[191]Марко Ручнов Зашто Јасеновац, 31-32 учесник Велебитског устанка, усташки поручник, командант логора Слана

[192]Шукрија Биједић (Гацко 1917-Сарајево 1990), члан КПЈ од 1939, у Крајину долази почетком 1942., припадник Банијског одреда, полит-ком 8.кордунашке бригаде, Унске оперативне групе (војска Хуске Миљковића) и 8.дивизије, генерал-мајор у резерви, генерал-мајор полиције, 70-их година скрајнут јер је скренуо са линије братства-јединства тврдњом да је у Бихаћу и околини убијено 26000 Срба. Сахрањен у Сарајеву без икаквих државних почасти. 

---

Рад објављен:

Топола: часопис ЈУ Спомен-подручја Доња Градина; Година IX, број 9

---

Од истог аутора:

Владимир Бурсаћ: КОРАК КА ИСТИНИ О ГАРАВИЦАМА

Владимир Бурсаћ: Шта за мене значи појам Покољ?

Владимир Бурсаћ: Сећање на више од 100 мушкараца из села Грмуша, код Бихаћа, који су у недељу 27. и 29. јула 1941.г одведени и убијени на стратишту Гаравице

Владимир Бурсаћ: Покољ над Србима је извршио државни апарат НДХ, институције те државе, службена лица цивилних органа власти, тужилаштва, судских органа, полицијских и војних јединица

Владимир Бурсаћ: Покољ је био план. То не смемо никада заборавити!

Владимир Бурсаћ: Поводом књиге В. Ђ. Мишине „Меморандуми Синода СПЦ 1941–1942“

Владимир Бурсаћ: Судбина Станка Опачића – Ћанице је била величанствена и у исто време трагична, страшна и тужна