Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Organizator ustanka na Kordunu, najuspešniji komandant partizanskih odreda, čovek koji je otvorio Prvo zasedanje AVNOJ-a u Bihaću novembra 1942.g. Čovek koji je sudio drugima i odlučivao ko će živeti a ko neće.
Čovek koji je trebao da postane Narodni heroj Jugoslavije, a završio je na suprotnom kraju života. Kao zatvorenik na Golom Otoku, kojem su oduzeta građanska prava i kojeg su izbegavali njegovi partijski drugovi.
Njegova sudbina je jasno pokazala zablude srpskog viđenja jugoslovenstva kao nečega većeg i značajnijeg od srpstva, u ime čega je vredelo odreći se delova svog nacionalnog bića. Hrvatsko i slovenačko viđenje su jugoslovenstvo shvatali samo kao privremeno rešenja do konačne federalizacije i nastanka njihovih država.
Hrvatsko i slovenačko viđenje jugoslovenstva je dosledno značilo odricanje i čak isključivanje bilo kakvog srpstva i kao takvo će biti dominantno na prostoru druge Jugoslavije, sve do njenog raspada, čak i do današnjih dana.
Opačićeva sudbina je pokazala i ključnu grešku srpske elite poslednjih sto godina: nesposobnost da vidi i da shvati da onaj sa kojim je pravljena zajednička kuća, ne veruje iskreno ni u jednu vladajuću ideologije, već ih samo vešto koristi za ostvarivanje svojih stvarnih ciljeva.
Opačić je verovao u komunizam, jugoslovenstvo i bratstvo-jedinstvo. Nažalost, tokom života je imao dovoljno vremena da se suoči sa svojim zabludama. Verno služenje ideologijama Srbe je koštalo ogromnih žrtava i lutanja po istorijskim bespućima.
Opačićeva sudbina jasno pokazuje kakvi ”Srbi” su jedino bili prihvatljivi za hrvatsko državno pravo: ljudi sa nametnutim tuđim stavovima o sopstvenom narodu, zaogrnuti u jugoslovenstvo i druge ideologije, slepi za šovinizam drugih naroda i narodnosti ali zato najstrožije sudije srpskom patriotizmu i narodnjaštvu koje je od njih žigosano kao velikosrpski šovinizam i fašizam, ljudi za koje je hrvatsko državno pravo nesporna činjenica, a nove nacije stvorene na tlu Jugoslavije logičan izraz regionalnih posebnosti jugoslovenskih naroda i narodnosti.
Koliko je Opačić bio pod tim uticajem, govori to što je čak i svoju autobiografiju objavljenu 1989.g nazvao ”Srbin u Hrvatskoj” a ne recimo ”Srbin na Kordunu” ili ”Srbin ispod Petrove Gore”.
Čitave generacije takvih ”Srba” će se pojavljivati poslednjih stotinjak godina, osuđujući i koseći one ”Srbe” koji im prethode, da bi nakon obavljenog posla, bili osuđeni i pokošeni od novijih generacija ”Srba” stvorenih daljom razradom ideoloških stavova.
Počelo je sa Pribićevićem, Kosanovićem, Budisavljevićem. Posle njih je došao Končar, sledili su Korać, Vujičić, Žegarac, Momčilović. Njih su pokosili Oreščanin (Predsednik Suda), Brkić (državni tužilac), Šumonja, Opačić-Ćanica (narodni tužilac Višeg vojnog suda), Žigić i Počuča. Posle njihovog uklanjanja su došli Dragosavac, Rkman, Baltić, Košarić.
I tako talas za talasom sve do današnjih Pupovca i Borisa Miloševića.
Svi su bili iskorišteni, upotrebljeni, nagrađeni za to što su učinili, da bi na kraju bili odbačeni na otpad istorije.
Ironija istorije je sledeća: istražni sudija iz Slunja Nikola Lasić, koji je vodio suđenje u Hrvatskom Blagaju tokom 6-8.maja 1941.g (nakon kojeg je 520 Srba iz kordunaških sela oko Veljuna ubijeno, žrtve su posute živim krečom, leševi su zatrpani, jame poravnate, članovi lokalnih ustaških rojeva su sa gostima iz Zagreba zaigrali kolo nad zatrpanima, Hrvati meštani su to polje kasnije preorali i zasejali zob na njemu, kako bi se izgubio svaki trag zločina) nakon 1945. g. je imenovan za predsednika suda u Vojniću, kasnije je premešten u Okružni sud u Karlovcu, gde je i umro, sahranjen pod zvezdom petokrakom na grobu.
Stanko Opačić-Ćanica je kao narodni tužilac Višeg Vojnog Suda vodio Kordunaški proces 13-14.jula 1944.g (kojim su petorica obrazovanih Srba, ustanika, prvoboraca i komunista, osuđeni na smrtnu kaznu-klanjem), kao ministar Vlade NR Hrvatske, biva uhapšen, ispitivan više od godinu dana, i provodi više od dve godine na Mramoru (Golom Otoku).
Treba čitati i razumeti ovakve sudbine. Jer ako ih ne budemo razumeli, stalno će nam se ponavljati.
Autor: Vladimir Bursać
Od istog autora:
Vladimir Bursać: Šta za mene znači pojam Pokolj? | Jadovno …
Vladimir Bursać: KORAK KA ISTINI O GARAVICAMA …
Vezani prilozi:
STANKO OPAČIĆ — ĆANICA: JA SAM PASTORČE KOMUNIZMA
Ovdje (ne) počiva Ilija Žegarac | Jadovno 1941.
Godišnjica: Kordunaški proces “Crna kutija” krajiških Srba …
2 Responses
O tom ZLOTVORU I SRBOUBICI bi u najboljem slučaju trebalo ćutati i moliti Boga da nam se takvi „heroji“ nikada ne ponove. Dedu mi je ubio kada mi je otac imao 12 dana, kuma i svog saborca bi ubio na Petrovoj Gori da ovaj nije pobegao za Beograd
O tom ZLOTVORU I SRBOUBICI komšije, kuma bi ubio da nije pobegao sa Petrove Gore da nije pobegao za Beograd, u najboljem slučaju treba prepustiti zaboravu, a ne otvarati rane onih kojima je zločinački ubijao njihove najbliže ( dedu mi je ubio kada mi je otac imao samo 12 dana)