ABOLIRALI USTAŠE I UZIMALI SRPSKE ZEMLjE: Sukobi između Srba i Hrvata u rukovodstvu Hrvatske obeležili su prve poratne godine

Datum objave: utorak, 13 oktobra, 2020
Veličina slova: A- A+

Da Srbe ne čeka svetla budućnost u SR Hrvatskoj postalo je jasno već po oslobođenju, sa pristupanjem rešavanja ustavnog položaja Srba u Hrvatskoj.

FOTO: Arhiva NOVOSTI

Autori: Momčilo Diklić/Rade Dragović

Rukovodstvo ove Republike, brojnim vidljivim i nevidljivim nitima povezano sa Titom, nizom poteza pokazalo je jasnu težnju da Srbe u Hrvatskoj minorizuje, a njihov politički uticaj svede na simboličnu meru.

Međunacionalnih konflikata nije nedostajalo ni u partizanskom pokretu tokom rata, da bi posle 1945. bili sve vidljiviji. Većina poteza novih vlasti bila je na štetu srpskog naroda, što nije prolazilo bez sukoba sa Srbima u partijskom i armijskom vrhu Hrvatske.

Gotovo šokantno je bilo za srpske ministre iz Hrvatske kada se na proslavi Prvog maja 1946. godine u Zagrebu Bakarić na tri bini pojavio sa Alojzijem Stepincem. Osećali su se nelagodno i iznenađeno, ne znajući šta se iza ovog gesta krije. Protestovao je jedino Stanko Opačić.

Stanko Opačić Ćanica, Foto arhiva

Srbi nisu znali za kombinacije sa kontroverznim nadbiskupom. Stepinac je bio pozvan i na prvo zasedanje Sabora Hrvatske. Srpski ministri su na to zasedanje pozvali, iz paritetnih razloga, episkopa Arsenija Bradvarevića. On se odazvao, ali predsednik Vlade Hrvatske i KP Hrvatske Vladimir Bakarić nije hteo sa njim da se rukuje, niti da razgovara.

Stepinac je imao drugačiji tretman. Bakarić ga je primao i uzvraćao mu posete. Kardinal zapravo nije smenjen zbog svoje ratne uloge i odnosa prema Srbima i pravoslavlju, nego zbog toga što je organizovao Biskupsku konferenciju protiv nove vlade. On je odbio Titovu i Bakarićevu kombinatoriku, posle čega se otvara njegov “slučaj”. Ispada da je njegova prava uloga u ratu otkrivena tek 1946. godine

Rade Žigić, Foto arhiva

Srpsko-hrvatski sporovi su izbili i zbog nejednakog tretmana pravoslavlja i katolicizma. Katolicima je tolerisan odlazak na groblje na Dan mrtvih a pravoslavnima su zabranjeni krsna slava, julijanska Nova godina i Sveti Sava, iako je, kasnije, i Ustavom iz 1947. godine zagarantovana ravnopravnost. Dušan Brkić bezuspešno je tražio da se vrati zemlja crkvi.

Posebno sporno je bilo što su u okviru Katoličke crkve po Hrvatskoj, ostali mnogi ratni zločinci. Bakariću je 1946. došao Viktor Burić, osvedočeni ustaša i sekretar komisije za katoličenje na Kaptolu i tražio od nove vlasti da se obnove stradale biskupske zgrade u Senju. Bakarić je obećao pomoć i to je realizovano. Posle toga, u vladu je došao Jovan Rajačić, administrator Gornjokarlovačke eparhije i tražio pomoć za oporavak znatno oštećenog vladičanskog dvora i crkve u Plaškom. Obnova je, prirodno, izostala, s obrazloženjem da “hrvatski narod nikad neće dozvoliti obnovu pravoslavne crkve u Hrvatskoj”.

Dušan Brkić je dao određen novac za oporavak manastira Orahovac, zbog čega je došlo do sporenja i žestokog napada. Prednjačila je Anka Berus, optužujući ga da je “karlovački đak i velikosrbin”.

Sukob je izbio i oko patrijarha Gavrila Dožića. Dušan Brkić je predložio Brozu, da se patrijarh Gavrilo proglasi za narodnog heroja, zbog stradanja u koncentracionom logoru.

Vladimir Nazor i Bakarić, Foto arhiva

Tome se žestoko suprotstavio Bakarić, s tvrdnjom: “Ne može se Stepinac kažnjavati, a patrijarh odlikovati”.

Srpski ministri su dolazili u sukob s hrvatskim rukovodstvom i zbog toga da li treba suditi nekim Pavelićevim ministrima. Posebno je veliki pritisak vršen na Dušana Brkića, koji je obavljao funkciju ministra pravosuđa.

Između ostalih, optužen je bio dr Vranešić – član Kvaternikove vlade, a kasnije nemački posmatrač u Pavelićevom kabinetu. Javni tužilac je bio Jakov Blažević, a kao svedoci odbrane, pojavili su se Miroslav Krleža i Krsto Hegedušić. Oni su ga branili, tvrdeći da je rodoljub i simpatizer NOR-a. To je toliko razljutilo Blaževića, te je tražio dozvolu od Bakarića da podigne optužnicu i protiv njih dvojice. Krleža je, međutim, uspeo da ubedi Broza da pomiluje doktora Vranešića. On bi bio slobodan čovek da se nije umešao Moša Pijade. On je ministru poslao poruku da Vranešića bez odlaganja strelja, pre nego što stigne definitivna oslobađajuća odluka.

Nesporazuma sa ministrima Srbima bilo je i oko Hrvata koji su bili politički rehabilitovani, a koji su se veoma ogrešili o bratstvo i jedinstvo, dajući zdušnu podršku NDH. Između ostalog, došlo je do sukoba zbog štampanja pesama hrvatskog pesnika Golovića, koji je pisao o herojstvu hrvatskih pukova u Mačvi 1915. godine, a što je štampano u NDH.

Vladimir Bakarić, Foto arhiva

Srpskim ministrima se nije sviđala sve zapaženija uloga Augusta Augustinčića, koji je radio spomenik Anti Paveliću, i na kraju bežao čak u Grac da ga ne bi primorali da ide u partizane, a problem je izbio i kada je Bakarić 1946. smenio Ivu Tijardovića sa mesta upravnika pozorišta. Tijardović je bio nosilac partizanske spomenice, predsednik Pokrajinskog NOO Dalmacije, a pre toga solunac i zagovornik jugoslovenstva. Bakarić je na njegovo mesto doveo Nemca Cauna, koji je za Pavelićeve vlasti bio dirigent. Srpski ministri su smatrali, da je ta smena došla, zbog političke orijentacije Ive Tijardovića.
Najveći kamen spoticanja između Srba i Hrvata u Hrvatskoj bilo je pitanje odnosa prema genocidu u NDH i mestima stradanja – da li otvoriti jame i stradale dostojanstveno sahraniti ili stratišta samo obeležiti. Glavno mesto stradanja bilo je Jadovno, ali i brojne druge bezdani po Velebitu.

Ustaše su na jame namakli velike hrpe kamena visoke i do 10 metara. Hrvatskim rukovodiocima je posle rata naročito bilo stalo da što više sakriju zločin ustaša. Zato je odlučeno da se većina mesta stradanja zabetonira i to o trošku JNA.

Bez obzira na silne deklaracije i zaklinjanje u dokumente ZAVNOH-a, kao i kasniju ustavnu garanciju o jednakosti Srba i Hrvata, jednakosti ćiriličnog i latiničnog pisma u Hrvatskoj, čelni ljudi KPH to nikad nisu shvatili ozbiljno. Tako je bilo sa upotrebom ćiriličnog pisma. Posle Kordunškog procesa javno se priznalo da su Srbi bili zakinuti za upotrebu ćirilice za izučavanje svoje istorije, pa su ponovo donete odluke koje će garantovati ravnopravnost. Neposredno posle oslobođenja, Bakarić je zamerio Dušanu Brkiću što piše zapisnik sednice CK KPH – ćirilicom, mada je isti prekucavao u devet primeraka latiničnim slovima.

Stepinac i Vladimir Bakarić na prvomajskoj paradi 1946. u Zagrebu, Foto arhiva

“Ovo je, ipak, Hrvatska”, obrazložio je svoju primedbu o pismu. To je bio pokazatelj na samom početku da od ravnopravnosti neće biti ništa. Zbog upotrebe ćirilice žešći sukob je ispao i sa Stankom Opačićem koji je inicirao da se table sa nazivima mesta u pojedinim krajevima istaknu na oba pisma. Zbog ovog poteza on je bio oštro kritikovan, a njegov projekat ravnopravnosti bio je zaboravljen. Upotreba ćirilice je bila spor koji će decenijama otežavati političke odnose u Hrvatskoj.

OTPOR STANKA OPAČIĆA

Najglasniji otpor konzervativnoj hrvatskoj politici posle 1945. godine pružio je pukovnik JNA i najpoznatiji kordunaški komandant Stanko Opačić Ćanica. Njemu je kao najistaknutijem partizanskom komandantu – seljaku, otvori prvo zasedanje Avnoja. Kad su se govornici izređali, on se ponovo javio za reč, nezadovoljan što nisu spomenuti ustaški zločini na Kordunu, u Lici, Baniji… Kad je održao govor o tome, dobio je aplauz u dvorani, ali je zato posle dobio ukor od Vladimira Bakarića. Sukob na istu temu je imao s Bakarićem kada je 1947. godine napisao pesmu o Jasenovačkom logoru. U pesmi se pita zašto na logor, tokom rata, nije ispaljen nijedan metak. Bakarić ga je uveravao da nije ni za kakva pisanja i da se toga ostavi.

Problem sa srpskim ministrima je nastao i prilikom podizanja spomenika čuvenom naučniku Nikoli Tesli u Smiljanu kod Gospića, koji je iniciralo SKD “Prosvjeta”. Kad je određen datum ceremonije i utvrđen program svečanosti, Bakarić je zabranio da tamo idu Rade Žigić, Dušan Vrkić, Stanko Opačić i drugi. Po sredi je bila zabrana srpskim ministrima da prisustvuju događaju. Opačić i Brkić čak su bili predviđeni za govornike na manifestaciji. Šta je tu, zapravo, bilo sporno?

U Smiljanu, pored pravoslavne crkve, ustaše su pobile, na svirep način, više stotina Srba, a parohijski dom, inače rodna kuća Nikole Tesle, bio je spaljen. Bakarić je hteo da spreči javno otvaranje ovog pitanja, jer bi se neminovno moralo govoriti o ustaškim zlodelima. Posle zabrane da idu na otvaranje i da to bude javni skup, Srbi iz rukovodstva našli su se na mukama. Odlučili su da pozovu, na svoju ruku, naučnike, pa i akademike koji su poštovaoci Teslinog dela iz Zagreba, Beograda i Ljubljane. Tako je skup, ipak bio javan, a o ustaškim zločinima govorili su niži rukovodioci.

Dušan Brkić sa suprugom, Foto arhiv

Drugi primer, koji jasno ukazuje na neiskrenu politiku Broza, Bakarića i drugih prema Srbima u Hrvatskoj, je namerno zapostavljanje ili nedozvoljavanje funkcionisanja srpskih političkih i kulturnih institucija. Ova diskriminišuća praksa počela je već 1946. godine. Srbima je načelno saopštavano da je “Srpski klub vjećnika ZAVNOH-a” garant njihove političke ravnopravnosti. Klub je proširen 1945. godine u Zagrebu u “Glavni odbor Srba u Hrvatskoj”, kao šire telo. Vladimir Bakarić nije dozvoljavao da se održavaju sednice tog tela i to je radio ia perfidan način.

Nikada nije rekao da zabranjuje održavanje tih sednica, nego je iz senke opstruisao i sprečavao rad ovog političkog tela. To se hijerarhijski moralo poštovati. Na takav način je u potpunosti potisnuta uloga najznačajnije političke srpske institucije. “Glavni odbor” je izgubio uticaj godinama pre nego što su srpski ministri smenjeni.

RUZVELTOVA KRITIKA HRVATA

Teška “rana” hrvatskim rukovodiocima bio je najpoznatiji srpski političar u Hrvatskoj Dušan Brkić, inače intelektualac i predratni pravnik. On je 1946. godine kao predstavnik Jugoslavije i član Prezidijuma, bio jedan od osnivača Komisije za ljudska prava pri UN. Predsednica ove komisije je bila Eleonora Ruzvelt, koja je jugoslovenskom predstavniku rekla da je njen muž Ruzvelt sa simpatijama govorio o Srbima kao o narodu koji je teško propatio i dva puta ratovao na strani SAD. Ruzvelt je, zbog zločina u NDH, rekao za Hrvate da ih “treba držati pod psihijatrijskom prismotrom Ujedinjenih nacija”. Ova informacija se pročula i to je Dušanu Brkiću bio veliki politički minus.

Brkić je, između ostalog, bio i zagovornik naseljavanja Srba iz Korduna i Like u region Podravske Slatine, što Bakariću i Titu nikako nije bilo po volji.

Svi prethodno navedeni nesporazumi i konflikti uslovili su političku krizu u hrvatskoj Vladi, izmeću Vladimira Bakarića i ostalih s jedne, i grupe srpskih ministara i političara, s druge strane. Hrvatski vlastodršci su se našli u složenoj situaciji, što je čin koji govori o nacionalnom raskolu unutar KPH i unutar Vlade Hrvatske.

Posebno zgodan okvir za obračun sa Srbima omogućio je sukob sa SSSR povodom rezolucije Informbiroa. Srbi su masovno optuživani za saradnju sa Sovjetima, zatvarani i upućivani na zatvorske kazne, čime se dodatno opterećivao njihov položaj.

Narodni zbor na Kordunu, Foto arhiva

Hrvatski ministri srpske nacionalnosti Rade Žigić, Duško Brkić i Stanko Opačić 1950. godine na Bakarićev predlog razrešeni su dužnosti. Jedini, kakav-takav, etnički i politički korektiv hrvatske unutrašnje politike, time je zbrisan sa scene.

LIKVIDACIJA SRPSKIH MINISTARA

Zbog otpora prema politici Hrvatske, oličenoj u dvojcu Bakarić – Tito, prvih posleratnih godina postajalo je jasno da za srpske ministre u hrvatskoj vladi ima sve manje mesta. Obračun sa njima postao je samo pitanje trenutka.

Nemajući više kud, Rade Žigić, Dušan Brkić i Stanko Opačić podneli su ostavke. Ovaj čin, međutim, bio je samo uvertira u njihovu konačnu likvidaciju. A ona je obavljena pod velom rezolucije Informbiroa. Osim što im je na teret stavljena saradnja sa Sovjetima, Srbi su na partijskim formumima napadnuti i zbog navodnog otpora novim privrednim merama o otkupu proizvoda, a između redova i za velikosrpski nacionalizam. Na Bakarićev predlog 1950. godine razrešeni su dužnosti u Vladi Hrvatske.

Iza operacije obračuna sa Srbima stajao je Bakarić koji je vešto ispelo mrežu intriga i optužbi, kako bi prikrio da je suština spora sukob oko politike Vlade Hrvatske. Nažalost, u ovu akciju uključen je i određeni deo lojalnih Srba, koji su postali saučenici u mnogo ozbiljnijem političkom projektu.
Kao ilustracija sveukupne situacije može da posluži odbrana Radeta Žigića od optužbi da je saradnik SSSR-a i zagovornik rezolucije Informbiroa. On je potegao poslednji argument kojim je zapečatio sopstvenu sudbinu – vožnje Vladimira Bakarića sa Miletom Budakom 1941. godine.

Bilo je više pokušaja da se grupa srpskih ministara rasturi, a najjači je organizovan pod optužbom za saradnju sa SSSR-om. On je kulminirao hapšenjem Žigića, Brkića i Opačića i njihovim slanjem na Goli otok. Iako je dokazano da nikakve veze sa Informbiroom oni nisu imali, uostalom, prošle su pune dve godine od kada je ovo pitanje otvoreno, a njihova likvidacija bila je nužna za nastavak hrvatske politike.

USTANAK PRVOBORACA NA KORDUNU

Seljaci, iz najzabačenijih regiona Hrvatske naseljenih Srbima, nisu mogli da izdrže glad, boleštine, nasilno uvođenje u zemljoradničke zadruge, “dobrovoljni rad” i naročito otkupne mere 1950. godine. Otkup je bio obavezna administrativna mera uvedena za potrebe snabdevanja privrednog sektora sirovinama i poluprerađevinama, za snabdevanje gradskog stanovništva i sirovine za prerađivačku industriju. Zbog nerealnih zahteva i niskih otkupnih cena seljak je ostajao bez hrane. Neretko su sakrivali žito i ostale proizvode od otkupnih komisija.

Država se suprotstavljala svojim merama. Intervenisali su organi javnog tužilaštva, Udbe, milicija… Izricane su kazne, vođeni razni sudski i krivični postupci.

Tako teško stanje, izazvalo je pobunu srpskih seljaka.

Pobuna u srpskim selima, nije bila posledica neprijateljske politike prema novom režimu, nego velike neimaštine. Do najorganizovanijeg bunta srpskih seljaka dolazi u maju 1950. godine na Kordunu. Srbima su se pridružili i muslimanski seljaci. Pobuna se dešava u partizanskim ustaničkim krajevima i u njoj su učestvovali ljudi iz Slunjskog sreza i Cazinske Krajine. Na čelu pobune su bili ljudi nosioci partizanskih spomenica Mile Devrnja i Mile Božić. Pobuna je slomljena najgrubljom intervencijom vojnih snaga. Deo pobunjenika je streljan, a deo osuđen na izdržavanje zatvorskih kazni.

Koliko je kažnjenih i streljanih, teško je utvrditi.

Režim je te podatke prikrivao. Naš poznati istoričar dr Branko Petranović navodi: “Vođe pobune su streljane, a mnogi učesnici su osuđeni na vremensku kaznu” .

Prema navodima koji su objavljeni u emigranstskoj štampi 1991. u Kanadi, 184 seljaka je uhapšeno, dok je streljano 56. Od uhapšenih, mnogi su poslati na robiju. O gušenju pobune na Kordunu i Cazinskoj Krajini, poznati hrvatski istoričar dr Ivo Banac navodi sledeće: “Pobuna je ubrzo ugušena, 9 je najutiecajnijih sudionika pogubljeno u akciji likvidacije. Vlast je uhapsila 714 osoba, od kojih je 288 bilo osuđeno na Vojnom sudu koji im je odmerio teške kazne, među njima i 17 smrtnih presuda. Ostalih 426 sudionika osuđeno je administrativnim kaznama”.

Izvor: NOVOSTI

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top