Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu.

 

STANKO OPAČIĆ — ĆANICA: JA SAM PASTORČE KOMUNIZMA

Datum objave: četvrtak, 24 decembra, 2020
Objavljeno u Kordun, Stratišta NDH
Veličina slova: A- A+

Stanko Opačić – Ćanica, organizator je ustanka na Kordunu, komandant bataljona, član Predsedništva ZAVNOH-a, član Predsedništva AVNOJ-a, Glavnog štaba Hrvatske. Stanko Opačić – Ćanica otvorio je Prvo zasedanje AVNOJ-s, prvi progovorio o ustaškim zločinima na Kordunu, Baniji i Lici. Bio je ministar u vladi Hrvatske i član CK Jugoslavije. Godine 1950. optužen je i uhapšen zajedno sa Radom Žigićem i Duškom Brkićem kao IB-ovac. Pod istragom i kaznom na Golom Otoku proveo je ukupno tri godine i dva meseca.

Stanko Opačić — Ćanica

Stanko Opačić — Ćanica, živi na Kordunu u Tušiloviću, u kući koja podseća na krajišku karaulu. Nekada se na Kordunu moglo videti na stotine ovakvih kuća. Međutim danas je ova jedina, ostale su spaljene ili porušene u poslednjem ratu. Ćanica je rođen 1903. godine, u selu Brezova Glava u Opštini Tušilović. Do Aprilskog rata bavio se uglavnom zemljoradnjom i stolarskim zanatom. Oni koji su imali priliku da vide njegovu etnografsku zbirku mogli su pročitati rezbar na jednoj od polica za knjige „Moji ljubimci: Domanović, Zmaj, Matavulj, Stendal, Tolstoj…“

Ćanica Opačić: U partizane sam otišao po zadatku, kao član Kotarskog komiteta u Vojniću. Nisam otišao naslepo. Učestvovao sam na partijskoj konferenciji kao delegat u šumi Abez kod Vrgin mosta, zajedno sa Radom Končarom i Žarkom Ćuićem. Bio sam komandant odreda „Debela kosa“, pa onda član GŠ Hrvatske. Samo, nisam član GŠ Hrvatske postao tek onako. Tražio se najuspešniji rukovodilac, a ja sam bio taj. Nisam imao nijednu neuspelu akciju, koju god sam pripremao uspešno sam je okončao.

Odmah posle kapitulacije Kraljevine Jugoslavije čuo sam za pripremanje oružanog ustanka. Međutim, mi ovde na Kordunu nismo mogli čekati partijske odluke o dizanju ustanka već smo odmah otišli u šumu. Narod je bežao ispred ustaškog noža. Prvi ustaški zločini počinjeni su već početkom maja 1941. godine. Na Veljunu je pobijeno 520 Srba, bez ijednog ispaljenog metka. Njihovi leševi posipani su živim krečom i zasuti zemljom koja je odmah bila preorana. Narod je za taj zločin saznao tek po dizanju ustanka. Jasno je da oni nisu bili pobijeni kao komunisti, niti kao pristalice NOP-a, već kao Srbi, ili samo zato što su bili Srbi.

Od odlaska u šumu, pa sve do oktobra 1941. svakako smo sebe nazivali: šumari, četnici, gerilci… sve dok GŠ nije ustanovio naziv partizan, a to je bilo u oktobru 1941. godine. Na Prvo zasedanje AVNOJ-a otišao sam kao komandant Kordunaških partizanskih odreda. Odlučeno je da Prvo zasedanje u Bihaću otvori najistaknutiji partizanski komandant – seljak, i izbor je pao na mene. Zajedno sa Mošom Pijade otišao sam kod Tita i tada sam ga prvi put video. Moša me je upoznao sa Starim i rekao: „Evo Stari, to je taj kordunaški hajduk Stanko Opačić – Ćanica.“

– Ćanica je dva puta govorio na Prvom zasedanju AVNOJ-a. Posle njegovog (inače čuvenog) drugog govora o ustaškim zverstvima Vladimir Bakarić mu je prigovorio „zbog dugog jezika“.

Ćanica Opačić: Tada mi nije bilo jasno zašto je Vlado to učinio, ali kasnije sam to razumeo. Trebalo je prikriti ustaške zločine. I danas se to radi. Evo, skoro sam našao u jednom bosanskom listu kako su u obračunu na Petrovoj Gori učestvovali i italijanski vojnici. To uopšte nije tačno. Psa italijanskog nije bilo u obračunu. Samo ustaše. Novinar je to naprosto izmislio.

Danas se sluša nadbiskup Franjo Kuharić koji kaže da je u Jasenovcu pobijeno 40000 ljudi, i to većinom Hrvata. Taj isti Kuharić jasno i glasno kaže da ko istražuje Jasenovac radi protiv hrvatskog naroda. Istorija to mora ispraviti jer nauka ne sme biti obučena u ideologiju. Istorija i istina moraju biti sinonimi.

Sve je išlo u tom pravcu da se zločini genocida prikriju. Ono dete u kolevci ili ono koje je vađeno iz majčine utrobe ne može biti ničiji pristalica, pa ni NOP-a. Ali je i ono bilo zaklano.

-Pa dobro, da li je na Kordunu postojao zločin sem ustaškog?

Ćanica Opačić: Jeste, ali veoma malo. Ogromnu većinu zločina izvršile su ustaše.

– Zašto onda na spomenicima i jamama širom Korduna stoje natpisi da tu leže žrtve fašističkog terora? 

Ćanica Opačić: Na to pitanje mogli bi da odgovore ljudi iz komiteta u Karlovcu.

– Za njih imam drugo pitanje, ali pokušajte Vi na njega odgovoriti. Zašto se ne obnavljaju pravoslavne crkve po Kordunu spaljene u ratu. Skoro sam pročitao da je Bakarić rekao kako se hrvatski narod nikad neće složiti da se obnovi ili zida nova pravoslavna crkva u Hrvatskoj.

Ćanica Opačić: To je pitanje nepostojanja ničeg srpskog u Hrvatskoj. Za vreme Austro-Ugarske Srbi su imali 20 svojih listova, što nedeljnih, što mesečnih. To smo imali kad smo bili neravnopravni – u toj „tamnici naroda“. Sad, kad smo ravnopravni, nemamo ni jednoga. Za vreme rata kad nas je trebalo, Bakarić je (naći ćeš to u knjizi dr Đure Zatezala „Narodna vlast na Kordunu“, tu imaš Bakarićev govor na konferenciji NOO pred 500 delegata u Vojniću 1944. god.) kao niko do tada održao takve hvalospeve kako Srbi trebaju svoju kulturu negovati, svoje običaje, ćirilično pismo i ostalo.

Tada je osnovao Srpsko prosvetno društvo „Prosvjeta“, tada je osnovan „Obilić“, OdborSrba u Hrvatskoj, tada je izdana „Srpska riječ“. Tada su srpske institucije počele punom parom raditi. „Srpska riječ“ je dočekana tako od srpskog naroda da su ljudi vadili razne slike iz ramova, pa su „Srpsku riječ“ stavljali u te iste ramove.

I taj Bakarić, koji je sve to omogućio, koji nas je u zvezde kovao dok je trebalo ratovati i ginuti, kad je rat završen, taj isti Bakarić udavio je jednu po jednu sve te ustanove. Danas ne postoji niti jedna. Najpre Obilić, pa onda Srpsku riječ, pa Prosvjetu, pa Muzej Srba u Hrvatskoj… Mi smo bili pohapšeni da bi se to moglo uraditi jer smo bili ugledni u narodu i imali najviše uticaja među Srbima u Hrvatskoj.

Nas su sklonili da bi na naša mesta doveli poslušne ljude. Na moje mesto, za ministra šuma i ruda, došao je Božo Rkman, koji ništa nije značio, koji se 70-ih godina upisao u Maticu Hrvatsku kada je Matica Hrvatska bila antikomunistička, antijugoslovenska i antisrpska, onda razni Dragosavci, razni Baltići… to su sve bivši „ratnici“ pozadinci tako da ni jedan borac Srbin nije ostao u vladi SR Hrvatske.

– Odmah posle rata razmišljalo se da Subotica i Sombor uđu u sastav SR Hrvatske, zbog bunjevačkog stanovništva. Da li se tokom rata razmišljalo o autonomnosti ovih krajeva, s obzirom da su ovi krajevi naseljeni Srbima i da su Lika, Kordun i Banija imali vekovnu tradiciju autonomnosti?

Ćanica Opačić: Razmišljalo se. Krajem novembra 1944. godine. Moša Pijade je to napisao naširoko i otišao kod Broza sa zahtevom za 44 autonomiju Srba u Hrvatskoj. Broz je sve iscepao i izgrdio Mošu, pa Moša nikada više nije spomenuo autonomiju Srba u Hrvatskoj.

– Recite nešto o Budačkom procesu iz jula 1944. godine – ko pobi tu kordunašku ineligenciju?

Ćanica Opačić: Tu kordunašku inteligenciju uništio je Andrija Hebrang. Naime, on je olovkom okružio lica koja treba osuditi na smrt. Okružni komitet je 28. juna 1944.dostavio državnom tužiocu Dušku Brkiću podatke o istrazi, o stanju u Agitpropu OKKPH Karlovac i Propagadnom odejlu Okružnog NOO-a, za Kordun, gde su u sukob došli Anica Rakar – Magašić (Agitptrop) i Veljko Korać (Propagadni odjel). Anica Rakar je po nadležnosti bila starija od Veljka Koraća i gušila je svaku njegovu inicijativu i inicijativu Propagadnog odjela. Nju je za šefa agitpropa postavio Andrija Hebrang. Ona ih je cinkarila, gušila i doterala do onog koraka koji su i napravili.

Grupa boraca intelektualaca nezadovoljna sudbinom srpskog naroda i NOP u Hrvatskoj, napisala je jedan letak i u njemu navela da Srbi vode borbu, a da u CK KPH nema ni jednog Srbina, i to je bila istina, jer pogibijom Rade Končara više nije bilo ni jednog Srbina u CK KPH. Kad je letak došao Hebrangu u ruke, on je brže-bolje kooptirao trojicu Srba u CK KPH. Posle toga počela su hapšenja.

Kad je mene Hebrang pozvao da mi kaže da ću biti narodni tužilac u Višem vojnom sudu, rekao mi je: „Jesi li video Ćanice kakve laži podmeću, napisali su u letku da nema ni jednog Srbina u rukovodstvu CK KPH, a Rade Žigić, Mile Počuča i Duško Brkić su članovi CK KPH.“ A ja pojma nisam imao kada su oni postali članovi CK KPH. CK KPH je u to doba rukovodio vojskom koju su sačinjavali isključivo Srbi. Optužnica ih je teretila kao špijune Gestapoa i za direktnu saradnju sa četnicima.

Sudski proces je održan 13. i 14. jula 1944. Na smrt su osuđeni: Veljko Korać, apsolvent tehnike i mašinstva; Ilija Žegarac, dipl. pravnik, član prve partijske ćelije u Vojniću 1937. god; Ljubo Vujičić, učitelj; Milan Momčilović, potporučnik NOV. Ostali su kažnjeni prinudnim radom i gubljenjem građanskih sloboda.

Tvrdim da niko nikad neće dokazati da su Veljko Korać i Ilija Žegarac imali bilo kakvu vezu sa Gestapom ili direktnu vezu sa četnicima. Za ostale to ne mogu tvrditi.

– Da li je Kordun trebao dobiti više u socijalističkoj zemlji?

Ćanica Opačić: Kordun je podeljen baš kao i dve Nemačke. Vojnić je Srpski Kotar a sveden je na Mesnu zajednicu. Danas ima 8000 stanovnika. Uzeto mu je sve. Uzete su mu 4 opštine, uzeti su mu Tušilović i Krnjak i priključeni Karlovcu, Perjasica Dugoj Resi, Veljun Slunju. To je „zasluga“ Milutina Košarića. On je bio Bakarićeva metla i ovaj ga je svuda isticao. Da je Bakarić rekao da i ovo treba uništiti Košarić bi to učinio. Evo šta se dogodilo u ratu: Košarić je tada bio komandant područja a sa njim je bio i Joža Čuljat. 

Taj Joža Čuljat nagovori Košarića da zapali pravoslavnu crkvu u Gornjem Budačkom. To je bila crkva sa vrlo bogatim ikonostasom, istorijski spomenik, jer je tu osnovana prva srpska narodna škola 1759. godine. Dođem u Gornji Budački i vidim crkva spaljena. Pitam stražara kada su ovde ustaše bile. Kaže uopšte nisu bile. Pa ko je onda zapalio crkvu? Stražar odgovori: „Pa mi, naredio drug Košarić.“ Odem ja kod Milutina i pitam: „Zašto zapali crkvu Milutine?“ Odgovori: „Ako ustaše uhvate narod, pobiće ga u crkvi kao u Vojniću (crkva u Kolariću).“ „To je bezumlje“, kažem, „ako ustaše narod pohvataju, narodu je svejedno hoće li ga zaklati u crkvi, na cesti, u šumi ili na kućnom pragu.“ Košarića je „napalio“ Joža Čuljat, a da je recimo Milutin Košarić najmanju štetu načinio jednoj katoličkoj crkvi Joža Čuljat bi Milutina Košarića dao obesiti.

– Zašto se ljudi sa Korduna: Branko Mamula, Gojko Nikoliš, Dušan Pekić… nisu potrudili da se ovi krajevi izgrade, dobiju fabrike, da prođu putevi, voda?

Ćanica Opačić: Izgeda da su oni poučeni našim primerom jer smo Žigić, Brkić i ja to tražili, pa smo morali otići.

– Kako se čovek koji na dočeku 1948. godine kaže: „Lako je bilo Staljinu da bude najveći kada je pobio sve oko sebe“, oseća kad ga optuže kao IB-ovca?

Ćanica Opačić: Obeležili su nas kao IB-ovce i to 1950. kada IB nije imao nikakvih šansi u Jugoslaviji. Prema tom stanovištu, nas četvorica (Žigić, Brkić, Rapajić i ja) smo bili maloumni ljudi, deklarišući se kao IB-ovci u momentu kad IB nije imao ama baš nikakve šanse. Pitaš kako sam sa osećao? Nismo se imali kome žaliti. Niti te je ko pitao, niti je postojala nekakva zdrava misao. Kada je neko bio etiketiran kao IB-ovac onda nema ni odbrane, ni advokata, ni zakona, jednostavno trebalo ga je smaknuti. Dešavalo se da neki OZNAŠ nađe nekog sa ženom, pa ga optuži za IB i pošalje na Goli otok. Pred sud nas nisu mogli izvesti, nisu imali nikakvog dokaznog materijala. Da su nam sudili, onda bi bar onaj sudija i njegov zapisničar čuli kako se ti braniš. 

– Obično svi pitaju za mučenja ili ponižavanje sa Golog otoka. Da li je bio jedan dan na tom paklenom ostrvu, a da je ostao Vama lično u lepoj uspomeni? 

Ćanica Opačić: Ja sam pod istragom u Zagrebu, u Savskoj Cesti bio godinu i dva meseca, a na Golom otoku dve godine i nešto. Međutim, lepih uspomena nije bilo. Ili si dobijao batine ili si lečio rane.

– Jeste li bili pod bojkotom?

Ćanica Opačić: Da, godinu i po dana. Kad si na bojkotu niko ne sme da prođe kraj tebe, a da te bar ne pljune ili ne opsuje.

– Znate li čija je ideja bila Goli otok?

Ćanica Opačić: Bila je Kardeljeva, to sam posle saznao, a Bakarić je ideju podržao od srca. I ono što je značajno – nije se iz Beograda rukovodilo Golim otokom, nego iz Zagreba. Prvi čovek bio je Ivan Stevo Krajačić, načelnik OZNE za Hrvatsku.

– Da niste optuženi 1950. godine, da li bi postali narodni heroj?

Ćanica Opačić: To bih bio sigurno, ali ja sam 50-te skinut, a najveći broj narodnih heroja proglašen je 1951. god., 1952, 1953. Pravi narodni heroji proglašavani su za vreme rata, kao Dušan Pekić. On nam je i sada osvetlao obraz. Zamisli razliku između njega i Gojka Tintora.

– Kad danas slušate izlaganje Vaših ratnih drugova sa kojima ste se borili, kako objašnjavate dijametralno suprotne stavove? Da li je i za vreme rata bilo takvih razmimoilaženja?

Ćanica Opačić: Nije. Za vreme rata nije bilo razmimoilaženja jer su takvi kao ovi danas bili u manjini. Oni su masovnije počeli da pristupaju NOR-u tek posle kapitulacije Italije, ali tad je sve već teklo svojim tokom, tada nisu mogli menjati ništa. Sačekali su bolja vremena. Zamisli, ja sam bio član GŠ Hrvatske, bio sam komandant Korduna. Pre mene to je bio Ivan Srećko Manola. Posle je otišao za komandanta zone. U GŠ pretpostavljeni mi je bio Ivan Rukavina. Dolazi 1971. godina ti ljudi: Manola, Holjevac, Šibl, Rukavina, Štrok, Bobetko… stadoše dušom i srcem uz MAS-POK, koji je bio antikomunistički, antijugoslovenski i antisrpski. Pa šta onda da misliš nego da oni komunisti nikada nisu ni bili, i da su se slučajno našli na toj komunističkoj platformi. Čim je došla povoljna situacija oni su postali ono što su i bili – hrvatski nacionalisti. 

– Molim Vas, za kraj iznesite Vaše mišljenje o Ustavu iz 1974?

Ćanica Opačić: Tim Ustavom pokrajine su postale nezavisne od Srbije. Taj i takav ustav potpisuju: Draža Marković, Miloš Minić, Petar Stambolić… Oni nisu zaslužili ništa drugo do da ih narod obesi na najveće drvo u Srbiji, a sve to je delo Bakarića i Kardelja. Srbiju je trebalo kastrirati, i kastrirana je Ustavom iz 1974. godine. Sad se u Srbiji pojavila jedna mlada „ekipa političara“, koja je svesna tog poziva i svesna zločina koji je izvršen nad Srbijom. Ne treba dalje trošiti reči jer je jasno zašto oni ne mogu biti miljenici u Hrvatskoj, Sloveniji i na Kosovu.

Marko Kosijer
Časopis beogradskih studenata„Student“, 26.5.1989

Izvor: Književna radionica “Kordun”


Vezani prilozi:

Ovdje (ne) počiva Ilija Žegarac | Jadovno 1941.

ABOLIRALI USTAŠE I UZIMALI SRPSKE ZEMLjE: Sukobi između Srba i Hrvata u rukovodstvu Hrvatske obeležili su prve poratne godine

Godišnjica: Kordunaški proces “Crna kutija” krajiških Srba …

SEĆANjE NA ŽRTVE KORDUNAŠKOG PROCESA | Jadovno 1941.

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Jedan odgovor na „STANKO OPAČIĆ — ĆANICA: JA SAM PASTORČE KOMUNIZMA“

Vladimir Bursać kaže:

Sudbina Stanka Opačića-Ćanice je bila veličanstvena i u isto vreme tragična, strašna i tužna.
Organizator ustanka na Kordunu, najuspešniji komandant partizanskih odreda, čovek koji je otvorio Prvo zasedanje AVNOJ-a u Bihaću novembra 1942.g. Čovek koji je sudio drugima i odlučivao ko će živeti a ko neće. Čovek koji je trebao da postane Narodni heroj Jugoslavije, a završio je na suprotnom kraju života. Kao zatvorenik na Golom Otoku, kojem su oduzeta građanska prava i kojeg su izbegavali njegovi partijski drugovi.
Njegova sudbina je jasno pokazala zablude srpskog viđenja jugoslovenstva kao nečega većeg i značajnijeg od srpstva, u ime čega je vredelo odreći se delova svog nacionalnog bića. Hrvatsko i slovenačko viđenje su jugoslovenstvo shvatali samo kao privremeno rešenja do konačne federalizacije i nastanka njihovih država. Hrvatsko i slovenačko viđenje jugoslovenstva je dosledno značilo odricanje i čak isključivanje bilo kakvog srpstva i kao takvo će biti dominantno na prostoru druge Jugoslavije, sve do njenog raspada, čak i do današnjih dana.
Opačićeva sudbina je pokazala i ključnu grešku srpske elite poslednjih sto godina: nesposobnost da vidi i da shvati da onaj sa kojim je pravljena zajednička kuća, ne veruje iskreno ni u jednu vladajuću ideologije, već ih samo vešto koristi za ostvarivanje svojih stvarnih ciljeva. Opačić je verovao u komunizam, jugoslovenstvo i bratstvo-jedinstvo. Nažalost, tokom života je imao dovoljno vremena da se suoči sa svojim zabludama. Verno služenje ideologijama Srbe je koštalo ogromnih žrtava i lutanja po istorijskim bespućima.
Opačićeva sudbina jasno pokazuje kakvi ”Srbi” su jedino bili prihvatljivi za hrvatsko državno pravo: ljudi sa nametnutim tuđim stavovima o sopstvenom narodu, zaogrnuti u jugoslovenstvo i druge ideologije, slepi za šovinizam drugih naroda i narodnosti ali zato najstrožije sudije srpskom patriotizmu i narodnjaštvu koje je od njih žigosano kao velikosrpski šovinizam i fašizam, ljudi za koje je hrvatsko državno pravo nesporna činjenica, a nove nacije stvorene na tlu Jugoslavije logičan izraz regionalnih posebnosti jugoslovenskih naroda i narodnosti. Koliko je Opačić bio pod tim uticajem, govori to što je čak i svoju autobiografiju objavljenu 1989.g nazvao ”Srbin u Hrvatskoj” a ne recimo ”Srbin na Kordunu” ili ”Srbin ispod Petrove Gore”. Čitave generacije takvih ”Srba” će se pojavljivati poslednjih stotinjak godina, osuđujući i koseći one ”Srbe” koji im prethode, da bi nakon obavljenog posla, bili osuđeni i pokošeni od novijih generacija ”Srba” stvorenih daljom razradom ideoloških stavova.
Počelo je sa Pribićevićem, Kosanovićem, Budisavljevićem. Posle njih je došao Končar, sledili su Korać, Vujičić, Žegarac, Momčilović. Njih su pokosili Oreščanin (Predsednik Suda), Brkić (državni tužilac), Šumonja, Opačić-Ćanica (narodni tužilac Višeg vojnog suda), Žigić i Počuča. Posle njihovog uklanjanja su došli Dragosavac, Rkman, Baltić, Košarić. I tako talas za talasom sve do današnjih Pupovca i Borisa Miloševića. Svi su bili iskorišteni, upotrebljeni, nagrađeni za to što su učinili, da bi na kraju bili odbačeni na otpad istorije.
Ironija istorije je sledeća: istražni sudija iz Slunja Nikola Lasić, koji je vodio suđenje u Hrvatskom Blagaju tokom 6-8.maja 1941.g (nakon kojeg je 520 Srba iz kordunaških sela oko Veljuna ubijeno, žrtve su posute živim krečom, leševi su zatrpani, jame poravnate, članovi lokalnih ustaških rojeva su sa gostima iz Zagreba zaigrali kolo nad zatrpanima, Hrvati meštani su to polje kasnije preorali i zasejali zob na njemu, kako bi se izgubio svaki trag zločina) nakon 1945. g. je imenovan za predsednika suda u Vojniću, kasnije je premešten u Okružni sud u Karlovcu, gde je i umro, sahranjen pod zvezdom petokrakom na grobu. Stanko Opačić-Ćanica je kao narodni tužilac Višeg Vojnog Suda vodio Kordunaški proces 13-14.jula 1944.g (kojim su petorica obrazovanih Srba, ustanika, prvoboraca i komunista, osuđeni na smrtnu kaznu-klanjem), kao ministar Vlade NR Hrvatske, biva uhapšen, ispitivan više od godinu dana , i provodi više od dve godine na Mramoru (Golom Otoku).
Treba čitati i razumeti ovakve sudbine. Jer ako ih ne budemo razumeli, stalno će nam se ponavljati.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top