Владимир Бурсаћ: Сећање на више од 100 мушкараца из села Грмуша, код Бихаћа, који су у недељу 27. и 29. јула 1941.г одведени и убијени на стратишту Гаравице

На Гаравицама су људи доведени до вододерина. Ту су им скидали одјећу, и наге ударали маљем, у потиљак и слепоочницу. Људи су падали, канали су се пунили мртвим тијелима.

Рано ујутру у недељу 27.јула 1941.г  службена лица НДХ улазе у село. У питању је била група од око 18 наоружаних људи предвођених двојицом новопостављених кнезова села (Кутлача Стево и Миљуш Пајо). Ови људи су рано ујутру зашли по селу и позвали све одрасле мушкарце да дођу код школе и донесу оружје и војничке униформе.

Људима кажу “да је од власти дошло наређење да људи предају оружје, ма какво оно било. Оружје треба да донесу код цркве и школе, добиће потврду да су предали оружје а затим ће ићи кући“. Истовремено су позивани и људи који немају оружје, да дођу, да би добили потврду да немају оружје. Након тога наоружани људи се распоређују по раскрсницама и у свим засеоцима.

Сведок Бркљач Јове Душан 1928. сведочи као да је његов отац добио писмени позив који је делило цивилно лице из среза, јер супрузи која га одговара од одласка каже: “Добио сам позив, морам ићи“. Ако су дељени писмени позиви, они морају потицати из војне евиденције у Бихаћу и касарне 55. пешадијског пука Војске Краљевине Југославије у Жегару. Сведоков отац Бркљач Стојана Јово 1903. је отишао и никада се није вратио кући. Сведоков рођени стриц Бркљач Стојана Лазо 1905. је закаснио јер се вратио кући по спрему и храну, тако преживео овај дан, дочекао крај рата и колонизацију у Кикинду.

Наоружани људи су били, по изјавама сведока, из Србљана, Спахића, Чекрлија као и херцеговачке усташе. Запамћена су имена двојице локалних муслимана из Србљана који су били у тој групи од 18 војника: Алибабић Мехмет-Амперац и Алибабић Рамо. Сведок Бркљач Јове Душан 1928. помиње место Врпоље (у бихаћком крају непознато место, постоји код Посушја у Херцеговини). Неколико дана ксније, након оружаних борби 03.августа 1941.г заробљен је један од нападача на село Грмуша који изјављује да је од Имотског.

Важно је подсетити да је вероватно у првој половини јуна у Бихаћ прекомандована Херцеговачка усташка бојна (војна јединица Усташке војнице, сачињена од 6 сатнија, снаге 500-600 војника) под командом пуковника Ивана Херенчића (рођен у Бјеловару 1910.- преминуо у Буенос Ајресу 1978.).

Иван Херенчић постаје децембра 1944.г врховни командант свих јединица Усташке војнице након њиховог спајања са регуларном војском НДХ  (Хрватским домобранством) у Хрватске оружане снаге (ХОС). Усташки поручник а касније сатник у овој јединици је био озлоглашени Енвер Капетановић.  

До поднева се скупило више од 100 мушкараца, старих између 18 и 60 година. Предато оружје је стављено на запрежна кола, затеченим мушкарцима је речено да морају отићи у Србљане, где ће им дати потврде. Савић Цвије Давид 1909. је покушавао да побуни људе, да не иду са њима, да их нападну (“њих је било 105 а усташа 18“) али неко је од старијих то пренио војницима, па је Давид Савић издвојен и остављен у селу. Код моста преко Уне у Србљанима су их чекали камиони, са упереним пушкама наређено је укрцавање у камионе, који одлазе у Бихаћ.  

Сачувана су 102 имена људи одведених тога дана: Бркљач Стојана Јово–Јован 1903, Јожић Миле Милош 1914., Бркљач Миле Ђуро 1901.,  Бероња Стојана Душан 1916.,  Јожић Миле Симо 1916., Бркљач Вида Душан 1920., Босанчић Ђуре Васо-Бико 1913., Босанчић Илије Бранко 1924., Босанчић Милоша Бранко 1924., Босанчић Милоша Милан 1901., Босанчић Ђуре Лука 1911.(Бркин син), Босанчић Ђуре Триво 1915., Босанчић Васе Лука 1912.,  Бркљач Илије Милош 1903., Бркљач Николе Зеле 1904., Бркљач Триве Милош 1903., Бркљач Стеве Никола 1911., Бркљач Симе Триво 1904., Бркљач Илије Станиша 1900, Бркљач Николе Божо 1905., Брујић Јове Марко 1924., Брујић Давида Миле 1920., Брујић Дане Илија 1903., Бунић Илије Ђуро 1903., Бунић Пере Илија 1910., Бунић Спасе Божо 1911.,  Бунић Давида Ђуро 1904., Бунић Кузмана Ђуро 1901., Бунић Ђуре Мића 1900., Бунић Спасе Милан 1925., Вукашиновић Милоша Јово 1906., Вукашиновић Милоша Милан 1903., Вукашиновић Стојана Вид 1915., Вукашиновић Ђуре Милош-Харамбашић 1900., Вукашиновић Триве Стево 1900., Вукашиновић Триве Милан 1904., Вукашиновић Милоша Вид 1913., Вукашиновић Стојана Симо 1920., Вукашиновић Саве Миле 1924., Вукашиновић Саве Ђуро 1920., Вукашиновић Саве Душан 1904., Вукашиновић Илије Лука 1920., Глушица Миле Вид 1907., Глушица Миле Раде 1905., Ђерић Јове Раде 1917., Ђерић Јове Стево 1909., Ђерић Стеве Илија 1912., Ђерић Ђурђа Богдан 1903., Ђукић Симе Ђуро 1920., Ђукић Милоша Милош 1908., Ђукић Давида Ђуро 1920., Ђукић Николе Раде 1920., Ђукић МИле Милан 1914., Ђукић Илије Симо 1920., Ђукић Миле Вид 1920., Ђукић Триве Ђуро 1918.,  Ђукић Триве Душан 1915., Ђукић Ђуре Душан 1909., Ђукић Ђуре Ђуро 1909., Ђукић Илије Цвијо 1914., Ђукић Илије Божо 1904., Ђукић Вида Гојко 1920., Ђукић Пере Милош 1900., Ђукић Раде Ђуро 1918., Ђукић Пере Раде 1908., Ђукић Триве Милош 1910., Јожић Триве Перо 1904., Јожић Миле Милош 1914., Кнежевић Зоре Перо 1915., Кнежевић Илије Милан 1920., Кнежевић Илије Раде 1922., Кнежевић Лазе Симо 1919., Кнежевић Лазе Перо 1916., Кнежевић Зоре Душан 1911., Ковачевић Миле Милан 1919.,  Кутлача Стојана Перо 1916., Кутлача Стојана Милан 1918., Мијатовић Вида Милош 1907., Мијатовић Пере Илија 1920., Миљуш Јандрије Никола 1912., Мудринић Стевана Илија 1910., Мудринић Јована Лука 1900., Новаковић Мијата Мићо 1900., Новаковић Миће Ђуро 1915., Новаковић Миће Петар 1920., Пилиповић Вида Алекса 1908., Пилиповић Вида Милош 1911., Пилиповић Пере Ђуро 1911., Репац Марка Ђуро 1910., Репац Вучена Ђуро 1915., Савић Пере Милош  1903, Савић Миле Раде 1900., Савић Вује Јово 1904., Савић Гавре Никола 1902., Угарковић Луке Никола 1919., Угарковић Луке Душан 1921., Угарковић Николе Марко 1920., Узелац Стеве Никола 1900., Узелац Јове Милан 1919.,  Шкрбић Николе Јован 1911., Шкрбић Милана Јован 1915, Вукашиновић Стојана Раде 1923.

Сребренка Будимир у вези овога одвођења тврди да је прво одвођење било 24.јула 1941.г. Ноћу између 23/24.јула 1941.г “усташе“ су ушле у село Грмушу. То су биле херцеговачке “усташе“ које су предводили домаћи људи. Од куће до куће су покупили сво мушко становништво рекавши им да обуку најлепше одело. Скупили су пред црквом око 200 мушкараца, старије су потом пустили, а  80 млађих су повели са собом. Све је деловало веома безазлено. Одмах следеће ноћи, 24/25.јули, поново долазе у село и сада хапсе и оне које су претходне ноћи пустили. Око 120 људи , везане три по три одводе на станицу Цазин-Србљани.

У Србљане су стигли после зоре 25. јула, и ту су сачекали камионе као и друге сељане који су доведени из села Осредака, Врела и Градине (села са леве стране пута Острожац-Цазин). Стигло је укупно 15 камиона, у првих 3 до 4 камиона је стало 120 Грмушана (30-40 људи у камион) а у остале камионе (укупно 15, минимално 450 људи, максимално до 600 људи) су убацивани сељани Осредака, Врела и Градине. У Бихаћ су камиони стигли по највећем сунцу и остављени су да чекају по највећој жези. Грађани који су радознали прилазили да помогну везанима, су уз псовке отерани.

Око 20 часова увече, камиони су кренули пут Гаравица. Људи су силазили са камиона, и доведени до вододерина. Ту су им скидали одјећу, и наге ударали маљем, у потиљак и слепоочницу. Људи су падали, канали су се пунили мртвим тијелима.

Из те ситуације се спасао Вукашиновић Стојана Раде 1923., сељак из Грмуше. Његова ауторизована изјава гласи: “Искористио сам тренутак када сам скинут са камиона и одвезан. Побјегао сам у ноћ према Бихаћу. Када сам покушао да препливам Уну, наишао сам на муслимана Мустафу сваног Рус, који је био конобар. Мустафа ме је спасао, одвео кући, обукао, нахранио и са пушком ме спровео до последњих кућа у Бихаћу. Испред села Виница је наишао на сеоску стражу, још једног муслимана, који га је пропустио. Кући у Грмушу је стигао 26.јула.

Сеоска хроника Грмуше говори о два одвођења мушкараца (27.јул преко 100 људи; 29.јул 42 људи) са даном паузе између. Бранко Јерковић у сеоској хроници сведочи да је у два наврата одведено 147 Грмушана. Сребренка Будимир говори такође о два одвођења (24.јула 80;  25.јула 120) у два узастопна дана.

Вукашиновић Стојана Раде 1923. у свом сведочењу у сеоској хроници помиње да је првог дана (недеља 27.јул) сакупљено око 150 људи који су постројени и потерани према Србљанима, жандармеријској станици. “У Србљанима на мосту укрцали су нас на камионе и повезли ка Бихаћу. Успио сам, чим смо кренули да искочим из камиона и побјегнем у брину, у шикару. Чим сам дошао кући, узео сам нешто хране и отишао у неке долине да се сакријем. Нисам више смио бити код куће, ни ноћивати“. По њему ново одвођење је било у уторак 29.јула рано преподне (оба та дана је провео сакривен у грмљу и сену).

Наредни дан понедељак 28.јул је протекао мирно, уз препричавања шта је са људима, и када ће се  вратити. Чак су кренуле приче да су одведени у Лику или у Њемачку на присилни рад. Вукашиновић Стојана Раде 1923. је кријући се након повратка кући, видјео како наоружани војници Усташке војнице гоне раднике који раде на прузи и утјерују их у стају Душана Јожића. Та стаја је потом запаљена са радницима унутра. Седам пружних радника (Ђукић Пере Јово 1907., Бунић Кузмана Никола 1897.,  Бунић Спасе Ђуро 1910., Босанчић Ђуре Милан 1900., Босанчић Васе Милан 1912., Калинић Јоце Спасе 1900., Бунић Давида Јово 1910.)  и један сиромах Бунић Дане Јово-Зејо 1896.  су тада  изгубили животе.

У уторак 29.јула у рано јутро наоружани војници Усташке војнице су поново у селу са кнезовима Кутлачом и Миљушом. Кнезови су их водили од куће до куће, мушкарце су налазили на спавању, сакупили их и одвели у Бихаћ. 

Тада је одведено још 42 мушкарца из Грмуше: Зорић Стевана Ђуро 1881., Босанчић Јове Перо 1893., Брдар Николе Вид 1900, Бркљач Марка Пајо 1890., Бркљач Ђуре Душан 1899., Бркљач Ђуре Марко 1898., Бркљач Ђуре Лазо 1900., Бунић Луке Спасе 1900., Бунић Луке Раде 1900., Бунић Кузмана Вид 1899., Вукашиновић Миле Стојан 1890., Вукашиновић Милоша Сава 1896., Вукашиновић Триве Тодор 1889., Вукашиновић Даке Саво 1899., Глушица Миле Симо 1900., Ђерић Јове Ђурађ 1889., Ђерић Василија Дане 1900., Ђукић Петра Дане 1892., Ђукић Миле Миле 1890., Ђукић Тоде Тоде 1900., Ђукић Станка Миле 1900., Ђукић Илије Илије 1890., Ђукић Јове Вид 1889., Жигић Миле Раде 1900.,  Јерковић Ђуре Илија 1900., Јожић Тодора Гавро 1900., Кнежевић Вида Вид 1882., Кнежевић Милоша Илија 1898., Кнежевић Даке Миле 1886., Мијатовић Милоша Милош 1896., Мијатовић Паје Пајо 1900., Миљуш Пере Војин 1876., Миљуш Миле Лазо 1900., Новаковић Мијата Ђуро 1896., Савић Милића Спасе 1900., Угарковић Луке Лука 1891., Узелац Стеве Мићо 1894., Узелац Станка Перо 1896., Узелац Станка Миле 1898., Узелац Станка Јово 1900.,  Узелац Давида Никола 1898.,  Шкрбић Јове Лазо 1900.

Тога дана Ђукић Ђуро-Шебић је покушао да побјегне и у бегу је погођен метком из пушке наоружаних војника.

Извори:

Савић Љубиша “Грмуша у НОР-у (1941-1945.), Бихаћ, 1988.

Будимир Сребренка, Фељтон у листу “Крајина“ од 25.10-22.11.1991.

Сведочанство Бркљач Јове Душана, у власништву аутора

Сведочанство Босанчић Милана Пере у власништву аутора

Приредио:

Владимир Бурсаћ

Завичајно удружење ”Уна” Бањалука

Од истог аутора:

Владимир Бурсаћ: Покољ над Србима је извршио државни апарат НДХ, институције те државе, службена лица цивилних органа власти, тужилаштва, судских органа, полицијских и војних јединица

Владимир Бурсаћ: Покољ је био план. То не смемо никада заборавити!

Владимир Бурсаћ: Шта за мене значи појам Покољ? | Јадовно …

Владимир Бурсаћ: КОРАК КА ИСТИНИ О ГАРАВИЦАМА …

Владимир Бурсаћ: Судбина Станка Опачића – Ћанице је била …

Владимир Бурсаћ: Поводом књиге В. Ђ. Мишине „Меморандуми …