
Прнџа
И овај запис датира из љета 1990. године. Живот јој је понајвише прошао у самотињи и чамотињи. Сад самује у Чапразлијама. Сува као грана и лака као перце, а још се не повија под бременом од седамдесет и пет година. Живи од доласка до доласка сина којег је живот одавде испод Дрине одвео и удаљио. Криво јој што унука не може чешће виђати, али се не жали — навикла на патњу и одрицање. Док говори, стално је загледана некуд у даљину, доље низ Ливањско поље, низ само њој знане и видљиве друмове низ које су толики њени, драги и блиски, неповратно отишли и нестали у крвавим тминама и животним маглуштинама:













