Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

D. Bokan: Zašto je film „Dnevnik Diane Budisavljević“ važan i koristan

Datum objave: subota, 25 aprila, 2020
Veličina slova: A- A+

U ime svih postradalih srpskih (i svih drugih) mučenika, hvala Dani i Diani i svima koji su pomogli da se ovaj film ipak pojavi pred zakorelom i uspavanom savešću svih onih koji o tom stradanju nisu ni razmišljali, a kamoli zaplakali i zamislili se.

Dragoslav Bokan

Izvor: Fejsbuk ; Autor: Dragoslav Bokan ; 24. april 2020.

NAPOMENA: Svi navodi izneseni u ovom tekstu su lični stav autora i ne moraju odražavati stavove redakcije portala.U cilju sveobuhvatnijeg informisanja javnosti, objavljujemo i priloge od značaja za misiju udruženja Jadovno 1941. čak i kada su oni potpuno suprotni njegovim stavovima.


Hvala Dani i Diani i svima koji su pomogli da se ovaj film ipak pojavi pred zakorelom svešću i uspavanom savešću svih onih koji o stradanju Srba nisu ni razmišljali.

Mnogi pišu najrazličitije stvari o ovom sasvim neočekivanom filmu, koji se odjednom pojavio iz mraka i magle upornog hrvatskog ćutanja o počinjenom genocidu nad Srbima tokom Drugog svetskog rata. I mnogi su pritom u pravu, svi na svoj način i iz perspektive koju su izabrali.

RTRS, – nedjelja: 21.05 – Film “Dnevnik Diane Budisavljević”

Radio-televizija Republike Srske prikazaće u nedjelju u 21.05 časova igrano-dokumentarni film “Dnevnik Diane Budisavljević” o ženi koja je spasila više od 10.000 srpske djece iz ustaških logora.

Pa je, po tome, ovaj kamerni film međunarodne produkcije postao pravi fenomen – pošto ga, recimo, srpski nacionalisti kritikuju isto koliko i hrvatski, a hrvatski liberali hvale koliko i njihovi srpski sličnomišljenici. A komunisti se ne oglašavaju (s ove naše strane: jer ih boli fakat uništenja Dianine kartoteke od strane Titove vlasti; a s hrvatske: jer tamo komunisti, praktično, i ne postoje).

Znam ja dobro sve grehove ovog filma – ne samo prema srpskim mučenicima, već i prema istini o tome šta se događalo u te četiri godine stradanja Srba u paklu Endehazije.

I to da se ne vidi nijedan jedini pojedinačni zločin ustaških dželata (najviše što se pokazuje je hrvatska policijska patrola koja grubo baca sa stola porodice Budisavljević hranu namenjenu Srbima u prvim logorima tek osnovane nacističke i rasističke hrvatske države); i to da se reč ”Srbi” čuje samo par puta u celom filmu, jer se (po ondašnjim Pavelićevim i Budakovim uputstvima) oni nazivaju ”pravoslavcima”; i to da se spašavanje dece posmatra isključivo iz pozicije ”dobre namere”, a ne i (takođe prisutne) ideje pohrvaćenja i pokatoličenja srpske dece, koja se na taj način pretvaraju u buduće mrzitelje sopstvenog naroda i očeve ”hrvatskih branitelja” iz poslednjeg (takozvanog ”domovinskog”) rata; i to da se nadbiskup Stepinac prikazuje izuzetno blago, sasvim neodgovarajuće istini (iako se, indirektno, pokazuje njegova nezainteresovanost da pomogne makar deci u logorima smrti države u kojoj je on bio važan ”čimbenik”); i to da je broj ”dobrih Hrvata” ovde neuporedivo veći od onih njihovih, manje saosećajnih sunarodnika (što je ordinarna neistina); i to da se u uniformama i sa oružjem na gotovs ovde prikazuju isključivo Nemci, a ne Hrvati, i da se zbog toga pozdravlja sa: ”Zig hajl!”, a ne sa: ”Za dom spremnni!”; i to da se uopšte ne govori (nijednom jedinom rečju) o stradanju stotina hiljada odraslih Srba, muškaraca (već samo o Srpkinjama i maloj Srpčadi)… da ne nastavljam dalje.

Ali, po meni, sve je to manje važno – pošto se to i nije moglo očekivati sa potpisom hrvatske kinematografije – već je mnogo bitnije ono što se, ovim filmom, nesumnjivo dobilo i što je neuporedivo bitnije od navedenih netačnosti, ublažavanja i izostavljanja.

Posebno zato što se srpska strana, nakon skoro trideset godina (tokom devedesetih) obnovljenih sukoba sa hrvatskom državom i vojskom nije setila da sama pokuša da uradi ma šta na istu ovu (pre svega, našu) temu. Ništa.Pa je ovo, praktično, prvi film koji uopšte govori o zlostavljanju srpske dece od strane hrvatskog naroda i njihove (”lepe”, ”voljene”, ”vekovima sanjane”, kako kažu) zločinačke države.

Time se, za početak, film Dane Budisavljević o Diani Budisavljević pojavljuje kao smeli protivnik onih hrvatskih istoričara koji poriču stradanje srpske dece (i ne samo dece, već i svih drugih Srba), pišući ironično da je u Jasenovcu stradalo par stotina ili, najviše, par hiljada ljudi raznih nacionalnosti, a da je smrtonosni logor, navodno, bio samo jedan privremeni kamp u kome se ”radilo samo do podne”, a zatim su se, u ostatku dana, svirale gitare i violine, organizovale pozorišne predstave i koncerti, uzimale knjige iz biblioteke i toliko dobro živelo da su mnogi Srbi, nakon što su pušteni iz Jasenovca (?), rešili da ”dragovoljno ostanu tu”, jer im je bilo bolje nego da traže posao u ratom razrušenoj zemlji”.

Postoji tamo Srbin poreklom (tako se on i dalje izjašnjava) koji živi u Hrvatskoj i kroz svoje knjige ubeđuje ljude da su dobrodušni Hrvati spašavali srpsku decu od njihovih neodgovornih roditelja sa Kozare, pošto su ih ovi, tobože, ostavljali same nakon borbi sa hrvatskom vojskom (pa je, po njemu, Jastrebarsko bio, u stvari, samo prihvatni logor za spas te napuštene dece sa Kozare, a zahvaljujući dobroti ustaša i ”časnih sestara”).Ovaj poludeli kvazi-istoričar se zove Igor Vukić i sin je nekog nesrećnog Srbina koji je, kao dečak, preživeo logore u Hrvatskoj (a u zrelim i starijim godinama stao na stranu Tuđmanove politike).

Pa su njegovi pakleno-ironični komentari organski deo sadašnjeg odnosa hrvatske javnosti (njihovog ”glasa naroda”) prema ”problemu u vezi stradanja Srba od strane NDH”. To dokle su oni došli u svojim lažima i iskrivljavanju istine nije zabeleženo do sad u čitavoj poznatoj istoriji čovečanstva.

Ustaški Srbin Vukić je, svojim ”istraživanjima” naveo slovenačkog pisca i reditelja (po imenu Roman Leljak) da napiše knjigu i napravi pseudo-dokumentarni film pod naslovom ”Jasenovački mit” u kome, bez trunke stida, navodi broj od 1.645 ukupno stradalih logoraša svih nacionalnosti za četiri godine postojanja Jasenovca (od kojih su mnogi stradali od gladi i bolesti, pa se zbir tamo ubijenih smanjuje na još mnogo manji broj, od kojih su samo poneki bili Srbi)! I ova pro-ustaška knjiga i istoimeni film se slobodno promovišu po čitavoj Hrvatskoj (a ponajviše na lokacijama u vlasništvu Rimokatoličke crkve)…

I sve to moramo da imamo u vidu, ako smo dovoljno pošteni – da stvari, dakle, posmatramo iz ovog (tupog) ugla hrvatskog bizarnog, suludog poigravanja sa počinjenim (a nepriznatim i neosuđenim) zločinima. Jer je upravo takva situacija u (Kolindinoj i Milanovićevoj) Hrvatskoj, posle svih mogućih i nemogućih sklanjanja, skrivanja i zabranjivanja istine o najstrašnijem zločinu počinjenom u ovom delu sveta. Pa da kažem, sasvim ukratko, šta je to revolucionarno novo i po nas tako važno, a što nam donosi ovaj film. ”Dnevnik Diane Budisavljević” je:

1) pokazao slike oduševljenih Zagrepčana tokom ulaska ”okupacionih” (za njih, očigledno, oslobodilačkih) nemačkih trupa;
2) prikazao jezive slike bolnog umiranja srpske dečice u hrvatskim logorima;
3) pokrenuo priču o neljudskom otimanju naše dečice od njihovih majki;
4) dao priliku svakom gledaocu da čuje dirljive priče preživele srpske dece (sada osamdesetogodišnjaka), snimljene na mestima njihovog stradanja iz ratnih vremena, sa iznesenim sećanjima koja cepaju srce svakog iole normalnog čoveka;
5) argumentovano pokazao da su i drugi građani Hrvatske (koji nisu bili Srbi, Jevreji i Romi) mogli da, poput Diane Budisavljević, urade ponešto korisno po ”pravoslavke” prepuštane umiranju u Pavelićevim logorima (zajedno sa njihovom decom): mogli, ali nisu;
6) na dokumentarnim kinotečkim snimcima ukazao na stalno podizanje ruke u nacistički pozdrav od strane svih mogućih hrvatskih udruga, vojnika, društvenih organizacija i pojedinaca (za razliku od, na primer, Srba u Srbiji koji to nisu nijednom i nikada uradili, uračunavajući tu i pripadnike Nedićevih i Ljotićevih jedinica);
7) uspostavio direktnu vezu između hrvatskog nacističkog i hrvatskog komunističkog rukovodstva, a kroz identični negativni odnos prema delovanju Diane Budisavljević (pa je, čak, u filmu prikazan i bivši endehazijski službenik kako opet dolazi kod Diane u stan, sada kao deo nove komunističke vlasti, po njene kataloge srpske dece i odnosi ih u nepovrat)…

Mogu ja tako još, pominjući i druge, za Hrvatsku i međunarodnu javnost važne, doprinose ovog filma otkrivanju do sad apsolutno zabranjene teme počinjenog genocida nad Srbima (lažno i cinično optuživanim ”za genocid”, koji je jedino počinjen nad njima). Na tome hvala i Dani i Diani, pošto je učinjeno makar nešto u situaciji opšte ravnodušnosti hrvatske javnosti prema stradanju Srba (kako pre skoro 80, tako i pre 25 godina, pa i sada). Ali ću sada pomenuti samo dve stvari od mnogih.

Pre svega, sećanje preživele Srpkinje na umiranje dece u nastrašnijim mukama (nalik na kosture, prekrivene muvama i sa ispalim debelim crevom), dok zamišljeno miluje isti onaj zid u nekadašnjem logoru pred kojim su se ta stradanja događala. I govori da bi, da može da govori, ovaj zid ispričao tolike jezive i strašne priče. Priznajući da su one, malo starije Srpkinjice, bežale od one najmanje dečice koja nisu znala ni da govore, niti umela da se požale, i puštale ih da umru sama, napuštena od svih… Sa dugim ćutanjem nakon ovog priznanja koje mogu da razumeju samo oni koji mogu da zamisle kako je stvarno to tamo i tada izgledalo.

To je bio trenutak kada više nisam mogao da zadržim suze, koliko god se trudio sve vreme… I kamen bi proplakao, a ne sin majke odrasle u Domu za ratnu siročad i unuk u Jasenovcu ko zna kako mučenog i ubijenog logoraša Đure Devetaka (i njegovog oca Dušana)… Ali, najvažnije od svega je to što je čitava Hrvatska tog doba prikazana kao sablasni pejzaž u kome, bez ikakve sumnje, vlada sam đavo. NDH je snimljena i pokazana u crno-belim nijansama, u zagrljaju stalno prisutne magle, kao mesto gde prebivaju zlo i odemonjeni poslušnici Zloga.

Šta više od toga tražiti od jednog filma (i to u delimično hrvatskoj produkciji), koji govori o austrijskoj supruzi pravoslavnog Srbina, a u sigurnoj i suverenoj, drajerovski asketskoj režiji njene skoro istoimenjakinje (inače, Srpkinje iz Hrvatske)?

I ko god bude pomenuo da je NDH začetak i prvo otelotvorenje ideje hrvatske samostalne države – poneće u ovoj i ovakvoj postavci stvari i ono seme zla koje je, nedvosmisleno, vladalo tom i takvom đavolskom zemljom.

To je doprinos ovog filma, koji smo dobili na poklon (s Neba), i to sa strane sa koje zaista nismo mogli da se nadamo nečemu takvom.

Zato, u ime svih postradalih srpskih (i svih drugih) mučenika, hvala Dani i Diani i svima koji su pomogli da se ovaj film ipak pojavi pred zakorelom i uspavanom savešću svih onih koji o tom stradanju nisu ni razmišljali, a kamoli zaplakali i zamislili se. Mnogi po prvi put u životu. Više nema nazad. Sada su vrata pakla otvorena.

Autor Dragoslav Bokan

Izvor Fejsbuk, 24. april 2020.

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top