Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu.

 

Umesto na školovanju u Francuskoj, otac mu završio na Jadovnu

Datum objave: petak, 8 oktobra, 2021
Objavljeno u Kompleks Jadovno
Veličina slova: A- A+
Da život piše romane možda je već pomalo otrcana fraza, ali da je ona i te kako istinita potvrđuje i priča Slobodana Landupa iz Vukovara čija porodica je, kao i većina srpskih porodica, tokom Drugog svetskog rata pretrpela veliko stradanje.
Slobodan Landup

O stradanju Srba u Pavelićevoj NDH potomci žrtava su nakon rata uglavnom ćutali jer o tome, zbog politike pomirenja koju je proklamovala nova komunistička vlast, nije bilo preporučljivo javno govoriti. Međutim, istina kad-tad nađe put i način da bude ispričana, a vreme koje je proteklo čoveku omogućava da o tome sudi trezveno, bez gorčine ili nakupljene mržnje.

Slobodan Landup danas je osamdesetogodišnji profesor u penziji koji svoje penzionerske dane provodi u svom stanu u Borovu naselju. U ono starije Borovo došao je iz Rajića kod Novske u kojima je radio kao nastavnik kako bi 1975. godine preuzeo mesto direktora Osnovne škole „Božidar Maslarić“. Za njegovog mandata ova škola je proširena i izgrađena je u to vreme jedna od najvećih i najlepših školskih sportskih dvorana na području tadašnje opštine Vukovar.

Na područje današnje Hrvatske, odnosno u zapadnu Slavoniju, porodica Landup doselila je 1750. godine iz stare Hercegovine. Na prostoru između Okučana i Novske bilo je nekoliko pravoslavnih srpskih sela, a jedno od njih su i Donji Rajići u kojima je 1913. godine rođen Pantelija Landup, otac našeg sagovornika. Pantelija je bio mladi pravoslavni sveštenik koji je službovao u novosagrađenoj crkvi u Striježevici čije zidove, kao i deo ikonostasa, je sam oslikao. Zbog svoje marljivosti i predanosti veri vrlo rano je nagrađen crvenim svešteničkim pojasem, a zbog njegovog slikarskog talenta tadašnje crkvene vlasti ponudile su mu i kraljevsku stipendiju za školovanje u Parizu gde bi učio crkveno slikarstvo. Stipendija je podrazumevala troškove njegovog boravka u Francuskoj, dok je njegova sveštenička plata dodeljena porodici da se od nje izdržava dok je on odsutan.

Prema podacima navedenim na sajtu udruženja „Jadovno 1941.“ Pantelija Landup uhapšen je na Đurđevdan 6. maja, za vreme svečanog ručka i zatvoren je u Pakracu.
Nakon toga sproveden je u logor Danica, odakle je u junu prebačen u Gospić. Bačen u Šaranovu jamu 12. jula 1941. godine.

– Otac je u Pariz trebao da ode 1. septembra 1941. godine ali se to nikada nije dogodilo jer je izbio Drugi svetski rat. Kada je stvorena Nezavisna Država Hrvatska on među prvima uhapšen. Optužen je da je u dosluhu sa organizatorima ustanka koji je navodno trebao da otpočne na Đurđevdan 1941. U Striježevicu su toga dana došle ustaše i odvele ga u logor Danica. Mama je početkom maja pokušala da ga poseti ali joj ustaše nisu dale da ga vidi. Nekako je uspeo da joj doturi ceduljicu na kojoj je pisalo: „Seko, čuvaj decu!“ Znao je da odatle neće živ izaći. Iz tog logora je transportovan na Velebit gde je i ubijen – započinje svoju priču Slobodan.

Najstariji Slobodanov brat je sa dedom i babom već bio izbegao u Srbiju, a Slobodana, koji je tada bio petomesečna beba, njegovog srednjeg brata i majku ustaše su početkom juna deportovale u logor Caprag kod Siska. Taj logor bio je predviđen za žene i decu sveštenika koji su ili ubijeni ili nisu prebegli u Srbiju i u njemu su proveli blizu dva meseca.

– Pred kraj jula smo uspeli da se izbavimo i zahvaljujući najviše vezama koje je naša porodica imala transportovani smo u Srbiju. Naime, rođena babina sestra bila je udata za vlasnika rudnika Lepavina koji je živeo u Križevcima. U logor je došao njegov rođak Joso Pavičić koji je u rukama imao propusnicu. Ta propusnica nam je omogućila da se iselimo iz Hrvatske i prebegnemo u Srbiju. Joso je javio mome dedi Đuri da nas dočeka na zemunskom pontonskom mostu i tako nas je spasio sigurne smrti – kaže Slobodan čija priča je zasnovana na kazivanju njegove pokojne majke.

„Oca su ti ubile ustaše, a ne Hrvati“

– Majka mi je pričala da je u logoru bilo teško, da je ona zbog stresa ostala bez mleka i da je hranu morala da žvaće kako bi me posle njome kljukala. Bilo je u svom tom zlu i dobrih ljudi koji su hteli da pomognu. Majka mi je pričala da je jednog dana do logorske žice došla jedna mlada žena koja ju je pozvala da priđe žici i ponudila se da me preuzme na brigu. Rekla je: „Umrijeće vam to dijete ovdje. Dajte ga meni, pa kada ovo ludilo prođe ja ću vam ga živa i zdrava vratiti“. Majka nije pristala, a tek kasnije je shvatila da je to bilo organizovano i da je ta mlada učiteljica iz Galdova bila jedna od učesnica akcije zbrinjavanja dece – priča Slobodan.

Pantelija Landup

O očevoj sudbini saznali su tek pedesetih godina. Slobodanova majka bezuspešno je tražila muža preko Crvenog krsta sve do trenutka kada je u arhivama pronađena dokumentacija o likvidaciji logora na Velebitu. Tu su pronađeni i podaci o ubijenima među kojima je bio i njegov otac Pantelija Landup. Da ustaše zatvore taj logor naredili su Italijani koji su zauzeli taj prostor, a ustaše su to uradile tako što su pobile sve zatočenike. Njih blizu 30.000 pobacano je u jame, a jedna od njih je i grobnica Slobodanovog oca.

– Moja majka nikada nije rekla da su njenog muža ubili Hrvati, nego da su to uradile ustaše. Pitao sam je kako to misli, a ona mi je objasnila da su oni koji su našeg oca ubili bili ustaše, a da su ljudi koji su nam pomogli da sačuvamo živu glavu bili Hrvati. Takvo njeno objašnjenje smo prihvatili i živeli životom bez mržnje ili želje za bilo kakvom osvetom.

Povratak u Hrvatsku

Najstariji Slobodanov brat postao je sveštenik, srednji je završio Ekonomski fakultet, a on je postao profesor istorije i geografije. Od njih trojice danas je još jedino Slobodan živ. Prvu službu dobio je u rodnom selu svog oca, Rajićima, gde je kao mladi profesor radio u tamošnjoj osnovnoj školi, a tu je upoznao i svoju suprugu Milu, takođe nastavnicu, s kojom je izrodio dva sina, i dočekao unuke i praunuke.

– Rajići su bili veoma napredno selo. Ja sam se tamo u stvari samo vratio iz izbeglištva. Mi smo tokom i posle rata živeli u Srbiji, u Smederevskoj Palanci, a pre toga smo bili u Trnovču, jednom pomoravskom selu gde je moj deda bio direktor škole. Deda je 1949. godine otišao u penziju, a u međuvremenu smo od njegove ušteđevine u Smederevskoj Palanci kupili jednu staru kuću još iz turskog vremena. U Beogradu sam završio Višu pedagošku, a fakultet u Zagrebu. Mojim povratkom u Rajiće majka nije bila oduševljena, ali je moja želja da se tamo vratim bila jača od svega – priča profesor.

I u Rajićima i kasnije u Borovu Slobodan Landup dao je veliki doprinos razvoju sporta. U Borovu je bio predsednik i osnivač Košarkaškog i Karate kluba „Sloga“, a kasnije i Šahovskog kluba. Nakon dva mandata na mestu direktora škole osam godina radio je kao sekretar opštinskog SIZA (Samoupravne interesne zajednice) za odgoj i obrazovanje, a nakon toga do 1991. godine bio je predsednik Komiteta za društvene delatnosti. Dolaskom nove vlasti je suspendovan iako je za njegovog mandata od Iloka do Klise rekonstruisano i izgrađeno na desetine škola. Na nagovor kolega ponovo je nakon rata konkurisao za direktora škole u Borovu i na tom mestu bio je od 1999. sve do penzionisanja 2006. godine.

– Želeo sam da se selo nakon rata otvori pa smo osnovali Šahovski klub koji se takmičio u Prvoj hrvatskoj ligi. Osnovao sam ponovo Školski sportski klub, bio sam osnivač i predsednik Udruženja „Plavi Dunav“ koje je kasnije preraslo u turističku organizaciju, a bio sam i osnivač i predsednik Saveza antifašista opštine Borovo i Zajednice antifašističkih boraca i antifašista Vukovarsko-sremske županije.

Fašizam se ponovo budi, ali neće uspeti da se povrati

S obzirom na sve što je njegova porodica doživela i preživela u Drugom svetskom ratu zanimalo nas je kako on danas gleda na novo bujanje fašizma, ne samo u Hrvatskoj nego i u svetu uopšte.

– Događa se nešto slično onome što se događalo pred Drugi svetski rat. Fašizam ponovo diže glavu, prisutno je negiranje zločina počinjenih u tom ratu, a posebno je loše to što je njime zatrovano i dosta mladih ljudi koji ne znaju pravu istinu o svemu tome. Mladi i inače pogrešno misle da svet počinje od njih jer je to u ljudskoj naravi valjda. Nadam se da će Evropa, svojom demokratskom suštinom, uspeti da se izbori s tim a, na kraju krajeva, vidljivo je da i stranke koje naginju fašističkim idejama zadnjih godina dobijaju sve manju podršku – optimističan je profesor.

Antifašizam – kaže profesor Landup – nije ideologija, to je kućni odgoj. Postoje uvek dve strane, dobra i loša. Velik broj ljudi, ističe on, spasio se zahvaljujući dobroti onih koji se sa ustaštvom nisu slagali. Jedan od takvih bio je i pomenuti Joso Pavičić zahvaljujući kome su on, njegova majka i brat ostali živi. To se jednostavno ne sme zaboraviti.

Uhapšen za vreme ručka

Prema podacima navedenim na sajtu udruženja „Jadovno 1941.“ Pantelija Landup uhapšen je na Đurđevdan 6. maja, za vreme svečanog ručka i zatvoren je u Pakracu.
Nakon toga sproveden je u logor Danica, odakle je u junu prebačen u Gospić. Bačen u Šaranovu jamu 12. jula 1941. godine.

Izvor: SRBI.HR

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top