fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Уместо на школовању у Француској, отац му завршио на Јадовну

Да живот пише романе можда је већ помало отрцана фраза, али да је она и те како истинита потврђује и прича Слободана Ландупа из Вуковара чија породица је, као и већина српских породица, током Другог светског рата претрпела велико страдање.
Слободан Ландуп

Пише: Славко Бубало

О страдању Срба у Павелићевој НДХ потомци жртава су након рата углавном ћутали јер о томе, због политике помирења коју је прокламовала нова комунистичка власт, није било препоручљиво јавно говорити. Међутим, истина кад-тад нађе пут и начин да буде испричана, а време које је протекло човеку омогућава да о томе суди трезвено, без горчине или накупљене мржње.

Слободан Ландуп данас је осамдесетогодишњи професор у пензији који своје пензионерске дане проводи у свом стану у Борову насељу. У оно старије Борово дошао је из Рајића код Новске у којима је радио као наставник како би 1975. године преузео место директора Основне школе „Божидар Масларић“. За његовог мандата ова школа је проширена и изграђена је у то време једна од највећих и најлепших школских спортских дворана на подручју тадашње општине Вуковар.

На подручје данашње Хрватске, односно у западну Славонију, породица Ландуп доселила је 1750. године из старе Херцеговине. На простору између Окучана и Новске било је неколико православних српских села, а једно од њих су и Доњи Рајићи у којима је 1913. године рођен Пантелија Ландуп, отац нашег саговорника. Пантелија је био млади православни свештеник који је службовао у новосаграђеној цркви у Стријежевици чије зидове, као и део иконостаса, је сам осликао. Због своје марљивости и преданости вери врло рано је награђен црвеним свештеничким појасем, а због његовог сликарског талента тадашње црквене власти понудиле су му и краљевску стипендију за школовање у Паризу где би учио црквено сликарство. Стипендија је подразумевала трошкове његовог боравка у Француској, док је његова свештеничка плата додељена породици да се од ње издржава док је он одсутан.

Према подацима наведеним на сајту удружења „Јадовно 1941.“ Пантелија Ландуп ухапшен је на Ђурђевдан 6. маја, за време свечаног ручка и затворен је у Пакрацу.
Након тога спроведен је у логор Даница, одакле је у јуну пребачен у Госпић. Бачен у Шаранову јаму 12. јула 1941. године.

– Отац је у Париз требао да оде 1. септембра 1941. године али се то никада није догодило јер је избио Други светски рат. Када је створена Независна Држава Хрватска он међу првима ухапшен. Оптужен је да је у дослуху са организаторима устанка који је наводно требао да отпочне на Ђурђевдан 1941. У Стријежевицу су тога дана дошле усташе и одвеле га у логор Даница. Мама је почетком маја покушала да га посети али јој усташе нису дале да га види. Некако је успео да јој дотури цедуљицу на којој је писало: „Секо, чувај децу!“ Знао је да одатле неће жив изаћи. Из тог логора је транспортован на Велебит где је и убијен – започиње своју причу Слободан.

Најстарији Слободанов брат је са дедом и бабом већ био избегао у Србију, а Слободана, који је тада био петомесечна беба, његовог средњег брата и мајку усташе су почетком јуна депортовале у логор Цапраг код Сиска. Тај логор био је предвиђен за жене и децу свештеника који су или убијени или нису пребегли у Србију и у њему су провели близу два месеца.

– Пред крај јула смо успели да се избавимо и захваљујући највише везама које је наша породица имала транспортовани смо у Србију. Наиме, рођена бабина сестра била је удата за власника рудника Лепавина који је живео у Крижевцима. У логор је дошао његов рођак Јосо Павичић који је у рукама имао пропусницу. Та пропусница нам је омогућила да се иселимо из Хрватске и пребегнемо у Србију. Јосо је јавио моме деди Ђури да нас дочека на земунском понтонском мосту и тако нас је спасио сигурне смрти – каже Слободан чија прича је заснована на казивању његове покојне мајке.

„Оца су ти убиле усташе, а не Хрвати“

– Мајка ми је причала да је у логору било тешко, да је она због стреса остала без млека и да је храну морала да жваће како би ме после њоме кљукала. Било је у свом том злу и добрих људи који су хтели да помогну. Мајка ми је причала да је једног дана до логорске жице дошла једна млада жена која ју је позвала да приђе жици и понудила се да ме преузме на бригу. Рекла је: „Умријеће вам то дијете овдје. Дајте га мени, па када ово лудило прође ја ћу вам га жива и здрава вратити“. Мајка није пристала, а тек касније је схватила да је то било организовано и да је та млада учитељица из Галдова била једна од учесница акције збрињавања деце – прича Слободан.

Пантелија Ландуп

О очевој судбини сазнали су тек педесетих година. Слободанова мајка безуспешно је тражила мужа преко Црвеног крста све до тренутка када је у архивама пронађена документација о ликвидацији логора на Велебиту. Ту су пронађени и подаци о убијенима међу којима је био и његов отац Пантелија Ландуп. Да усташе затворе тај логор наредили су Италијани који су заузели тај простор, а усташе су то урадиле тако што су побиле све заточенике. Њих близу 30.000 побацано је у јаме, а једна од њих је и гробница Слободановог оца.

– Моја мајка никада није рекла да су њеног мужа убили Хрвати, него да су то урадиле усташе. Питао сам је како то мисли, а она ми је објаснила да су они који су нашег оца убили били усташе, а да су људи који су нам помогли да сачувамо живу главу били Хрвати. Такво њено објашњење смо прихватили и живели животом без мржње или жеље за било каквом осветом.

Повратак у Хрватску

Најстарији Слободанов брат постао је свештеник, средњи је завршио Економски факултет, а он је постао професор историје и географије. Од њих тројице данас је још једино Слободан жив. Прву службу добио је у родном селу свог оца, Рајићима, где је као млади професор радио у тамошњој основној школи, а ту је упознао и своју супругу Милу, такође наставницу, с којом је изродио два сина, и дочекао унуке и праунуке.

– Рајићи су били веома напредно село. Ја сам се тамо у ствари само вратио из избеглиштва. Ми смо током и после рата живели у Србији, у Смедеревској Паланци, а пре тога смо били у Трновчу, једном поморавском селу где је мој деда био директор школе. Деда је 1949. године отишао у пензију, а у међувремену смо од његове уштеђевине у Смедеревској Паланци купили једну стару кућу још из турског времена. У Београду сам завршио Вишу педагошку, а факултет у Загребу. Мојим повратком у Рајиће мајка није била одушевљена, али је моја жеља да се тамо вратим била јача од свега – прича професор.

И у Рајићима и касније у Борову Слободан Ландуп дао је велики допринос развоју спорта. У Борову је био председник и оснивач Кошаркашког и Карате клуба „Слога“, а касније и Шаховског клуба. Након два мандата на месту директора школе осам година радио је као секретар општинског СИЗА (Самоуправне интересне заједнице) за одгој и образовање, а након тога до 1991. године био је председник Комитета за друштвене делатности. Доласком нове власти је суспендован иако је за његовог мандата од Илока до Клисе реконструисано и изграђено на десетине школа. На наговор колега поново је након рата конкурисао за директора школе у Борову и на том месту био је од 1999. све до пензионисања 2006. године.

– Желео сам да се село након рата отвори па смо основали Шаховски клуб који се такмичио у Првој хрватској лиги. Основао сам поново Школски спортски клуб, био сам оснивач и председник Удружења „Плави Дунав“ које је касније прерасло у туристичку организацију, а био сам и оснивач и председник Савеза антифашиста општине Борово и Заједнице антифашистичких бораца и антифашиста Вуковарско-сремске жупаније.

Фашизам се поново буди, али неће успети да се поврати

С обзиром на све што је његова породица доживела и преживела у Другом светском рату занимало нас је како он данас гледа на ново бујање фашизма, не само у Хрватској него и у свету уопште.

– Догађа се нешто слично ономе што се догађало пред Други светски рат. Фашизам поново диже главу, присутно је негирање злочина почињених у том рату, а посебно је лоше то што је њиме затровано и доста младих људи који не знају праву истину о свему томе. Млади и иначе погрешно мисле да свет почиње од њих јер је то у људској нарави ваљда. Надам се да ће Европа, својом демократском суштином, успети да се избори с тим а, на крају крајева, видљиво је да и странке које нагињу фашистичким идејама задњих година добијају све мању подршку – оптимистичан је професор.

Антифашизам – каже професор Ландуп – није идеологија, то је кућни одгој. Постоје увек две стране, добра и лоша. Велик број људи, истиче он, спасио се захваљујући доброти оних који се са усташтвом нису слагали. Један од таквих био је и поменути Јосо Павичић захваљујући коме су он, његова мајка и брат остали живи. То се једноставно не сме заборавити.

Ухапшен за време ручка

Према подацима наведеним на сајту удружења „Јадовно 1941.“ Пантелија Ландуп ухапшен је на Ђурђевдан 6. маја, за време свечаног ручка и затворен је у Пакрацу.
Након тога спроведен је у логор Даница, одакле је у јуну пребачен у Госпић. Бачен у Шаранову јаму 12. јула 1941. године.

Извор: СРБИ.HR – Славко Бубало

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: