Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

Potresna ispovest zatočenice logora NDH

Datum objave: četvrtak, 23 aprila, 2020
Veličina slova: A- A+

Jelena Radojičić Buhač (87) uoči 75 godina od oslobađanja Jasenovca: “Izgubila sam 86 rođaka. Zaklali mi brata, oca ubili maljem. Sećam se vonja smrti koju su ustaše sejale”.

Baka Jelena dane epidemije virusa korona provodi u okolini Krčedina

I tada, 1941, strašno vreme je došlo iznenada, nekako se s neba sručilo među narod. Mrtvih je bilo na svakom koraku, baš kao danas kada ovaj virus trese ceo svet – priča, za “Novosti”, Jelena Radojičić Buhač (87), preživeli svedok genocida nad Srbima u NDH i zatočenik Jasenovca. Pre 75 godina, 22. aprila, “pukle” su logoraške žice na Savi.
Baka Jelena ove dane provodi u vikendici u okolini Krčedina. Na kredencu drži spise, svedočanstva iz proteklih godina kako je tragala za bratom Ilijom, koji je kao i ona, bio “Dianino dete”. Iku je, objašnjava, poslednji put videla u Zavodu za gluvoneme u Zagrebu, gde je bio centar Crvenog krsta i zborno mesto razvrstavanja dece. Kada su nju vodili u Ludberg, mestašce između Koprivnice i Varaždina, na usvojenje, Iliju su baš kupale milosrdne sestre. Potom su ga poslale na drugu stranu.

– U Jasenovcu i Staroj Gradiški izgubila sam 86 rođaka. Brat Dušan od četiri godine zaklan je aprila 1942. zajedno sa bakom i dekom u selu Mlaka. Preživeli su brat Živko i majka Ana i verovatno brat Ika, dok su oca Stevu ustaše pogubile maljem 1943. godine.

Rođena je u Jablancu, trećem selu nizvodno od Jasenovca. U njenom selu, sa svih strana okruženom rekom, ustaše su prvo zaplenile sve čamce. Partizani, sa druge strane Save, prebacili su ih u Bosnu dan pre nego što su dželati došli.

DOSTOJNO OBELEŽITI UPRKOS KORONI – I U ovo doba zaraze moramo dostojno obeležiti 75 godina od kraja Jasenovca. Ne smemo zaboraviti zločin i moramo nastaviti sa iznošenjem istine o karakteru NDH. Prošle godine u organizaciji Srpsko-hebrejskog centra i Instituta za Holokaust Šem Olam na Međunarodnoj konferenciji o Jasenovcu u Jerusalimu, doneta je Deklaracija o Jasenovcu u kojoj se konstatuje genocid nad Srbima i drugima u NDH. Nažalost, zbog korone ove godine neće biti masovnih okupljanja, ali istinu ni virus ne može da ubije – kaže dr Ljiljana Nikšić, naš diplomata, oranizator Izložbe o Jasenovcu u Njujorku, u UN, 2018. i Konferencije u Jerusalimu.

– U selu sa leve obale reke sam prvi put gledala smrti u oči. Kada su aprila 1942. Nemci i ustaše došli pred našu izbegličku kuću da nas vode u Jasenovac, otac je probao da se sakrije na tavan. Potkazali su nas. Ustaše su ušle u kuću i rekle da će ubiti majku i mene ako se ne preda. Tata je izašao, a ja sam stajala u ćošku i gledala u cev ustaške puške misleći kako da padnem kada me ubiju. U glavi mi je bilo da se srušim na poliveni zemljani pod… Htela sam i mrtva da budem čista – seća se svakog detalja Jelena.

Prvo ubistvo u životu videla je na ulazu u logor Stara Gradiška, prekoputa Jasenovca. Neka žena je pokušala da u punđi sakrije minđuše na ulazu, a ustaše su je otkrile i ubile metkom u glavu. Uzeli su minđuše i bacili na gomilu.

– Pričala sam mnogo puta o hrvatskoj traci smrti koju sam prošla, ali nekako ljudi to nisu mogli da razumeju. Možda će sada biti jasnije kada smrt od ovog virusa kuca u svaku kuću, na svačija vrata, kada se umiranje naroda od zaraze odvija praktično preko TV ekrana.


Foto Privatna arhiva

Seća se baka i vremena kada su jasenovačke žice “pale”. Ustaše su pobegle krajem aprila uništivši prethodno logor. Žene su pobili 21. aprila, a 22. je usledio juriš preživelih. Mnogo je ljudi umoreno i tek onda su ustaše otišle. Srpska deca, koja su bila razmeštena u hrvatskim porodicama, polako su se prikupljala tražeći svoje. Ona je imala sreću da je majka Ana još 1944. pristigla iz radnog logora u Nemačkoj, pa ju je uzela iz ustaške porodice u Zlokovcu, gde su je smestili 1942.

– Majka je prihvatila brata Žarka, brata od strica Branka i mene i vratili smo se u Mlaku. Taj april 1945. pamtim po vonju smrti. Mrtvih je bilo svugde, na njivama, u bunarima, cela Sava je bila grobnica. Nove vlasti se nisu baš snašle, kao da im nismo bili prioritet.

Ilija, Ika, mali brat postao je Jelenina opsesija 1963. godine. Tada je već bila u Zemunu zaposlena kao činovnik u bolnici kada je čula da u njenoj Zemunskoj bolnici radi časna sestra koja je u Zagrebu u Zavodu za gluvoneme kupala srpsku decu. Kada ju je potražila u bolnici “nisu mogli da je nađu”. Sutradan je otišla u zemunski katolički samostan i tamo joj je rečeno da je “sestra otišla na drugo mesto”.

Sa Gideonom Grajfom lane u Jerusalimu

– Nikada nisam odustala od brata Ike. On je po rođenju imao crveni beleg na obrazu i sve se nadam da ću, kad prođe korona, možda imati više sreće. Mlađi je od mene. Tražila sam ga preko spiskova Diane, preko filma koji je pre nekoliko godina snimao Tihomir Stanić a koji nije gotov. Nema arhiva od Zagreba do Jerusalima gde nisam zavirila. Možda se ljudi posle korone probude bolji i shvate da užas može svakoga da pogodi – sa očajom i nadom zaključuje baka Jelena.

OD DžELATA NIJE BILO ZAŠTITE

– OD ustaša, dželata koji su u zlodelu uživali, nismo mogli da pobegnemo, nismo znali ni kako ni gde. Od ove sada zaraze postoji način da se umakne. Ne izlazi kad ne treba i ne izazivaj sudbinu! – poručuje svima baka Jelena.

Autor: D. VUJIČIĆ

Izvor: NOVOSTI

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top