NDH Архиве - Страница 122 од 130 - Јадовно 1941.

Радаковић: Гробови су камени свједоци наше прошлости

27. фебруар 2019.

На фотографији се налази споменик Вукашина Ћопића, прве жртве усташког терора са подручја Приједора. Вукашин Ћопић (60 година), добровољац на Солунском фронту, ухапшен 5. маја 1941. године, ликвидиран код села Чараково. На каменом крсту, изнад ћириличног натписа, урезана је и петокрака. Кад вам приговоре “шта ће крст на Мраковици”, кад вам кажу како је партизанима крст био мрзак, кад вам разни новинарчићи и НВО активисти почну лупати глупости о карактеру отпора фашизму и нацизму на овим просторима, ви им покажите ову фотографију. Она, између осталих доказа, побија све њихове памфлете, све говоре мржње према српском народу, све лажи о устанку свих народа у Босанској крајини у љето 1941. године. Извор

Одржан јавни час о методологији изучавања Холокауста

27. фебруар 2019.

Изучавање о Холокаусту треба да буде засновано на принципу личне приче жртве јер исповијести преживјелих увијек говоре о побједи живота над смрћу, рекао је Боро Станић, који је са ученицима Економске школе у Бијељини подијелио сазнања о овој теми стечена на семинару “Јад Вашем” у Јерусалиму, највећем институту за проучавање Холокауста. Станић, који је професор српског језика и књижевности у овој школи, на јавном часу посвећеном методологији изучавања Холокауста, рекао је да је циљ овог семинара развијање свијести о култури памћења, а Институт у Јерусалиму највећи је тог типа на свијету. “Неопходно је методолошки приступити прочувању овог проблема 20. вијека, као и наставне садржаје о Холокаусту и геноциду прилагодити ученицима”,

Марина Љубичић: Сјећање Драгутина Челице

26. фебруар 2019.

Драгутин Челица, иако у позним годинама, веома јасно се сјећа свога дјетињства, које је обиљежено ратом и страдањем најближих чланова породице, другова из дјетињства, комшија. Као јако млад сусрео се лешевима, али и својим очима гледао убиство. И сам је био рањен, али је имао срећу да преживи. У свом свједочењу, датом аутору текста, он и поред временске ди- станце веома јасно разазнаје и наглашава оно што је лично видио и оно што је од других сазнао, сјећајући се чак и од кога је то сазнао. Аутор: Марина Љубичић Кустос-историчар; Меморијални музеј на Мраковици; [email protected] УДК 341.322.5(497.13)“1941/1945:929Челица Д. Кључне ријечи: Драгутин Челица, Новоселци, усташки злочини, устанак, Козара Разговор са Драгутином Челицом

Црно језеро-плач из дубине ријеке Уне

25. фебруар 2019.

Многа су и разнолика мјеста на којима су Србе, Јевреје и Роме приносили на жрвенике ”боговима” усташтва 1941.године. Прије самог ”жртвоприношења недужних Срба, Јевреја и Рома” жреци нове религије усташтва своје су жртве па усташком обредном закону’ мучили, масакрирали и убијали. Свима су чувени и познати Јасеновац и Јадовно – синоними за све логоре, јаме и бездане које су као систем злочина осмислили и реализовали хрватско-муслимаске усташе НДХ-зије. Иако то знају њихови потомци, који се сада декларишу као еуропјеци и велики демократе, они се осјећају уврјеђеним када их човјек потсјети на то. Једнако се на ово потсјећање љуте и реагују одређени ”вјерници” и чланови одређених римокатоличких редова и црквених кругова,

Како је један Васојевић раскринкао НДХ!

25. фебруар 2019.

Од три милиона Срба колико је живјело у НДХ, милион је покатоличено. Чврсте доказе о томе, прикупљене у хрватскима архивама, износио је у својим књигама један Васојевић – Велиша Раичевић Псуњски (о њему опширније у другом дијелу овог текста). У рату су га тражили Хрвати, по рату је за њим трагала Удба, али он је увијек измицао под лажним именима, а захваљујући Српској православној цркви сачуване су двије његове књиге „У име Христа – светиње у пламену“ и „Хрвати у светлости историјске истине“ Припремио: Љубиша Морачанин Једини циљ покрштавања већ крштених Срба у НДХ био је уништење српског народа. А Срба је у НДХ било најмање три милиона, како се

У селу Драгељи код Градишке у току изградња Меморијалног центра

24. фебруар 2019.

У селу Драгељи код Градишке у току је изградња Меморијалног центра посвећеног страдалој дјеци Козаре у Другом свјетском рату. На овај подухват одлучио се књижевник из овог краја Ђуро Кољанин, који је дио дјетињства провео у логорима Независне државе Хрватске, у којима су му убијене двије сестре. ПОГЛЕДАЈ ВИДЕО У раној младости Ђуро Кољанин, у Дјечијем логору “Сисак” у Независној држави Хрватској изгубио је цијелу породицу. Меморијални центар чију изградњу финасира сам посветио је својим трагично страдалим сестрама Зори и Мари. Трауме и данас осјећа. – То ствара такву депресију да ја нисам знао шта се мени дешава. Чак, у учионицама кад ме наставница нешто пита, нисам имао појма гдје

Taња Тулековић: Сјећање Милке Сумрак

23. фебруар 2019.

Милка Сумрак (1926–2008.), рођена у селу Демировац, 1 преживјела је Покољ на Млади Божић 2 1942. године. Ожиљак тог страдања није био само физички, већ и пуно дубљи, емотивнији. Своје сјећање подијелила је са једним јасним циљем, а то је да се истина о страдању Срба на подручју Козаре и Поткозарја за вријеме Независне Државе Хрватске што боље документује, што даље чује. Њена мисија је испуњена: страдање њене породице, па и ње саме забиљежено је, документовано је и публиковано, те доступно широким масама истраживача ове теме. Аутор: Taња Тулековић, Виши кустос, ЈУ СП Доња Градина; [email protected] УДК 341.485:929Сумрак М. Кључне ријечи: село Демировац, село Драксенић, Козара, логор Јасеновац, усташе Милка Сумрак (р.

Добротвори

23. фебруар 2019.

Да ниjе злих људи, добротворима би се утро траг. Да ниjе поганства и мржње, добротворство и љубав би погинули за сва времена. Несрећа jе само што човjек све то схвати и увиди кад га зло сколи и несрећа притисне, што доброчинству научи циjену тек кад га обрва пакост и немилосрђе. То наjбоље знаjу они коjи су преживjели и прошли кроз пакао усташког злотворства. Нико као они ниjе утврдио да доброчинство никад не може погинути, да добро вазда исплива, чак и ако се у море баци. Многи се од њих, тако, неће сjетити детаља из сопственог живота, свих страдања и мука коjе су претурили преко главе, али сви као молитву памте

Вељко Ђурић Мишина: Уреднику “Гласа концила” И. Микленићу – почистите најпре своје двориште

22. фебруар 2019.

Мало-мало па неко из Загреба затражи да се архивска грађа настала на територији Хрватске (?) врати и при том оптужи власт у Србији да опструише расподелу имовине некадашње заједничке нам Југославије. Најновији захтев написао је Иван Микленић, главни и одговорни уредник “Гласа концила”, недељника Римокатоличке цркве. Није згорег да поменем да сам до распада СФР Југославије редовно куповао те новине у цркви Светих апостола Петра и Павла у београдској Македонској улици. Сећам се да је тих година Живко Кустић, тадашњи главни и одговорни уредник, повремено учествовао на трибинама у Београду. Два-три пута поменути недељник посветио ми је довољно простора нарочито поводом књиге Усташе и православље – Хрватска православна црква (Београд 1989) и

Цела БиХ пуна је српских Сребреница!

22. фебруар 2019.

Територија БиХ препуна је српских стратишта из Другог светског рата за која, све до уназад две деценије, готово нико није ни знао, изузев ретких преживелих и родбине несрецћника који су тамо скончали од усташке руке! Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 2. августа 2017. године. Пријатељи, родбина и потомци покланих Срба тек након пада комунизма почели слободно да посјецћују места на којима су страдали њихови најближи, историчар Зоран Пејашиновицћ ипак истиче да је погрешно у комунистичкој репресији тражити искључивог кривца за недостојно обележавање локација на којима је извршен геноцид над српским народом. – Кривица за такав однос у највећој мери лежи у нама

Мрачне тајне Савамале: Смрт београдских Јевреја у камиону гасној комори у Другом светском рату

21. фебруар 2019.

Од 8. децембра 1941, почела су појединачна убиства јеврејских жена, деце и старих у Београду, да би од марта 1942. кренуло масовно уништење свих 6.300 заточених у логору Сајмиште, у злогласном камиону “душегупки” који је полазио из данашње Савамале… Био је почетак октобра месеца 1953. године када је у Прибој, градић на југозападу Србије, из Аустрије стигло троје људи у великом камиону. У групи су били возач Нуман Зекић, руководилац нове фабрике која је управо изграђена у месту, Вехбо Врцић, и представник аустријске компаније Saurer Werke, Kарл Егер, од које је управо купљена лиценца за производњу новог возила, модела „6 GGF-L”. Месец дана касније, 30. октобра исте године, у 10.30

Владимир Умељић: „Свети“ Алојзије Степинац и Срби

21. фебруар 2019.

Сасвим трезвени историjски извори сами по себи вагаjу Алоjзиjа Степинца. Писмо Владимира Умељића Епископу славонско-пакрачком Јовану Ћулибрку Преосвећени Владико, Ваш интервjу Недељнику, коjи jе – судећи по Вашем следствуjућем приговору – од стране новинара додатно политички конотиран (инструментализован?), погодан jе да изазове у наjмању руку недоумице и сумње, неће сигурно и нажалост оставити добре трагове из злог времена. Дозвољавам себи критички тон, jер сложићете се, у светосавском православљању Небеског Сведржаоца нема Богу хвала места непогрешивости, као у ватиканскоj хиjерархиjи. Шаљем Вам доњи текст, коjи сведочи да и без погрешног и грешног ослањања на комунистичку „правду и право“, сасвим трезвени историjски извори сами по себи вагаjу Алоjзиjа Степинца, те да Ваше:

Светозар Ливада: Читао сам дневник Алојзија Степинца

21. фебруар 2019.

Алоjзиjе Степинац jе био jедан од наjужасниjих свештеника у бискупиjама папе Пиjа XII. Ја сам jедан од ретких коjи jе прочитао Степинчев дневник коjи, узгред, никада ниjе штампан, нити ће икада бити обjављен – каже за „Вести“ пензионисани универзитетски професор из Хрватске др Светозар Ливада . Зашто jе Степинчев дневник и данас у рукопису? Зато што jе Степинац њиме сам себе осудио. И зато никада таj дневник неће бити обjављен jер би тиме био срушен мит о Степинцу као прелату коjи jе страдао због своjих хришћанских уверења и жртвовања за веру. Наведите неке занимљиве детаље из тог рукописа? Чувена jе његова изjава о Србима: „Када би Србина и Хрвата скухали

Једно писмо Јована Дучића са извесним напоменама проф. Радоја Л. Кнежевића

20. фебруар 2019.

„Једном масон, увек масон“ – Проф. Радоје Л. Кнежевић У „Гласу Канадских Срба“ објављен је чланак проф. Радоја Л. Кнежевића (1901 – 1983), под насловом „Једно писмо Јована Дучића“, и он гласи… Једно писмо Јована Дучића Писац ове уводне белешке налазо се од 21 јуна 1941 у Лондону, Енглеска, камо га је после Хитлерова напада на Југославију довео развој ратних догађаја. Велики српски песник Јован Дучић, кога је рат затекао у Мадриду као југословенског посланика при Шпанској влади, убрзо се нашао у Сједињеним Америчким Државама, где ће остати као Краљевски посланик на расположењу све до своје смрти, упролеће 1943. Потписани је био поштовалац Ј. Дучића, – који је, узгред, од

ПОЉА ТИШИНЕ-посета Јасеновцу и Доњој Градини

20. фебруар 2019.

Данас се навршава тачно три месеца како сам посетио Јасеновац (Хрватска) и Доњу Градину (Р.Српска). Уједно, данас је тачно и три месеца како не знам како своје утиске да пренесем на папир. Још увек и после деведесет дана и ноћи сећам се јасно сваког погледа, сваке речи и корака, сваког шапата… И те заглушујуће болне тишине. Нанесе нас пут у Јасеновац. Српско место са леве стране Саве, у Хрватској. Путници намерници. Знали смо где идемо, али нисмо знали шта нас чека. Дошли смо са уверењем да знамо много, а отишли са осећајем да, у ствари, нисмо знали ништа. Једноставно о комплексу логора Јасеновац се не учи и не сазнаје кроз