Смјештај унутар комплекса усташких логора Госпић, у Јадовну, Слани, Метајни, Ступачинову и Овчари, унеколико се разликовао, али је у свима био готово неподношљив, чак и за кратко вријеме боравка. Зашто је то било тако, јасно је већ и из досадашњег излагања. То нису били логори грађени намјенски за дужи останак заточеника: са зградама, канализацијом, санитарним чвором и другим потребним просторијама, већ импровизовани логори, установљени уз минималне трошкове – углавном отворени ограђени простори, у којима су људи једва преживљавали посљедње дане или сате свог живота, прије но што би били насилно уморени. Једино је казнионица Окружног суда у Госпићу била у згради, али су и у њој заточеници били смјештени, поред

Да би заокружили комплекс логора смрти Госпић, усташе су, уз Јадовно, Слану и Метајну, почетком јула установили и помоћни логор Ступачиново, назван по имену села код Башких Оштарија, недалеко од саобраћајнице Госпић – Карлобаг. Простор овог логора је чинила једна ледина под ведрим небом, ограђена бодљикавом жицом високом 4 метра. Њим је управљао усташки бојник Иван Девчић Пивац, заповједник логора Слана, а замјеник му је био римокатолички жупник из Брушана Ивица Бркљачић. Транспорти и колоне из Госпића и Овчаре, или директно са жељезничке станице, долазили су овдје веома лако. Иначе прикривено, мјесто испод Велебита је постало жива раскрсница зла. На самом простору логора и у његовој близини налазиле су се

Како се на жељезничку станицу у Госпићу сваког дана допремао све већи број заточеника, усташе су простор на којем се вршио утовар и истовар стоке оградили дрвеним плотом и бодљикавом жицом у висини два метра, у који су на кратко вријеме могли да смјесте 500-700 људи, што је зависило од могућности директног транспортовања жртава у логоре или на губилишта. Овдје су усташе у прво вријеме вршили попис и подјелу приспјелих по националности на Србе, Јевреје и Хрвате. Њих је прихватао и организовао попис већ споменути усташки натпоручник Јанко Михаловић, управник за политичке затворенике у казнионици. Након тога су Јевреји и Хрвати камионом одвожени у Овчару или у казнионицу Окружног суда,

Током јуна и почетком јула, у Госпић су, жељезницом и камионима, стизали бројни транспорти са заточеницима. Простор казнионице Окружног суда није могао да их све прихвати, иако су жртве свакодневно отпремане у Јадовно и Слану. Због тога су усташе основали још један збирни логор, удаљен само три и по километра источно од казнионице, на лијевој обали ријеке Новчице, 250 до 300 метара далеко од ње. У систем концентрационог логора Госпић, ради још масовнијег допремања и истребљења српског и јеврејског народа, укључене су стаје вриједног Србина, трговца Матије Максимовића, који је, поред штампарије, књижаре и читаонице у граду, уз ријеку Новчицу имао и три велике стаје, димензија 30х10 м, у којима

Крајем маја и почетком јуна 1941. године, усташе су ужурбано припремале изградњу логора Слана и Метајна на Пагу, који су прву већу скупину заточеника примили 25. јуна. Иако по тадашњој административној подјели НДХ на жупе, Карлобаг и Паг нису улазили у састав котара Госпић нити Велике жупе Лика и Гацка, чије је сједиште било у Госпићу, логори на Пагу су били организационо везани за логор у Госпићу и налазили се у надлежности жупског редарственог равнатељства Госпић, које је имало једнака овлашћења у односу на логоре на Пагу као и за цијели комплекс усташких логора на подручју Госпића. То потврђују и чешћи доласци у ове логоре равнатеља жупског редарственог равнатељства из

Удружење „Јадовно 1941“, које окупља потомке и поштоваоце жртава комплекса усташких логора Госпић-Јадовно-Паг, сваке године поставља крст на неком од места страдања, рекао је ФоНету члан Удружења др Борис Беговић и додао да је овог лета тако обележена Катина јама, у подножју Велебита, у коју је 1941. бачен епископ горњокарловачки Сава. Једно од обележја скупова удружења „Јадовно 1941“ је и то што нема говора, нити било какве примесе политике, истакао је Беговић, професор Правног факултета у Београду. Наши скупови су молитвени, посвећени молитвама за покој душе оних који су ту страдали. На њима има реч само свештеник, нема говора, објаснио је Беговић. Напомињући да не зна да ли се свима