fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Епископ Атанастије (Јевтић): Великомученички Јасеновац после Јасеновца (одломак)

Прилози Радована Тривунчића о затирању трагова и Душана Томића о фалсификовању броја жртава Јасеновца.

Зид око логора, висок 3 метра, био је изграђен од цигле коју су израђивали сами логораши. Окруживао је логор са западне, сјеверне и источне стране у укупној дуљини од 3360 метара. Јасеновац, мај 1945. (Фото: Хрватски повијесни музеј Загреб/ЈУСП Јасеновац)

Ко је и зашто одлучио да се 1946-47. затиру трагови логора Јасеновац?

Предлажем, да истраживачи покушају пронаћи одговор на нејасноће:

1. Зашто, гдје и тко је одлучио да се 1946. и током 1947. године предузму мјере затирања трага бившег КЦЛ „Јасеновац“? Споменуо бих да је логорски зид био у 70-80 одсто своје дужине читав. Да су зидине стражарница, тј. осматрачница биле само дјеломично урушене. Да је тзв. цигланска пећ Рингоф, преуређена за крематориј, била доступна и проходна за све до 1950. године.

Да су зидине електричне централе, столарије, ланчаре и пилане могле бити врло успјешно конзервиране и сачуване. Да је дрвена платформа звана Граник изнад ријеке Саве, за убијање и бацање жртава у Саву, урушена 1948. године. Жичана ограда и пољски бункери из круга осигурања Јасеновца и бившег логора постојали су на дан ослобођења мјеста Јасеновац (2. 5. 1945).

У насељу Јасеновац, Соколски дом, власништво српске ратарске омладине, ослободиоци су затекли читавог. Тек по доласку јединица на наредне војне задатке, дом је до темеља изгорио. Слично је било и са још неким објектима јавног значаја.

Дрвени бункер и зидана осматрачница; обезбеђење Логора III Циглана, јул 1943. године (Фото: Хрватски повијесни музеј/ЈУСП Јасеновац)

2. Негдје и нетко је одлучио да се Јасеновчанима и Србима и Хрватима понуди расељавање и да се напусти Јасеновац. Да се све поруши, засади шума и на све заборави.

Став Јасеновчана је био, да остану одакле су и поникли. Прекор и порука Јасеновчанима од Андрије Хебранга била је: „економска биједа ће вас раселити“. Узгред да напоменем да је Јасеновац прије Другог свјетског рата имао око 600 радних мјеста, а већина је била индустријским погонима у Јасеновцу.

Јасеновац у поратним годинама тоне. Већ годинама је евидентно нестајање репродуктивне генерације. Овај проблем заслужио би да се изучи са социолошко-економског аспекта. Јасеновац и Јасеновчани су ипак кажњени.

Радован Тривунчић (у реферату на Округлом столу Јасеновац 14. и 15. новембра 1986. наведено у Владимир Дедијер, Ватикан и Јасеновац, Београд, 1987, стр. 675).

Фалсификовање истине о броју жртва у Јасеновцу

Једини од петнаест чланова породице преживео сам страхоте Јасеновца и Старе Градишке. Јављам се поводом чланка новинара Стевана Зеца, објављеног у „Политици“ од 15. новембра (1989) и телевизијске емисије „Порота“ (ТВ Београд, 13. XI 1989), посвећене расправи о жртвама геноцида, у којој су учествовали поједини квазиисторичари од чијих изјава ми се коса дизала на глави.

У име истине и људског достојанства шаљем овај прилог као доказ о трагедији и масакру мојих ближњих и даљних. Ја сам једини живи сведок масакра који је учињен над нашом петнаесточланом породицом која је побијена и помрла у логорима Јасеновац и Стара Градишка. У ова два усташка логора страдало је на хиљаде жена, деце и људи, који се воде као нестали јер једноставно нема преживелих чланова породице који би посведочили да су убијени.

Мислим да појединци хоће да умање број жртава да би смањили број убица.

Трака којом су означавани Срби у Логору Јасеновац (Фото: ЈУСП Јасеновац)

Рођен сам 1930. године у селу Доње Водичево код Босанског Новог, од оца Николе и мајке Маре. Наводим имена чланова моје породице који су убијени у Јасеновцу и Старој Градишки. У Јасеновцу су убијени Никола и Љубан Томић. У Градишки су побијени следећи чланови породице Томић: Мара, Радојка, Роса, Душанка, Драгица, Божо, Љубо, Јелена, Зорка, Драгиња (и њена мајка чије име не знам), као и Даница Шкоро. Сви су били из Доњег Водичева. О осталим страхотама које сам видео у логору не могу да пишем.

Да ја нисам преживео сви ови моји ближњи и даљњи водили би се као нестали, али не у Јасеновцу и Градишки. Непосредно после рата, у мојој рођеној општини морао сам уз помоћ два сведока да доказујем да сам ја – ја.

Душан Томић, Задар у „Политика“ од 27. XI 1989.

Извор: Епископ Атанастије (Јевтић), Великомученички Јасеновац после Јасеновца, Хришћанска мисао, Ваљево – Београд 1995.

Извор: Стање ствари

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: