ДругиСвјетскиРат Архиве - Страница 87 од 117 - Јадовно 1941.

Дубровник у НДХ

20. април 2020.

Дубровник је бомбардован 6. априла 1941. Град је бранила противавионска батерија на Монтовјерни. Велики број добровољаца пријављивао се али их војска није примила. Извор: СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА ; Аутор: САША НЕДЕЉКОВИЋ ; април 2019. НАПОМЕНА: Сви наводи изнесени у овом тексту су лични став аутора и не морају одражавати ставове редакције портала. У циљу свеобухватнијег информисања јавности, објављујемо и прилоге од значаја за мисију удружења Јадовно 1941. чак и када су они потпуно супротни његовим ставовима. После расула војске фрањевац отац Тома Томашић са групом домагојаца разоружавао је на градским вратима од Пила војнике који су ишли својим кућама. Оружје је преносио у усташке центре. Прве немачке моторциклисте 17. априла 1941.

Прнџа

15. април 2020.

И овај запис датира из љета 1990. године. Живот јој је понајвише прошао у самотињи и чамотињи. Сад самује у Чапразлијама. Сува као грана и лака као перце, а још се не повија под бременом од седамдесет и пет година. Живи од доласка до доласка сина којег је живот одавде испод Дрине одвео и удаљио. Криво јој што унука не може чешће виђати, али се не жали — навикла на патњу и одрицање. Док говори, стално је загледана некуд у даљину, доље низ Ливањско поље, низ само њој знане и видљиве друмове низ које су толики њени, драги и блиски, неповратно отишли и нестали у крвавим тминама и животним маглуштинама:

Зорица Ђоковић: На Крсном путу

13. април 2020.

Христос је знао за шта и за кога невин умире. Нисам сигурна да су наши стари знали разлог свог страшног умирања говорећи и вјерујући да „неће крст на крст“. А ударио је. Крст. На Крст. Идући јадовничком стазом, тим велебитским Крсним путем или Улицом суза, али и сваком другом од безброј стаза и пруга српског мучеништва, покушавамо замислити голготску пасију наших предака. Замишљамо бол и јауке, жеђ и зној, сузе и крв. Питамо се о чему су размишљали, чему су се надали, кога су се сјећали. Да ли су знали да и Он скупа с њима иде у ту страшну смрт? Јер, ишао је, наравно, док су нас, од Њега

Сандра Благић: На Шушњару

12. април 2020.

О Ђурђевдану 1941. године, дошло је до првог оружаног обрачуна између обичног српског сељака и усташа. Хрвати и Mуслимани су упали у село Кијево, са намјером да прекину обиљежавање крсне Славе. Није им пошло за руком те су лажирали причу како се већа група четника окупља и спрема отпор. Њемачки извјештаји свједоче да су Срби, наоружани примитивним ватреним али већином хладним оружјем, њих око 1000 одбили њемачко-усташки напад, убивши три њемачка војника и много више усташа. Креће Покољ над Србима! Кијевски заселак Сјенокосе нестао је у пламену. Ухапшено је 450 Срба, од којих је 100 задржано у затвору, а од тих је 27 стрељано у зору 9. маја. Њихова су

Мирић: Реч Покољ не оставља ни трун зазора или недоумице шта се махом догодило тадашњем Србину

2. април 2020.

У Београду је 18. марта 2019. одржана конференција за медије удружења Јадовно 1941. на тему: „ПОКОЉ“ – Терминолошка одредница за геноцид почињен над православним Србима од стране Независне Државе Хрватске. На конференцији је говорио и Момчило Мирић, представник Удружења за одбрану ћирилице „Добрица Ерић“. Транскрипт и видео запис његовог излагања доносимо у целости: Наше удружење за одбрану ћирилице „Добрице Ерић“ у потпуности и са усхићењем подржава овај предлог од оног момента када смо чули за њега и када га је господин Басташић изложио и отворио сајт. Та иницијатива, да се страдање Српског народа током Другог светског рата на територији Независне државе Хрватске назове именом Покољ довела нас је у ситуацију

Масовна гробница жртава села Кометник и Добрић, убијених 1942. у Воћину

Злoчинaц Стиeр

26. март 2020.

Устaшки пукoвник Ивaн Стиeр, дjeд Дaвoрa Ивe Стиeрa, зaпoвиjeдao je jeдиницaмa кoje су пoчинилe мaсoвнe злoчинe нaд Србимa из Слaвoниje. Припaдници њeгoвe бojнe 1942. убили су 229 мjeштaнa Дeрeзe, oд чeгa 75 дjeцe, a oкo joш 300 oтjeрaли у лoгoрe. Kao jeдaн oд глaвних устaшких oпeрaтивaцa oдгoвoрaн je и зa пљaчку jeврejскe имoвинe и хaпшeњe Србa из Oсиjeкa Извор: ПОРТАЛ НОВОСТИ 25. марта 2018. ; Аутор:Милан Радановић НАПОМЕНА: Сви наводи изнесени у овом тексту су лични став аутора и не морају одражавати ставове редакције портала. У циљу свеобухватнијег информисања јавности, објављујемо и прилоге од значаја за мисију удружења Јадовно 1941. чак и када су они потпуно супротни његовим ставовима. Изjaвa

Нећак: Нико нема право да оспорава усвојену одредницу „Покољ“

21. март 2020.

Реагујући на захтев дела научне заједнице у Републици Српској да се као непотребна и штетна одбаци одлука Удружења “Јадовно 1941.” да геноцид који је Независна држава Хрватска починила над Србима у Другом светском рату буде именован као “Покољ”, Александар Нећак, еминентни члан јеврејске заједнице Србије записао је следеће: Ако су нам причали бајке зарад братства и јединства, доста је тога. Прерасли смо бајке и заташкавање истине о свирепом, почињеном из дубоке несхватљиве мржње, злочину. Тај злочин, баш зато што се тврдоглаво и упорно настоји да се потисне из нашег сећања, мора добити одредницу. И мора свако ко чује ту одредницу да зна шта она значи, а значи ужасан, људском мозгу

С друге стране историје (1): Крваво коло Радачког Бријега

13. фебруар 2020.

„Када је након првог плотуна један од стрељаних, док му је крв шикљала из груди, узвикнуо ‘Живјела Русија!’ – пришао му је Сава Ковачевић с пиштољом у руци и, уз ружну псовку, испалио му неколико хитаца у главу. Драгица Правица је, на запрепашћење присутних, проверила да ли је смртна казна ваљано извршена, пуцајући из пиштоља у мртве људе. Најтужније и најружније било је коло које се ухватило око побијених људи, ни кривих ни дужних…“ О трагичном 27. фебруару 1942. године, који памти Радачки Бријег на Љубомиру, дуго се и упорно ћутало. Недужне жртве задесио је удес многих које су остављене у дубокој анонимности „погрешне стране историје“ – усљед сложених а

Страдање Срба добило име: Покољ је српски Холокауст

31. октобар 2019.

Оно што нема име не постоји, речи су којима су се водили у Удружењу „Јадовно 1941.“ који су, „кад већ неће нико други“, јавности представили термин који би у свету за српске жртве значило што и Холокауст (Шоа) за јеврејске. „Своје име и презиме имају жртве, имају га и злочинци, а име имају и маљеви, ножеви, српови… којима су Срби убијани у тзв. Независној држави Хрватској, само тај стравични догађај нема име, и ми смо одлучили да то променимо. Зваће се Покољ (са великим П), и требало би да га тако убудуће називају сви који га користе, од новинара до историчара који се тим питањем баве“, рекао је на конференцији

Василије Ђ. Крестић: ЗАШТО САМ ПОТПИСАО АПЕЛ ЗА ОДБРАНУ СВЕТИХ СРПСКИХ НОВОМУЧЕНИКА ЈАСЕНОВАЧКИХ

29. октобар 2019.

Овим одговором немам намеру да полемишем с Вељком Ђурићем Мишином и то из више разлога. Прво зато што сматрам да он ни у ком погледу није дорастао томе да буде мој партнер за било какве научне и стручне расправе, без обзира на то што умишља да је велики научник, да је надишао и далеко превазишао све историчаре који се баве српско-хрватским односима и почињеним хрватским геноцидом над Србима у НДХ. Друго, зато што он није способан да води озбиљне научне и стручне расправе, што све који не мисле како он мисли, на један суров, неотесан и примитиван начин обезвређује, потцењује и вређа разним измишљотинама, нимало бираним речима и неистинама. Уместо

Муке по Христијану

29. октобар 2019.

Шта да ради просечан српски православни хришћанин са вишедеценијским литургијским стажом када чује свог архијереја како га окривљује за оно за шта не може да буде крив? Шта да мисли када види јасеновачко мучеништво својих предака упоређено и објашњењо нарко-лептичким и ЛСД визијама у неком архијерејевом предавању одржаном негде у белом свету, пред страним аудиторијумом? Чему да се сироти верник нада када чује свог архијереја како хули? Да ли да верник тада исповеди свом духовном оцу настале сумње у вези са тим пастиром? Да ли да ипак прихвати пастирску оптужбу и призна пред собом и целом српском заједницом непостојећу кривицу? Да ли да усвоји архијерејеву очинску поуку о јасеновачком страдању

БЕСПУЋА БЛАСФЕМИЈЕ И НЕПОЧИНСТВА

29. октобар 2019.

Многи добронамерни Србин, што ће рећи наиван, добродушни човек, апеловаће на српско-српски дијалог у вези теме о којој се ћутало, по потреби каткад причало, а најмање радило тј. озбиљно и организовано истраживало. Не схвата наш добри и напаћени народ да се није хладне главе разговарати са српским изродима који би, онако олако, да убијају убијене голоруке људе, истурајући предасе уместо аргументе – Цркву, националне институције првог реда, а један чак упорно и свагда и факултетску диплому историчара. Такви су можда једном били Срби, али кад смо им дали прилику да учине добра дела, видели смо да су застранили, чинећи свесно или несвесно непреболна и неопростива непочинства. С таквима нема разговора.

Александар Лазић: Ини потписник Мишини на писмо или Само ви, директоре, радите свој научни посао

28. октобар 2019.

Поводом текста Вељка Ђурића Мишине „Академику Крестићу и иним 51 потписнику Апела за одбрану новомученика јасеновачких“ Текст В. Ђ. Мишине на „Стању ствари“ Одговор директора Музеја жртава геноцида, г. Вељка Ђурића Мишине, на „Апел СПЦ за одбрану Светих Српских Новомученика Јасеновачких“, како му и сам наслов каже, првенствено се бави академиком Василијем Крестићем („Сећаћу се и улоге Василија Ђ. Крестића у састављању овог најновијег – некаквог писанија насловљеног са Апел СПЦ за одбрану светих српских новомученика јасеновачких…“). На почетку да кажем, цитирајући једног од потписника Апела и парафразирајући познату српску изреку – потписао бих Апел за одбрану Светих Српских Новомученика Јасеновачких да је уместо академика Крестића иницијатор био и „црни Ром“! Као

ДАРКА ДЕРЕТИЋ О КУЛТУРИ СЈЕЋАЊА: Пјесници су најхрабрији слој нашег друштва! (ВИДЕО)

28. октобар 2019.

На штанду Представништва РС на овогодишњем Сајму књига 26. октобра 2019. године промовисан је зборник радова Српска поезија страдања и патње коју је издао Центар за културу и информисање Фоча. Приређивач овог дјела Раде Р. Лаловић је истакао да је оваква поезија најизраженија у ратним и поратним временима, али да је и веома важна за формирање културе сјећања. – Срби су с времена на време склони да се самокритикују и да нихилистички оцјењују своју прошлост. Колико год урадили да у културној свијести народа урадимо нешто, неријетко се чује да не знамо да цијенимо и поштујемо стара времена, догађаје и људе који због учињеног дјела треба да остану упамћени – рекао

Пуцањ у празно: Дјело које је рехабилитовало Дражу

28. октобар 2019.

Овај угледни адвокат и писац указао је и на део књиге „Пуцањ у празно“ у коме Рутам говори о савезниучком бомбардовању српских градова крајем Другог светског рата, који су претрпели више рушења и жртава него од нациста. Посјетиоци на једној успјешној промоцији која се одржала у мају ове године могли су да се упознају са књигом о дубровачким Србима католицима „Госпар Мато Грацић“ историчара Саше Недељковића и адвоката и писца Предрага Савића, делом „Чуда Светог Мине у Београду“ др Јована Јањића и изузетно вредним репринт издањем „Пуцањ у празно“ (Miss Fire) Џаспера Рутама, књиге која је по многима променила српску историју. О овим књигама говорили су Предраг Савић, Саша Недељковић,