Svoji na svome, slobodni i ponosni

Čitav jedan vek, i koju godinu preko, za srpskog seljaka je odbrana zemlje značila ujedno i odbranu Otadžbine i odbranu njive.

Napomena: Prilog je prvi put objavljen na portalu Jadovno.srb 31. decembra 2015.godine.

Od 1830-ih, kada Srbija postaje zemlja slobodnih seljaka, kada svaki od njih dobija od kneza Miloša svoj mali komad da na njemu slobodno živi i privređuje, pa sve do Prvog svetskog rata, kada njihovi unuci, iako nepismeni i neuki, na Ceru i Kolubari znaju bez dileme šta predstavlja srpski nacionalni program.

Kada tu SVOJU ZEMLJU brane, uz ogromne žrtve.

I potom, u doba Kraljevine, kada oni u mom Pomoravlju masovno glasaju za opozicione liste, jer ih na njihovoj zemlji teško neko može uceniti na način koji je poznat nama danas.

Жive na svom malom posedu, jednaki i u radu i u nemaštini.

I u rodnoj i u sušnoj godini. Ali jednaki.

Danas nas, kad stanemo na NAŠU NJIVU i NAŠU ZEMLJU obuzme istovremeno i osećaj posebnog ponosa zbog te tradicije, i očaja zbog stanja u kojem se nalazi srpsko selo 2016.

Možda je upravo u tome i neka od lozinki naše budućnosti i izlaska iz ćorsokaka.

Da budemo svoji na svome. Slobodni i ponosni.

Na NAŠOJ ZEMLJI. U svakom smislu.

Na zemlji koja rađa i gde ubiramo plodove sopstvenog rada i napora. Uz mnogo, mnogo više pažnje i ulaganja države.

A ako nekada za to bude volje kod onih koji odlučuju, videćemo i da nije sve baš bespovratno propalo… i možda se nešto i preokrene.

Autor: Nemanja Dević