fbpx
Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Симбол пркоса сили и смрти (5): Кућа са шест споменица

Поред Љуба Чупића, у Народноослободилачку борбу и југословенски револуционарни покрет се укључила и готово цела његова породица. У тој кући, осим његовог ордена народног хероја – Љубо Чупић је за народног хероја проглашен 1953. године – стоји и шест Партизанских споменица 1941, које су завредела његова браћа и сестре.

Споменик под Требјесом: Палим борцима НОБ у Никшићу Фото: Б. Симоновић и лична архива
Споменик под Требјесом: Палим борцима НОБ у Никшићу Фото: Б. Симоновић и лична архива

Породица партизана

Браћа Ратко и Момчило су били међу организаторима и руководиоцима покрета отпора у Источној Србији. Сестре Даница и Даринка и браћа Драго и Вељко су активно деловали у илегалном покрету у Београду, а најмлађа сестра Марта, са непуних седамнаест година, ступила је у пролетерске партизанске бригаде. Касније је постала супруга познатог револуционара Крста Попиводе.

Брат Вукан, ипак, представља причу за себе и заслужује коју реч више.

– Као најбољи ђак Пећке гимназије, можда и један од најбољих у историји ове узорне школе у периоду између два светска рата, уз то још и кумче краља Александра Првог Карађорђевића, Вукан Чупић је добио државну стипендију и као осамнаестогодишњак 1938. отишао у Француску да студира медицину – вели пуковник Иво Матовић, познати новинар и публициста, који се помно бавио историјом ове породице. – Обрео се у Марсељу, у граду у којем је четири године раније убијен његов кум.

Полиглота и интелектуални радозналац, уз студије медицине, писао је и огледе из историје, књижевности, филозофије и лингвистике па га је ондашња штампа тог милионског града на југу Француске, која је о њему опширно писала, називала „филозофом и поетом медицине“.

Вукан Чупић
Вукан Чупић

Сестра у партизане, брат у четнике

Сестра Љуба Чупића, Даринка, ушла је у легенду. Након хапшења у Београду, кад је у њену ћелију смрти у логору на Бањици бануо капетан Петер Кригер, фолксдојчер из околине Црвенке, да њу и неколико њених другарица поведе на губилиште у Јајинцима, она га је пљунула и ноктима му оставила дубоке трагове на лицу. Није стигла до Јајинаца, ликвидирана је на лицу места…
Од свих десеторо Чупића, само је најмлађи брат Мартин искорачио из колоне родољуба и патриота опредељених за Народноослободилачку борбу и револуцију. Он је стао и до краја рата остао под четничким барјаком. Под неразјашњеним околностима, он се после рата обрео у Аустралији и неко време тамо живео под лажним именом. У Црној Гори се и данас препричава да му је бекство омогућила тадашња власт у Црној Гори управо зарад породице и славе Љуба Чупића и остале браће и сестара, а у тим причама се најчешће спомиње име челника те власти Блажа Јовановића. По тим причама, Чупић се 1956. године, за време Олимпијских игара у Мелбурну, срео и упознао са нашим спортистима и није одолео – признао им је ко је и одакле је. Недуго потом прегазила су га кола на улици, а до данас је остала сумња да се то није догодило случајно.

Није стога изненађење да се као такав, уз то одрастао и васпитаван у духу светлих патриотских и слободарских традиција, одмах укључио у напредни револуционарни покрет. Поред осталог, он ће се са групом земљака активно укључити у спасавање наших добровољаца, учесника у шпанском грађанском рату, које су илегалним каналима пребацивали у отаџбину.

Он ће потом, након окупације Француске, учествовати и у више оружаних акција француског, Де Головог ослободилачког покрета, али ће, кад је немачка освајачка машина продрла на обале Средоземног мора, у новембру 1942. године напустити Марсељ, пребећи у Швајцарску и студије наставити у Лозани.

Генералов зет

Др Вукан Чупић је био самосвојна личност и човек који се није дао везати у идеолошке ланце власти. О томе говори и чињеница да се он оженио Зорком Јовановић, ћерком прослављеног, али за време информбироа проказаног и ликвидираног начелника Генералштаба Југословенске народне армије, генерала Арса Јовановића.

У Швајцарској се, уз то, одмах повезао са Лазом Латиновићем, Војом Драговићем и другима из Националног комитета ослобођења Југославије, који је активно деловао у Женеви. Њихов превасходни задатак је био да окупљају Југословене који су успевали да умакну из немачких концентрационих логора и пребегну у Швајцарску и да им потом помогну да се пребаце до Југославије и укључе у јединице НОП-а.

Успео је ипак да заврши медицину. Дипломирао је у јулу 1944. године и одмах постао асистент на Педијатријској клиници у Лозани. Као блистав студент, са најбољим могућим препорукама и великим могућностима за напредовање у струци, Чупић се ипак одазива позиву Владе Федеративне Народне Републике Југославије и већ у септембру 1945. године стиже у Београд где за почетак ради на дечјој клиници.

Зналац пет светских језика, широко и свестрано образован, наставио је да шири знање, превасходно у области медицине. Потпуно посвећен својој хуманој професији, био је веома отпоран на притиске политике, која је, као и свака политика, покушавала да манипулише и искористи човека са тако блиставом и богатом биографијом.

Важио је за стручњака са јасном визијом у области бриге о здрављу младежи, нарочито у области здравствене заштите мајке и детета, по чему се брзо прочуо и постао познат у свету медицине, посебно педијатрије. Учествовао је у бројним мисијама Уницефа, Рокфелерове фондације и других међународних медицинских институција и боравио у највећим медицинским центрима у свету.

Оснивач београдског института

Није стога ни чудо – каже на крају Иво Матовић – да је Вукан Чупић постао водећи иницијатор и организатор педијатријске службе у целој Југославији и оснивач гласовитог Института за здравствену заштиту мајке и детета у Београду. Од 1953. године, он је постао и директор те чувене здравствене установе, коју је успешно водио више од двадесет година. Био је уз то и редовни професор на Медицинском факултету у Београду и члан Медицинске академије наука. Умро је у мају 1981. године и сахрањен у алеји заслужних грађана у Београду, а Институт за здравствену заштиту мајке и детета ће десетак година касније добити његово име које и данас носи.

Аутор: Б. Симовић

Сутра – Симбол пркоса сили и смрти (6): Намакао себи омчу на врат

Извор: Вести онлине

Везане вијести:

Симбол пркоса сили и смрти (1): Џелати су пред њима дрхтали

Симбол пркоса сили и смрти (2): Последњи осмех на снимку

Симбол пркоса сили и смрти (3): Фотографије крију убице

Симбол пркоса сили и смрти (4): Мој стриц је био Југословен

Симбол пркоса сили и смрти (6): Намакао себи омчу на врат

Симбол пркоса сили и смрти (7): Вешање на годишњицу отпора

Симбол пркоса сили и смрти (8): Сликом уписан у вечност

Симбол пркоса сили и смрти (9): Нехру клекнуо пред Стеваном

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помози рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Пратите нас на друштвеним мрежама: