Сваки пут када узносимо Крст часни, да бисмо обиљежили још једну јаму, киша нас испраћа. То Господ поручује да је уз нас!
Хвала Ти Свевишњи што чуваш овчице твоје, које не заборављају мученике наше.
Око 9 часова ујутро долазимо у кордунашко село Садиловац, пред храм Рођења Пресвете Богородице. На 77. годишњицу страдања Садиловчана и околних села, православних Срба од стране Хрвата – усташа.
Покољ 463 жртве које су побијене и запаљене у цркви а најмлађа жртва тог љетног дана није имала ни име. Беба од мјесец дана!
Новорођенче.
Дана 31. јула 1942. године усташке звијери су у Садиловцу, у цркви, на најмонструознији начин убиле те запалиле жене, дјецу и мушкарце.
Године 1960. у зидинама цркве постављене су спомен плоче са именима свих невино пострадалих житеља овог краја. Црква је обновљена 1989. године, да би почетком августа 1995. у погрому хрватске војске комплетно село Садилoвац било запаљено, народ протјеран а црква и школа видно оштећене.
Црквена звона су украдена, оштећен је кров а унутрашњост цркве девастирана.
Том приликом, „ослободиоци“ су митраљирали и спомен плоче, иконе на иконостасу и бијели мермерни монолит који усред цркве чува мошти Новомученика српских.
Први Парастос у девастираној цркви Рођења Пресвете Богородице служио је тек четрнаест година касније, сада већ покојни протојереј Далибор Танасић.
Ми Јадовничани из Србије и Српске, присуствовали смо Светој литургији и Парастосу у Светој цркви која је постpадала два пута.
Након освећења Часног крста, кренули смо за Лику и село Пријебој. Ту, недалеко од главног пута који води ка Кореници и Плитвичким језерима, у густој буковој шуми скривена од погледа, налази се јама Голубњача или, како је још у народу зову, Пријебојска или Волашева јама.
Дубока око 56 метара, а широка као само гротло пакла, међу стогодишњим буковим стаблима скрива и даље мошти православних Срба.
Тог 31. јула 1941. живих је суновраћено у пријебојски бездан 119 Срба.
Бацани су Срби и из мјеста Личко Петрово село, Плитвички Љесковац и са Плитвица. За вријеме Владе Јадранке Косор, по основу пријаве да су у тој јами убијани Хрвати током Другог свј. рата, започело се са есхумацијом. Убрзо се по предметима нађеним уз кости, испоставило да се ради о српском православном становништву. Неколико дана уз саму јаму лежале су црне вреће са дијелом извађених костију, да би потом нестале.
Ми потомци и поштоваоци, који осјећамо дубоку бол за нашим мученицима који пострадаше на најмонструознији начин, који су заборављени од власти и сопствених потомака и сународњака чинимо све да бар поставимо крсна знамења.
Ако им већ не можемо мошти умити, осунчати и цјеливати те достојно и уз православни обред сахранити, онда бар можемо молитвом уз Крст над јамом, обиљежити дан њиховог страдања.
Аутор: Сандра Благић
Од истог аутора:
Везане вијести:
Сандра Благић: Како мислимо да нас неко поштује, када ми не поштујемо своје мртве?
Сандра Благић: Не дозволимо да нас опет кољу, протјерују, да нам ломе кичму!
Сандра Благић: Напокон знам гдје почивате
Сандра Благић: Дан када се Велебит тресао
Сандра Благић: Дјеца су била само број без имена и презимена
Сандра Благић: Зашто заборављамо када знамо да је заборав …
Сандра Благић: Тамо гдје ме језа не обузме од страха, већ од …
Сандра Благић: Истина нам на крају једино и остаје, зар не …
Сандра Благић: Зашто Крајишници неће организовано у …
Сандра Благић: Још једно стратиште православних Срба …