Од Крита до Степинца

Српска православна црква могла би бити мост између Московске и Васељенске патријаршије – њен долазак на Свети и велики сабор на Криту могао би ублажити конфронтацију између такозваних јелинских и словенских цркава.

Тако је део оних који су пре око месец дана поздравили одлуку СПЦ да учествује на Сабору на Криту схватио њену улогу на заседању.

Показало се да су заступници ове школе мишљења преценили значај СПЦ у гашењу варница између две најутицајније православне цркве.

Кад је Сабор завршен, оне су остале на истим позицијама, оним због којих се у медијима говорило о православном нејединству.

За Васељенску патријаршију заседање је Свети и велики сабор, а не предсаборска конференција, што је између осталих тражила и СПЦ.

Значи, не припремна седница, већ Свети и Велики Сабор и никако другачије. За Московску патријаршију то је једноставно – састанак на Криту.

А посредник? Није баш најјасније шта је српска црква добила критским Сабором.

Није усвојен њен предлог да то буде предсаборска конференција, а за спор са Румунском патријаршијом упућена је да га сама решава – ван заседања.

Из врха СПЦ не очекују, додуше, ни да ће бити на губитку, да ће покварити односе са Московском патријаршијом због присуства на Криту.

Међутим, Синод руске цркве тек би требало да да своју оцену докумената усвојених на Сабору.

За сад су само апеловали, кроз поруку руског патријарха Кирила, да разлике око припрема за Свеправославни сабор не прерасту у међуцрквени сукоб.

Недуго после заседања „јелинских цркава“, како су злобници прозвали Сабор на Криту, петочлана делегација СПЦ нашла се у Ватикану.

У расцепу између жеље папе Фрање да јој омогући преиспитивање улоге Алојзија Степинца у Другом светском рату и ватреног настојања Римокатоличке цркве у Хрватској да га уврсти у ред светих.

Један од саговорника српским архијерејима, загребачки надбискуп Јосип Бозанић био је кристално јасан кад је на миси за Дан државности рекао да ко иде против Степинца, иде против Бога.

И Света столица је била јасна – циљ православно-католичког, српско-хрватског дијалога јесте расветљавање историјских чињеница, али то неће утицати на процес канонизације.

Поједини историчари, не само из српских редова, сматрају управо супротно – да историјске чињенице не иду у прилог Степинчевом светачком ореолу.

Ватикански састанак прошао је у пријатељској атмосфери. Питање је како ће изгледати они наредни јер Срби и Хрвати не дефинишу исто шта у вези са Степинцем представља увреду Бога.

Сваки дијалог је добар, без сумње.

Добро је састајати се са сестринским црквама, као што је добро разговарати са високим представницима других хришћанских цркава. Питање је само – да ли се и колико у том дијалогу чују и аргументи српске стране.

Извор: Политика