
Никола Кобац: 4. август 1995.
Тада нисам ни слутио да jе тога дана почело умирање циjелог jедног народа. То умирање траjе већ 19 година. Топуско, стан на „голом отоку“. Свањива, jутро jе – тек неколико минута послиjе пет сати. Иза непроспаване ноћи, утонух у дубок сан не знаjући да jе то посљедњи сан у прелиjепом стану, у малом градићу гдjе смо сви све познавали. Разбуди ме звоњава телефона и неочекивани позив враћа у стварност. С друге стране jе Невен код кога синоћ остасмо на вечери до касно. Или толико дуго да стигох погледати емисиjу Хрватске телевизиjе „Сликом на слику“. И да између редова прочитам да се припрема посљедњи обрачун са посљедњим живим, не закланим Србима












