Srpsko srce Omer-paše Latasa

Datum objave: nedelja, 7 februara, 2016
Veličina slova: A- A+
Jovan Đ. Avakumović sa kraljem Petrom Karađorđevićem
Jovan Đ. Avakumović sa kraljem Petrom Karađorđevićem

Životna priča jednog od najmlađih maršala u istoriji turske armije. Da li je Crnu Goru 1853. spasao turski mušir (maršal) koji nije mogao da zaboravi da je Srbin

PARIZ 1865. godine. Francuzi organizuju veliku izložbu ratnih trofeja, osvojenih u raznim ratovima, u raznim periodima i od raznih neprijatelja. Tri srpska studenta koja su tih dana boravila u Gradu svetlosti nikako nisu mogla da propuste ovakav događaj.

Najduže su se zadržali u odeljenju gde su bili trofeji zarobljeni u francusko-turskim ratovima. Usput su razmenjivali svoje filozofske i pravne poglede na svet. U tom zanosu prekinula su ih dva Turčina, u civilnim odelima, s fesovima na glavi. Stariji, sedi gospodin, odmah je zapodenuo razgovor na srpskom. Gotovo im je upao u reč: “Srbima nije potrebno da uče prava i filozofije. Bolje bi bilo”, reče dalje, “da uče vojne nauke, jer će Srbija trebati dobrih oficira i vojnika…” Bio je to Omer-paša Latas.

ZAPIS o ovom susretu i razgovoru pronađen je u zaostavštini Jovana Đ. Avakumovića, pravnika i političara, koji će najpre 1892. godine postati predsednik Vlade Srbije u vreme kralja Aleksandra Obrenovića, a potom će to isto biti posle Majskog prevrata 1903. kod novog suverena Petra Karađorđevića. Ovaj dokument se čuva u Biblioteci Istorijskog instituta Crne Gore u Podgorici i daje sasvim novi okvir za tumačenje biografije i istorijske uloge ovog znamenitog turskog podanika.

U ISTORIJSKIM čitankama o Omer-paši piše da je on zapravo Mihailo Mića Latas, Srbin iz Like, rođen 1806. u Janji Gori, kod Plaškog i da je umro 1871. u Carigradu. Bio je sin oficira austrijske vojske. U Gospiću je završio kadetsku školu i postao kadet-narednik. Prebegao je u Bosnu je 1827. kada je optužen da ukrao novac iz četne blagajne. Ubrzo dospeva u Carigrad i postaje učitelj crtanja prestolonaslednika Abdula Medžida. Uz njegovu pomoć pristupa osmanlijskoj vojsci i već 1838. dobija čin pukovnika. Kada je godinu dana kasnije Medzid stupio na presto i on avanzuje – postaje paša. Jedan je od najmlađih mušira odnosno maršala (to je bio najviši čin), u istoriji turske armije. Proslavio se gašenjem pobuna u Siriji, Albaniji i Kurdistanu i okupacijom Dunavske kneževine.

U BOSNI je ostao upamćen jer je zatro ustanak bosanskog begovata. Likvidirao je preko 1.500 najuglednijih aga i begova u Bosni i Hercegovini, neke je zatvorio, a njih 400 poslao okovane u Carigrad. Kažu da je od te njegove akcije nastala izreka “…i mirna Bosna”.

Uništio bi 1853. i Crnu Goru da to nisu sprečile Austrija i Rusija. Te iste godine u Krimskom ratu bio je zapovednik turske vojske na dunavskoj liniji i dobio titulu serdar ekrem (veliki vojskovođa). Potom je, sa engleskim i francuskim saveznicima, sudelovao u opsadi tvrđave Sevastopolj. Gušio je i ustanke po Mesopotamiji.

Jovan Đ. Avakumović, pravnik i političar

Avakumović U ZAPISU Jovana Avakumovića o susretu sa slavnim turskim vojskovođom otkrivaju se neki detalji koje su istoričari izostavili. Omer-paša je srpskim studentima tada rekao:

“Ne gledajte me, deco, kao tuđina, što znate da sam turski paša”, nastavio je. “Ja sam vazda bio i ostao samo Srbin. Uvek sam disao, pa i sada, kao mušir (maršal) Turske carevine, dišem samo srpskim duhom, gajim i negujem samo srpska osećanja. Srbiji predstoji, u skoroj budućnosti, potreba u ljudima vojnički spremnim, pa vi, sadašnji podmladak njen, treba da budete u tom momentu, u stanju poslužiti otadžbini na polju časti i životnih interesa Srpstva. Ja sam, za prve vlade kneza Miloša, prešao u Srbiju, kao austrijski vojni begunac. Primljen tada vrlo dobro u Srbiji, dobio sam mesto za učitelja u Gruži. Ja bih tada i ostao da služim Srbiji i Srpstvu, koliko bih umeo i mogao mojom spremom i znanjem.”

ZA VREME njegovog učiteljovanja u Gruži, Austrija je zatražila od kneza Miloša da ga isporuči nazad. Vojne vlasti iz Beča su se uplašile da bi i mnogi drugi oficiri i podoficiri, Srbi, mogli da krenu Latasovim putem i da prebegnu u Srbiju. Po svedočenju samog Latasa, da bi lakše ostvarili zahtev o njegovom izručenju, jednostavno su izmislili da je proneverio četnu blagajnu i da oni njega traže zapravo kao lopova.

Kada je stigao austrijski zahtev o njegovom izručenju, piše dalje u Avakumovićevom zapisu, knez Miloš je pozvao bivšeg austrijskog vojara u dvor, u Kragujevcu, i rekao mu:

“Sinko, ja ne mogu, zbog tebe, vojevati sa Austrijom; ali neću ni da te predam njoj, jer sam obavešten da nisi krivac, kao što Austrija predstavlja, a i da si odgajen u duhu Srpstva. Narediću mojim vlastima da ti olakšaju i izvrše prelazak u Tursku. Idi tamo i primi se službe… Možda će se tamo od tebe tražiti da pređeš u muhamedanstvo. Sada ćeš i tada ostati duhom Srbin, možeš primiti i muhamedansku veru, ali nigde ne smeš zaboraviti da si Srbin; nikada nemoj ništa raditi protiv Srpstva, ne smeš izneveriti srpsko mleko kojim te je zadojila i odgajila majka Srpkinja.”

AVAKUMOVIĆ piše da Latas, dok je prepričavao ovaj savet kneza Miloša, nije mogao da sakrije nalet emocija i da se to videlo po izgledu lica i govoru. Gotovo drhtavim glasom nastavio je svoju ispovest:

“Po savetu kneza Miloša, potpomognut srpskim vlastima onoga doba, prešao sam u Tursku, gde sam se ne samo primio državne službe, već sam prešao u muhamedansku veru. U turskoj vojsci napredovao sam i doživeo slave i gospodstva kao retko koji. Nu, opet, nikad nisam zaboravio, niti ću, ubuduće, zaboraviti one mudre reči i roditeljske savete kneza Miloša. Vazda i u svakoj prilici moga rada ostao sam Srbin i prijatelj Srpstva. Samo moje srpsko srce i osećanje rukovodili su me te nisam skrhao Crnu Goru, kao što sam, u poznatoj prilici, to mogao uraditi onda kada sam bio glavni vojskovođa silne turske vojske od 55.000 ljudi i sa njom pobedno ušao u Crnu Goru. Sa mojim osećanjem da sam Srbin, odugovlačio sam dalji napad na Crnu Goru i slao sam u Carigrad izveštaje da nije vredno da turska vojska gine za gole crnogorske stene i vrleti. A time sam dao vremena, te su se Rusija i Evropa zauzele za Crnu Goru i spasile je od sigurne tadašnje propasti…

“Isto tako samo moje srpsko srce odredilo me je te sam, kao glavni turski vojskovođa, drugom prilikom, salomio, upropastio, i okovane teškim gvožđem i sindžirima u Carigrad poslao bosanske i hercegovačke begove i spahije, poturčenjake i izdajice Srpstva. Moje je srce tada kucalo radosno jer sam znao da time služim Srpstvu, kome i sam pripadam.”

Omer-paša je poručio srpskim studentima da begovi i spahije nikad neće biti prijatelji Srpstva

Omer

U DALjEM razgovoru Latas je govorio o tome da žali što nije uspeo da se susretne s knezom Mihailom Obrenovićem, a mlađanim studentima na kraju rekao:

“Srbija će, zacelo, jednom osloboditi i sebi prisajediniti Bosnu i Hercegovinu, što želim od sveg srca… Nu jedan savet za taj slučaj, čujte još sada, od mene. Begovi, spahije, poturčenjaci, njihova nazovi inteligencija i, manji deo, iskvareni muslimani varošani u Bosni i Hercegovini, nikad neće biti prijatelji Srpstva. Prema njima budite oprezni. Ne verujte ni njihovim pretvaranjima…”

IVO ANDRIĆ I MIHAILO LATAS

OMER paša inspirisao je i našeg nobelovca Ivu Andrića, velikog poznavaoca ljudskih sudbina bosanskog vilajeta. U nedovršenom romanu “Omer-paša Latas”, koji se u književnosti karakteriše kao “album ličnosti”, sa njihovim prošlostima i karakterima, svojstven Andrićevom književnom radu, Latasa opisuje kao “istinskog vojnika i upravljača, sa modernim naoružanjem i obučenim trupama, sa veštinom školovanog oficira, kao poturicu i karijeristu”.

Na sastanku sa sarajevskim ajanima, begovima i agama, Latas, u romanu, progovara:

“Ja ću svršiti sve ovo zbog čega sam poslan ovamo. I vi se varate ako mislite da ćete sa mnom proći kao sa onima koji su prije mene dolazili u Bosnu radi istog posla. Ovo je drugačija naredba, a drugi je čovjek koji treba da je izvede. Ja znam, vi mislite da ćete i ovog puta, po vašem starom načinu, moći da naoko pristanete na sve, a zatim da mi iz busije činite tolike i takve smetnje i teškoće da ću se i ja zamoriti i na kraju vratiti nesvršena posla. A vi da se smijete iza mojih leđa! Ali znajte da ja znam da vi vazda govorite jedno a mislite drugo. Ponavljate: Peki, peki efendum! A pogled vam govori: Bosna je ovo budalo, zemlja koja se povija ali ne mijenja! A ja vam opet kažem da ne polažem ništa na vaše riječi, da jasno čitam vaše misli, i da ću tu vašu Bosnu, ako bude trebalo, svu prosijati na sitna sita, tako da se neće znati ni ko je beg ni ko je aga, i da ni u snu nećete pomišljati na vašu samovolju i neposlušnost.”

Izvor: NOVOSTI


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top