Mračna misija doktora Korba

Nemačkog istoričara koji je u Berlinu doktorirao filozofiju s tezom da u NDH nije bilo genocida nad Srbima, već deceniju nagrađuju i ugošćavaju srpski visokorangirani istoričari, sveštenici i državni službenici.

Piše: Milan Četnik

U Nezavisnoj državi Hrvatskoj (NDH) nije počinjen genocid nad Srbima. U toj nacifašističkoj, ustaškoj tvorevini jeste bilo genocida nad Jevrejima (holokaust) i Romima (porajmos), ali se nije desio srbocid. U toj klaonici i umiraonici Srbi su bili žrtve trećeg reda ili druge klase. Nad njima je izvršeno drugorazredno „masovno nasilje”.

Sa ovakvom tezom, nemački istoričar Aleksander Korb odbranio je 2011. godine svoju disertaciju na najstarijem berlinskom, Humboltovom univerzitetu nakon čega je promosivan u doktora filozofije.

Trojica Korbovih mentora, profesori J. Baberovski, K. K. Patel i M. Vilt, nagradili su ga za ovu paraznanstvenu izlučevinu najvišom akademskom ocenom (summa cum laude).

U obrazloženju te odluke, Baberovski je napisao: „Korbova disertacija je izvanredan prilog istraživanju genocida i nasilja. Niko više neće moći ubuduće da piše o ovoj temi na do sada uobičajen način”.

Dve godine kasnije, Korbova disertacija („U senci Drugog svetskog rata – masovno nasilje ustaša protiv Srba, Jevreja i Roma u Hrvatskoj 1941-1945”) publikovana je u Hamburgu, a onda je usledilo englesko i talijansko izdanje knjige.

U Srbiji, mejnstrim mediji, istoričari, sveštena lica i žrtvoslovne ustanove su ćutali. Novinar jednog beogradskog dnevnog lista pokušao je, u tri navrata, od 2013. do 2016. godine da objavi članak o Korbovoj groteski, ali mu je tekst sva tri puta odbijen.

U široj javnosti ignorisan je kritički komentar ovog čudovišnog štiva, autora Vladimira Umeljića („Zbornik Matice srpske za društvene nauke, 4/2012) na 28 strana.

Prve reakcije u Srbiji nastupile su tek 2018.  godine, kad je Korb dao intervju zagrebačkom „Jutarnjem listu” (20. 5. 2018. onlajn izdanje), uoči hrvatskog izdanja pomenute knjige.

U tom intervjuu Korb ponavlja svoj „krunski” i jedini „argument” kojim stopira mogućnost da se zločin NDH nad Srbima kvalifikuje kao genocid, za razliku od jevrejskog i romskog slučaja: „Nema dokaza kako je postojao master-plan koji je predviđao sustavnu likvidaciju srpskog stanovništva u toj državi (NDH)”.

Pa kako su se, onda, desili toliki i masovni pokolji Srba?! Spasonosna sintagma kojom Korb krpi svoje logičke poteškoće glasi: „dinamika same situacije”! Srbi, dakle, nisu ubijani po nekakvom planu već po imanentnoj sili (akcija-reakcija) zamršene ratne dramaturgije.

Korbova konfuzna varijanta te, „dramaturške optike”, u disertaciji, glasi: „Primarni motiv (endehazije) je bilo iseljavanje a ne fizičko uništavanje (Srba). Otpor pogođenih i novonastali problemi su međutim radikalizovali progonitelje (ustaše)”, pa su „masakri i masovna ubistva u logorima samo kauzalni beočuzi lanca, koji su sledili posle neuspešnog iseljavanja”.

Međutim, pred ovom  konstrukcijom isprečio se logorski kompleks Gospić-Jadovno-Pag i drugi logori, to jest masovna ubijanja pre srpskog ustanka, koji je i bio reakcija na ustaška logorisanja Srba i klanja  nad jamama i na kućnom pragu.

 Korb se i tu lakonski snalazi, manje šibicarski a više blasfemično, pa kaže kako logori „primarno nisu služili planiranom masovnom ubistvu zatočenika”  jer je „osnivanje logora podsećalo na planove hrvatske vlade da zaposli logoraše u solanama i na poljoprivrednim radovima. Uprava logora je, međutim, bila razočarana, kad je uvidela da nema pozitivnog ekonomskog efekta”.

Negirajući genocid, Korb isključuje mržnju kao motiv i svodi razloge krvavih pogroma na niz „neplaniranih” poteškoća i haotičnih okolnosti. Zločini su ustaška improvizacija jer su motivi krvnika bili „difuzni, nisu imali centralno vođstvo”, tako da se „ustaško vođstvo osećalo primoranim da toleriše ovakvo delanje svojih trupa na terenu”.

Dalje: „Masovna ubistva zatvorenika imala su različite motive. Ubistva bi usledila kao odmazda zbog bekstva nekih zatočenika, ili od straha od pobune logoraša. Među uzrocima su i prenatrpanost logora i neprestani nedostatak hrane”.

Ritualno ubijanje Srba rezultat je loše tehničke opremljenosti ubica: „Široko korišćenje noževa tokom ubijanja nije nužno pristicalo iz logike surovosti. Ovo je moglo da bude motivisano činjenicom da kriminalci nisu imali vatreno oružje, ili pre zato što su bili bolje obučeni za rukovanje nožem”.

Korb projektuje da su motivi krvničkih akcija, po pravilu, bili banalni: „borba za prevlast unutar različitih ustaških grupa, koja je rezultirala  primenom sile u odnosu na treće”, pa „često erupcija spontanog nasilja, proizašla iz konkretnih situacija”, kao i „planiranje jednog hrvatskog nacionalnog parka, kao na primer u oblasti Plitvičkih jezera (gde su bila srpska naselja)”.

Retuširajući knjigovodstvo smrti, nemački doktor filozofije kaže da su u Jasenovacu „ljudi umirali od gladi, hladnoće i epidemija, mada i kroz povremena masovna ubistva”, a „jedna od najgorih kriza u logoru Jasenovac s masovnim žrtvama među logorašima, bila je jedna nepogoda, izlivanje Save u kasnu jesen 1941.”.

Korb se nije štedeo u pronalaženju „olakotnih” okolnosti za ubilačke orgije: „Ustaški počinioci (zločina) plašili su se svojih srpskih protivnika i taj strah je bio pothranjivan pripovedanjima, paranojom građanskog rata i sasvim realnim pretnjama. Primena gole sile je mogla da služi cilju, da se taj strah pobedi”.

Krešendo morbidnog psihologiziranja glasi: „Poneki od lokalnih počinilaca (zločina) su, kako izgleda, pribegavali jednoj vrsti zanosa (transa), da bi postali tupi za patnje ubijanih, da bi ućutkali njihove krike i jadikovanja”.

Aleksander Korb apsolutno amnestira katolički hrvatski kler i rimsku Kuriju zbog „masovnog nasilja”. Tako je, po njemu, nasilno pokrštavanje Srba imalo „isključivo sekularni karakter” što je, po logici stvari, besmislica jer se čin pokrštavanja ne može obaviti sekularno, bez sveštenika.

U disertaciji se usput pominje ubijanje srpskih sveštenika i vladika (u NDH je ubijeno 187 srpskih popova, 30 kaluđera, dvojica veroučitelja i proterano njih nekoliko stotina). A o razaranju, paljenju i miniranju stotina pravoslavnih crkava Korb ispisuje jednu jedinu rečenicu: „Hrvatske trupe su razarale crkvene tornjeve, da oni ne bi služili partizanima kao osmatračnice”!!!

Dok je pripremao i pisao svoju beslovesnu disertaciju, Aleksander Korb je bio stipendista Memorijalnog muzeja holokausta u Vašingtonu. A onda, posle akademskog „trijumfa” u Berlinu počeo je da brsti lovorike.

Odmah je dobio profesuru na univerzitetu u engleskom Lesteru i nameštenje u tamošnjem Stenli-Barton centru za studije holokausta i genocida.

Usledile su i zvučne nagrade: jedna nemačka, dve austrijske i jedna britanska. E, ta „nemačka” je u našem fokusu.

Izvesna fondacija „Mihael Žikić”, pri univerzitetu u Bonu, taman u vreme Korbove promocije osnovala je bijenalnu nagradu „Andrej Mitrović”, nazvanu po poznatom srpskom istoričaru, profesoru beogradskog Filozofskog fakulteta, koji je, u to vreme, bio počasni predsednik dotične fondacije.

Prvi slavodobitnik, za 2012. godinu, bio je Aleksandar Korb za svoju, još neukoričenu disertaciju.

U „međunarodnom” žiriju nagrade bilo je i dvoje srpskih istoričara sa Univerzirteta u Beogradu: dr Milan Ristović sa Filozofskog i dr Ljubinka Trgovčević sa Fakulteta političkih nauka. Simbolički, i stvarno, Srbi, i to njihovi akademski istoričari i pedagozi, prvi su nagradili Korba za njegovo negiranje genocida nad Srbima u NDH.

Godine 2016. u Beogradu 21. aprila, u „Palati Srbija”, održana je međunarodna konferencija „Eskalacija u holokaust” uz podršku Evropske unije, srpskog Ministarstva kulture i beogradskog Sekretarijata za kulturu.

Teme rasprave: „Holokaust u Srbiji” i „Holokaust i  porajmos u kulturi sećanja”, bez tematskog tretiranja genocida nad Srbima u Drugom svetskom ratu.

U okviru uvodne prezentacije na prvu temu, kao jedan od četvoro „prezentera” nastupio je i fabulozni Aleksandar Korb, koji je bio i uvodničar u četvrtoj temi.

U uvodnoj prezentaciji druge teme nastupili su i episkop slavonski Jovan (Ćulibrk) i pomenuti prof. dr Milan Ristović.

Muzej žrtava genocida u Beogradu, čiji je direktor tada bio istoričar Veljko Đurić Mišina, 25. 7. 2019. ugostio je dr Korba koji je razgovarao o genocidnim temama  sa dvojicom saradnika muzeja, Stefanom Radojkovićem i Bojanom Arbutinom.

Taj, prepričani razgovor objavljen je u „Godišnjaku za istraživanje genocida” (sv. 12/1, 2020. g.) na čak  26 strana. Ovu publikaciju zajednički  izdaju Muzej žrtava genocida i Spomen muzej 21. oktobar, iz Kragujevca.

U Zagrebu, 14. 9. 2019. u prostorijama srpskopravoslavne gimnazije patrijarh Porfirije otvorio je i blagoslovio Sedmi međunarodni simposion „Novomučenici: Poliperspektiva VII” koji zajednički organizuju Eparhija pakračko-slavonska i beogradski Muzej žrtava genocida.

U izveštaju zagrebačkog nedeljnika „Novosti” piše: „Nakon razgovora vladike Jovana (Ćulibrka) sa Natašom Drakulić, Aleksander Korb govorio je o negiranju i opravdavanju ustaških zločina…

Izvor: POLITIKA – Fotografije i linkovi: Jadovno 1941.

Vezane vijesti:

Drska i sramna revizija istorije

Kome će nemački ustašofil da govori o Holokaustu u Beogradu?