Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
SpanishСело, некада живо, данас изгледа као да је рат још увек ту. Рушевине, запарложена имања, нигде пса, нигде мачке, нигде ни једне домаће животиње. Збишће и даље жубори…
Пише: Дарко Нешковић
Сарајево, град у коме сам провео део безбрижног детињства је остајао у оквиру ретровизора. Лагано, возећи поред Жељезнице према Трнову, пред очима су излазиле слике срећног, давно заборављеног детињства. Идем у Ледиће. После 35 година.
Укључујем навигацију несигуран у себе и своје сећање. Предлаже ми пут, другачији од оног који памтим. Одустајем од помоћи технике, идем оним путем за који мислим да га знам.
Чини ми се да је време замрзнуто негде на пола несрећног рата, који изгледа као да није завршен…. Ране се виде свуда, оштећене фасаде, срушене куће и споменици. Шта ли би рекао Андрић на ове силне знакове поред пута? Убеђен сам да би данашње стање и односе чак и тај велики познавалац душе народа који живи у Босни са муком успео описати.
У Ледићима сам провео дивне тренутке ране младости.Још се сећам ђеда Сава и његовог смиреног погледа док вадимо мед из кошница, пењемо се на Трескавицу, правимо брану на Бјелој ради купања, чувамо сеоске коње и говеда, помажемо око вршидбе жита, копамо канал за водоснабдевање села….идемо код Мира у двориште на стони тенис (био је старији од нас неколико година и спреман да нам посвети своје време), свађамо се са Слађом, окретним девојчурком из Васића. Имао сам утисак да је цело село, смештено међу Трескавицом и Бјелашницом пресечено чаробним хладним Збишћем, испиуњено посебном љубављу према нама.
После 1991. године, идем први пут. На парастос мученицима. Осећања су ми помешана. Не мрзим, не кривим убице, жао ми их је. Како ће пред Господа?
Побити, поклати, поломити, масакрирати цивиле, голорук народ, ма које вере, нације или боје коже да је, мени је као војнику несхватљиво и страшно. Помислих, имам неког ко се на небу моли за мене, за нас.
Имам претка који је овенчан Христом и крштен поново у сопственој крви ушао у Царство небеско. Поносан на њега. Не дозвољавам да заборав победи.
У центру селу покрај извора Збишћа, окупљен народ, породице, поштоваоци, неки и по службеној дужности. Стотинак људи. Неке препознајем из детињства, неки препознају и мене. Мило нам је што смо се срели. Да се заједно помолимо Господу.
Изнад извора једна мала плоча, латинична, посвећена неким људима који су, како сам касније сазнао, страдали од артиљерисјког пројектила на том месту. На дну натпис: „ DA SE DUŠMANU NIKAD NE OPROSTI“…
Преко пута извора мало већи споменик, ћирилични, са уклесаним крстом на врху, именима и презименима 24 цивила који су побијени у помрачењу нечијег ума. И на дну скроман натпис: „У помен 24 цивила као жртве ратног дешавања из протеклог рата у БиХ“. Ово „дешавања“ ми запара очи, нормално је да стоји „злочина“, јер је јуна те давне 1992. године почињен злочин. Осећам ту непремостиву разлику између добра и зла. Овде се јасно види. Једни кажу да се никада не опрости, други вапе за праштањем и поменом.
Парастос протиче под капима кише. Појемо из срца. Ређају се говори, полажу венци и цвеће. Осећам у ваздуху страхоту и узвишеност њиховог страдања. Зато што су Православни.
Војника овде није било. Голоруки народ се договорио са својим комшијама муслиманима да се не нападају, не треба никоме крв… Комшије муслимани погазили реч и починиле један од најмонструознијих и најшокантнијих злочина над српским народом у Отаџбинском рату. Две трећине уморених су биле жене и деца. Баку Иконију од 92 године су преклали на кућном прагу… Милуну од 18 месеци поломили и руке и ноге… Ђеду Сави су пуцали у потиљак, такав је налаз обдукције урађене 2001. године, када су тела страдалих пронађена.
Село, некада живо, данас изгледа као да је рат још увек ту. Рушевине, запарложена имања, нигде пса, нигде мачке, нигде ни једне домаће животиње. Збишће и даље жубори…
Молитвама наших светих новомученика, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас грешне.
Везани прилози:
