Тешко је јести и колаче. Колико год су слатки, ипак се осјећа да нема соли. Исти је случај и са крухом – неслан па не иде. Шећер надокнађујемо сирупом од сирка. Прављење сирупа из сирка

Једне ноћи доста се пуцало у варошу. Поред рафала из митраљеза и пушака, чуле су се и мине или бомбе. Пред зору је пуцњава престала, а нешто касније иду усташе са обје стране пута, по

Једног јутра на вратима некадашњег Сингеровог дућана прилијепљен је велики плакат. На њему је насликана велика змија на којој је кукасти крст, а змију је бајонетом на пушки пробио партизан. Ту је застала колона која

Ускоро након Јере, почео сам испоручивати поздраве од Љубе Пејновић и нашем куму код покрштавања Лојзи Ринглу. Договорено је кад ће га Љуба чекати, а мој задатак је био да га доведем у кућу Шукића.

А послије догађања у тим мјесецима, готово све усташке фамилије Херцеговаца и Загораца напустиле су српске куће у околним селима и смјестиле се негдје “у жици”. Понекад иду са домобранима у пљачку околних села. Код

На одсуство је дошао Фаноуш Голштајн (Готтстеин), син Ферде кога су партизани убили кад су јесенас напали Грубишно Поље. Наврати код Тине, лијепе дјевојке и прве комшинице. Тина нам прича како се он жали да

Ранка одлази од нас. По њу су дошли ујак и ујна са запрежним колима и коњима. Нешто су нам довезли у врећама – ваљда брашна, кукуруза, граха (сјећам се да се мама захваљивала). Њихови коњи

Једног дана дођоше кума Милка и Тина па причају да су партизани убили Крауза, онога ниже Совћека. Напали партизани влак неђе код Чесме и Павловац Дражице. Он легао, кажу, на под, а кухлићка га подигла

На глави ми капа коју сам добио у логору. Сјела је на уши, а шилт велик па ме штити од кише. Кад сам одавдје отјеран, прије два мјесеца, био је лијеп, сунчан дан. Топло, прашина,

Опет поче комешање, провлачим се према вратима и добивам потврдне одговоре на питање да ли се улази у влак за Бјеловар. Зима ми је, дрхтим, цвокоћем. Имам добар капут, али испод њега је само капутић

Ту је много свијета. Највише је жена, али има и пуно дјеце. Хладно је и пропадива некаква солка – киша, као и претходних дана. Нитко није вани. Нетко ми је објаснио да у оној канцеларији

Негдје око 14 дана послије мог доласка у сапунару, чистио сам прашину у муњари кад ме позва Жига: „Мишо, дођи овамо”. Код њега је био логорски редар Душан Кецо кога сам познавао као редара. Протрнуо

Сваки се настоји некако прогурати до оне решетке при врху вагона која једина омогућује некакву измјену зрака извана и ужасног смрада у вагону. Тко то успије, одмах изговара то злослутно име – Јасеновац. Поче нагуравање

Затворише врата. Спустише ону тешку резу. Она је стравично треснула у своје лежиште, врло гласно јер је у вагону владао мук, као да никога нема. Касније је некако избројано и установише да нас има 81

Наш све безнадежнији положај и пуна неизвјесност наметали су нам најцрње слутње. У испрекиданом сну, у тим, у сваком погледу, непримјереним увјетима одагнасмо и ту ноћ неизвјесности. Многи детаљи су остали незапамћени или су остали