Поводом текста „Изливи неистина и мржње Вељка Ђурића” Миливоја Иванишевића Једино што ме је обрадовало од свега што су написала господа из „Српског меморијала” јесу последње три речи у последњој реченици (која, узгред буди речено, броји 50 речи!), у тексту насловљеном „Изливи неистина и мржње Вељка Ђурића” Миливоја Иванишевића: „…нећемо више одговарати”. Додуше, с малом задршком: нису они реаговали на моје текстове, већ сам ја реаговао на гомилу испразности које је исказао Иванишевић у тексту „СПЦ прикупља податке о српским жртвама у 20. веку” (Политика, 26. јул 2016). И даље чврсто верујем да је неумесно да се руководиоци „Српског меморијала” мешају у оно чему очигледно нису дорасли. Ако су желели

Последњих недеља у листу „Политика“ води се жучна полемика између челних људи Српског меморијала и в. д. директора Музеја жртава геноцида у Београду Вељка Ђурића Мишине о потреби да Србија добије место за имена свих српских жртава у 20. веку. Један од актера те преписке, иницијатор и председник Скупштине Друштва за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у 20. веку, прослављени српски шахиста Александар Матановић у разговору за „Вести“ каже да је и сам збуњен Ђурићевим иступом. Идеја о изградњи Српског меморијала добила је најширу подршку, али су се појавили и противници? – Да су за ових двадесетак година урадили барем нешто, не бисмо имали ни „бљескове“ ни „олује“, ни

Поводом текста Вељка Ђурића Мишина „Зашто пљују на мене из ’Српског меморијала’” Својим текстом у јучерашњој „Политици”, у којем се непримереним речником жали, „Зашто пљују на мене из ’Српског меморијала”, Вељко Ђурић Мишина највише је рекао о себи самом. Али, он то, очигледно, не схвата, јер је велика његова жеља да на страницама овог листа некако добије публицитет. Недолично статусу који жели да има и дужности на којој се тренутно налази, он олако користи реч „лаж” и конструкцију „гомила празних речи”, ваљда да би иза тога некако сакрио празнину онога што говори. Каже да је свако тврђење да су бројеви српских ратних жртава познати „гола лаж”. А ко је то

На челу Друге бискупске конференције, октобра 1941, био је загребачки надбискуп, а на том скупу су донете директиве и уредбе о преласку православних Срба или, како је проусташка елита говорила, „гркоисточњака”, у католичку веру Укидањем пресуде Врховног суда НР Хрватске из 1946. године због наводних правних недостатака оптужнице и пресуде, судија жупанијског суда у Загребу Иван Турудић приближио је савремену Хрватску и Католичку цркву у Хрватској човечанском нечовештву функције државних и црквених органа Независне државе Хрватске 1941–1945. године. Још једном су погажени многи људски принципи, исто као што су гажени у НДХ када се овој злочиначкој работи својим статусом и вољом придружио сам надбискуп загребачки и председник Бискупске конференције др