Miroljub Jevtić: Da li su srpski intelektualci bili na visini zadatka?

Datum objave: ponedeljak, 20 januara, 2020
Veličina slova: A- A+

Srpski intelektualci nisu bili svesni da je vera jača od nacije i da se Srbija može graditi samo od pravoslavnih.

Crkva Svetog Marka u Beogradu (Foto: Sajt Crkve)

Više je nego jasno da Srbi imaju ogromnih problema. Pitanje granica, položaj Srba u susednim državama. Loša slika koja o nama kruži svetom… I sve to, posle na prvi pogled velikih pobeda: obnove države u 19. veku, pobede u Prvom svetskom ratu…

Šta onda nije bilo u redu? Odgovor je višeslojan. Ali je jedno sigurno da za sve nedaće koje nas muče nije mogao da bude odgovoran narod. On je činio sve što je mogao i dao je ogromne žrtve na poziv otadžbine. A za njega je otadžbina bila intelektualna i politička elita koja ga je vodila.

Elita je činila sve što je bilo u njenoj moći da srpski narod izvede u srećnu budućnost. Ali izazovi koji su, pred srpskom nacijom, bili i onda i danas su ogromni. Našim željama suprotstavio se moćni svet. Boriti se protiv njega bilo je teško, često i nemoguće. U toj situaciji leži veliki deo odgovora zašto nam se sve ovo dešava. Za takve stvari srpska elita nije moga biti  niti je i danas kriva.

Ali da li je nešto zavisilo i od nje? Da li je bilo nešto na šta su srpski intelektualci mogli uticati bez obzira na pritiske sa strane? Bilo je i te kako. Tu pre svega mislimo na mogućnost da se promišlja stvarnost i da se na osnovu znanja vidi šta Srbi moraju da rade. U tom smislu su skoro svi srpski poslenici na polju društvenih nauka, ali i oni iz prirodnih koji su se bavili društvenim pitanjima debelo omašili.

Oni su morali da pođu od okolnosti koja je rodila autonomnu Srbiju 1830. i koja je vodila do nezavisnosti 1878. godine kada su priznate dve srpske države Srbija i Crna Gora. Obe su vaskrsle u borbi sa islamskom okupacijom. Dakle bila je to verska okupacija ne nacionalna! Nosioci te borbe bili su pravoslavni, pazite pravoslavni, pre nego Srbi!

Prema tome pravoslavlje je vodilo narod u srpske ustanke. Ta je činjenica zanemarena ovim „srpski”. Pravoslavlje se negde izgubilo i postalo manje važno. Pogotovu zbog toga što su naši intelektualci školovani na Zapadu videli da se tamo rađa sekularna država-nacija, koja vrlo često, ne samo da je bila indiferentna prema religiji, nego je bila surovo protiv nje. Setimo se samo Volterovog stava da je „hrišćanstvo divlja zver koja siše krv svojih istomišljenika”.

Vođeni time i srpski intelektualci su ideju emancipacije Srba vezali za stvaranje nacije oko zajedničkog jezika. Francuzima npr. je to bilo jednostavno da učine jer su svi bili rimokatolici, ali Srbi su podeljeni na tri konfesije: pravoslavnu, rimokatoličku i islamsku. Zato su zdušno krenuli u stvaranje nacije koja bi prevazišla verske razlike.

I to je počelo da daje rezultate. Setimo se kako su rimokatolici dočekivali Vuka noseći ga, figurativno rečeno, na ramenima, oduševljeni njegovom borbom za narodni jezik. Posebno je značajan slučaj Dubrovnika gde je sva uticajna inteligencija sebe smatrala Srbima. Spomenimo samo Peru Budmanija koji je govorio, što bolje što slabije, čak 17 jezika.

Što se muslimana tiče tu su stvari išle daleko teže ali je bilo značajnih poslenika na kulturnom polju koji su se osećali kao Srbi. Setimo se npr. prerano preminulog pesnika Avde Karabegovića.

Miroljub Jevtić (Izvor: Politika)

Srbijanski intelektualci koji su prednjačili u tome nadali su se da će to dati rezultate. Oni nisu bili u stanju da vide da je religija daleko jača nego što oni misle i da ima presudan uticaj na političko opredeljenje svojih sledbenika a samim tim i na njihovo nacionalno konstituisanje. Sve se to jasno videlo u trenutku kada rimokatolička crkva, koja je u to vreme vodila računa da ima što više vernika, bez obira koje su nacije, shvata da se i nacionalno mora uključiti u borbu za širenje katolicizma.

Njen izbor nije bio težak. Delovati u Srbiji i Crnoj Gori bilo je nemoguće zato se ona opredeljuje za akciju u Austrougarskoj. Ona kao svoju favorizovanu naciju bira Hrvate. Na prvom hrvatskom katoličkom kongresu 1900. godine istupa se sa stavom da svi štokavci rimokatoličke vere moraju biti Hrvati. I tu se vidi odlučujuća snaga rimokatolicizma.

Ogromna većina tih vrhunskih intelektualaca Srba katoličke vere postepeno i polako se kroatizuje. Danas su njihovi potomci vatreni Hrvati i ako su im čukundede bile isto toliko vatreni Srbi. Islam je takođe odigrao svoje. Bio je dovoljno snažan da zbriše Srbe muslimanske veroispovesti.

Srpski intelektualci toga nisu bili svesni. Njima nije bilo jasno da je vera jača od nacije i da se Srbija može graditi samo od pravoslavnih. Grešili su u tome skoro svi. Čak i sveti vladika Nikolaj Velimirović. Razmere zablude vide se iz njegovih sledećih reči: „Pravoslavni i katolici su se našli na zajedničkom radu… ideje i borbe za naciju… oni su shvatili da su braća i zgranjavali se pomišlju da religija može bar za trenutak da ih razdeli…

Nacija će se ujediniti sa ili bez odobrenja crkava”. Nošeni tim tragičnim zabludama intelektualci su se borili za Jugoslaviju koja je postala uzrok srpskog stradanja.

Autor je profesor univerziteta, osnivač naučne discipline politikologija religije

Oprema: Stanje stvari

(Politika, 17. 1. 2020)


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top