Алојзије Степинац је био један од најужаснијих свештеника у бискупијама папе Пија XII. Ја сам један од ретких који је прочитао Степинчев дневник који, узгред, никада није штампан, нити ће икада бити објављен – каже за „Вести“ пензионисани универзитетски професор из Хрватске др Светозар Ливада. Зашто је Степинчев дневник и данас у рукопису? Зато што је Степинац њиме сам себе осудио. И зато никада тај дневник неће бити објављен јер би тиме био срушен мит о Степинцу као прелату који је страдао због својих хришћанских уверења и жртвовања за веру. Наведите неке занимљиве детаље из тог рукописа? Чувена је његова изјава о Србима: „Kада би Србина и Хрвата скухали у

Рехабилитација усташког кардинала имаће, сигурно је, велики одјек у региону и имплицираће негативне последице по мир и стабилност на просторима бивше Југославије. Но, она, како са правом констатује шеф дипломатије Ивица Дачић, „није само српско-хрватско питање, већ светски и европски проблем, јер УН и ЕУ забрањују рестаурацију фашизма и фашисоидних идеологија“. „Степинчеве речи на Ускрс 1941. године да је ’НДХ створена Божијом милошћу, мудрим и пожртвованим радом поглавника (Павелића) и усташког покрета, те вољом наших савезника (Хитлера и Мусолинија)’, као и да је ’НДХ најзнаменитији догађај у животу хрватског народа’, најбоље говоре и о Степинцу и о онима који га рехабилитују“, каже Дачић. Свакако више је разлога који су утицали на рехабилитацију

Паки и паки: расправа никад није била о Степинцу и његовим „особним квалитетама“, него је читава ствар била симболичко обрачунавање, са поруком: више вриједи супротстављање СФРЈ него (у најбољу руку) пасиван однос према НДХ. Зато га је и Пољак беатификовао – какви лични квалитети, све је то одувијек била јака симболичка игра. Не спадам у људе који добију слом живаца од саме помисли на богословски или било који други дијалог. Међутим, имају теме о којима напросто немамо шта да причамо. Као херцеговачко дијете, потомак остатка остатака, оног једног сина који је био у шуми кад би усташе дошле у село, за мене је НДХ нешто о чему напросто не можемо

Београд – Заједничко саопштење Мешовите комисије Српске православне цркве и Хрватске бискупске конференције, после шестог и последњег састанка одржаног 12. и 13. јула у Дому Свете Марте  у Ватикану, јавности није пружило јасан одговор: да ли ће се дијалог две цркве наставити, или је отворен пут ка проглашењу кардинала Алојзија Степинца за свеца. Хрватски медији најављују да би се то могло догодити у новембру 2018. на двадесетогодишњицу Степинчевог проглашења блаженим. Међутим, извори блиски врху СПЦ за „Политику” наводе да се у последњој, дипломатски сроченој, реченици заједничког саопштења наговештава даљи разговор двеју цркава ради проналажења компромиса. Та реченица гласи: „Комисије су се сагласиле око могућности будуће сарадње, у погледу заједничког рада,

СЕЈАЊЕ СОЛИ Недавно је завршен рад мешовите римокатоличко – православне комисије о Алојзију Степинцу. На основу заједничког саопштења, сазнали смо да је „Степинчева комисија“ основана на молбу патријарха Иринеја папи Фрањи, који је ту молбу великодушно усвојио, омогућивши члановима исте да у пристојној атмосфери слободно говоре на задату тему. Сви учесници дијалога су свесни да канонизација Степинца зависи само од папе, али и да се поступак канонизације код православних и римокатолика разликује. Чланови комисије су у току рада боље схватили историјску епоху од Првог светског рата до тренутка када је Степинац умро, али су појмили и то да историја има различита тумачења, при чему се она нарочито разликују кад о

Као главни текст „Вечерњих новости” од 15. јула текуће године најављен је на насловној страни, словима од близу два сантиметра (док сâм назив листа има слова од око сантиметар и по), текст новинарског двојца Р. Драговић – Ј. Керблер, посвећен шестом састанку Мешовите комисије Српске Православне Цркве и Хрватске бискупске конференције о улози Алојзија Степинца пре, током и после Другог светског рата. Наслов најаве са насловне стране гласи: „Потписано: Степинац је мученик?!” Наднасловом се тврди да је то „шок на крају рада комисије”, а поднасловом да „у заједничком саопштењу нема ни слова о његовој улози у злогласној НДХ” и да „у СПЦ незванично признају” (ни назнаке, наравно, о томе ко