Стратишта НДХ Архиве - Страница 142 од 358 - Јадовно 1941.

ХРВАТИ И ДАЉЕ НЕГИРАЈУ ЗЛОЧИНЕ: Сад величају и кољача Лубурића

30. новембар 2018.

У целој тој неславној причи о покушајима фалсификовања историје најжалосније је што и државне институције подупиру оне који отворено шире мржњу и врше агресивни ревизионизам. – Из љубави према Богу свому хрватском народу цео се свој живот јуначки борио за националну слободу и неовисност Хрватске. А борио се и против безбожног комунизма, највећег зла које је снашло људски род. Баш зато га ословљавамо као Слугу Домовине – каже Влада Владић, аутор књиге о Вјекославу Максу Лубурићу, кољачу и заповеднику логора Јасеновац. О постојању књиге „Слуга домовине: Живот хрватског витеза Вијекослава, Макса Лубурића“ хрватска јавност је сазнала из дописа који су посланици Сабора Милорад Пуповац и Вељко Кајтази, као и Огњен

Нaтaшa Maтaушић: У Сиску je биo прaви устaшки дjeчjи лoгoр

30. новембар 2018.

Влaткa Вукeлић дoктoрирaлa je нa тeми из пoдручja aрхeoлoгиje и бoљe би joj билo дa сe нaстaвилa бaвити oним тeмaмa зa кoje вjeрojaтнo имa oдрeђeнo знaњe. Изрeћи тврдњу дa je Сисaк биo прихвaтилиштe, a нe лoгoр упућуje нa тoтaлнo нeпoзнaвaњe чињeницa o oкoлнoстимa oснивaњa лoгoрa, њeгoвoг дjeлoвaњa, смртнoсти и брojу дjeцe кoja су крoз њeгa прoшлa. Упрaвo зaвршaвaтe дoктoрaт o устaшкoм кoнцлoгoру зa дjeцу у Сиску 1942. и 1943. гoдинe. O кaквoм сe мjeсту рaдилo, зa кojу дjeцу? Oткуд и зaштo нajeднoм тисућe мaлишaнa oбриjaних глaвa, a знaмo дa су из истe држaвe, нe кao дaнaшњи избjeглицe зa кoje сe joш и мoжeмo прaвити дa нe знaмo зaштo су ту

Усташе је живу сахраниле у јами

29. новембар 2018.

Прикупљајући податке о усташким злочинима у Ливну и околини, доспео сам 1990. у питомо село Губин, где је тада живела Сава Петровић која је у лето 1941. преживела пакао јаме Равни долац на Динари. Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 12. маја 2016. године. У ту јаму, дубоку готово 50 метара, усташе су на Огњену Марију, 30. јула 1941, убациле 218 жена и деце из Доњих и Горњих Рујана. Њих 14-оро, међу њима и Сава, преживело је и из јаме извађено месец и по дана касније. – Ја сам ти родом ту из Чапразлија, од Марчета – почела је сићушна старица своју сетну

Стари Брод – вечна рана

29. новембар 2018.

На Видовдан, а као да за такве ствари постоји какав други датум, ишао сам до Старог Брода – старе ране коју стара држава није признавала, а нова никако да је се сети. И док су свима пуне уши Сребренице и закона о порицању геноцида, нико да се сети овог места које је једно од најкрвавијих на овој планети. У Старом Броду је српски народ доживео стравичну судбину. Пред усташком офанзивом 1942. године, десетине хиљада избеглица кренуло је према Србији. Како им је прелазак преко Дрине био блокиран од стране Италијана, један део избеглица кренуо је према Старом Броду и оближњим Милошевићима. Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут

Деца мученици у сенци свађа

29. новембар 2018.

У храму Англиканске цркве, у Лондону, 22. новембра је отворена тематска изложба Музеја жртава геноцида Судбина деце у Независној Држави Хрватској – Логор Јасеновац. – Ова изложба ће ускоро бити представљена и у још неколико лондонских катедрала, укључујући и ону најпознатију Вестминстерску, а затим и у Кантерберију, Јорку и још неколико других, чувених енглеских катедрала – изјавио је за “Вести” Вељко Ђурић Мишина, директор Музеја жртава геноцида из Београда. Он је рекао да је идеја потекла од епископа пакрачко-славонског Јована (Ћулибрка), али ни ова акција није могла да прође без пословичних међусрпских свађа. Наиме, академик проф. др Србољуб Живановић, председник Међународне комисије за истину о Јасеновцу из Лондона у ауторском

ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Надамо се да матица Србија никада неће заборавити Крајину ништа мању нити мање свету од распетог Косова

28. новембар 2018.

Само се Божјом вољом може описати животни пут владике бихаћко-петровачког г. Сергија Карановића, који је рођен у Бачкој Паланци, да би му касније било предодређено да се врати камену својих предака чије је поријекло из Мартин Брода. У непосредној близини овог мјеста, још у 14. вијеку ћерка српског деспота Ђурђа, Катарина Бранковић подигла је манастир Рмањ у коме је својевремено столовало чак десет митрополита. Пркосећи бројним српским непријатељима овај манастир увијек је изнова васкрсавао свједочећи да православна вјера јесте и биће увијек на овим просторима. За обновљен живот манастира у овом времену заслужан је управо владика Сергије који је био и његов игуман и архимандрит. У разговору за Српско коло

Кустурица: Све окренуто наопачке – нуду ријалити умјесто традиције

28. новембар 2018.

Филм о Јасеновцу касни много деценија због нашег немара према својој трагедији. Имамо ми стратишта много, а због подаништва према политици избјегавали смо да направимо филмове о нашим суштинским и митским мјестима, казао је Кустурица. Моје биљешке имају интензитет личног, као што све у умјетности мора да буде субјективно, а када постане објективно, онда је то ријалити. Зато не гледам телевизију, гледам „Јутјуб“ јер тамо се види све што мени треба, а све што ми не треба то се врти 24 сата. Овим ријечима славни филмски редитељ Емир Кустурица је у уторак вече, у Српском народном позоришту у Новом Саду, објаснио бројним поштоваоцима своју потребу да послије књига „Смрт је непровјерена гласина“

КОМИСИЈА ЗА “СТАРО САЈМИШТЕ”: Обележити сва места страдања

27. новембар 2018.

Закон којим ће бити регулисан статус меморијала на Сајмишту, у Београду, где је током Другог светског рата постојао један од највећих логора на југоистоку Европе, ускоро ће бити завршен. ЗАКОН којим ће бити регулисан статус меморијала на Сајмишту, у Београду, где је током Другог светског рата постојао један од највећих логора на југоистоку Европе, ускоро ће бити завршен. Да ли ће се у оквиру њега наћи и необележене масовне гробнице у Београду, где је сахрањено између 11.000 и 14.000 Срба и више од 6.000 Јевреја, још се не зна. – Све масовне гробнице требало би достојно обележити – каже епископ Јован Ћулибрк, председник Комисије задужене за меморијални комплекс на Сајмишту.

Анђелко Анушић: Путовање према себи – најдужи и најтежи пут

27. новембар 2018.

Баниjа jе, као и цела Српска Краjина, и све наше Краjине расуте по свету, моj завичаj у jезику. Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 8 . октобра 2015. године. А од моjе родне куће у Градини, на Сувоj Међи, нема одавно ни трага, ни пухорне прашчице, као ни од многих других коjи деле прогнаничку судбину. Неки, немачки педантни људи постарали су се добро за то. Али, срећом у несрећи, завичаj се одавно преселио у моjе књиге. Идем тамо, путуjем свакога дана и ноћи, из ретка у редак, речи у реч, у завичаjне даљине, и враћам му се све ближи са даровима коjима ме

ГАЈДОБРО ДОБРА, КРОШЊО ГРАНАТА: Свечано отворена изложба „Пребиловци“

27. новембар 2018.

Гајдобра је родна и добра грана херцеговачког бића, његов духовни и земни пелцер у равној Панонији који до данас златне јабуке рађа. Србији је даровала 39 доктора наука и 37 државних репрезентативаца, од тога 19 универзитетских професора. Правилна ијекавица српског језика, основна школа „Алекса Шантић“, библиотека „Јован Дучић“, трг и споменик војводе Луке Вукаловића, храм Светог Василија Острошког, народ здрав, лијеп, стасит и витак… Гајдобра – Херцеговина што је као птица слетјела на кукурузна поља и нестајне бразде Српске Војводине. Не знам да ли је и ова изрека настала у Гајдобри, а лако је могла. Тада се свуда међу нашим колонистима могла чути. Наиме, послије насељавања српског народа из Херцеговине

Прњаворчани у Великом рату

27. новембар 2018.

Марко Моравац из Мравице одликован је са три ордена – Kарађорђевом звијездом са мачевима, златном медаљом за храброст и руским орденом Георгијевски крст четвртог реда. Постоји податак и да је за Моравца лична похвала војводе Степе Степановића прочитана пред цијелом Другом српском армијом Војске Краљевине Србије. ПРИРЕДИЛА: Тамара СТОЈАНОВИЋ Необичном уједињењу проглашеном прије стотину година у Прњавору претходио је један од најзначајнијих историјских догађаја за ову општину, улазак српске војске у град 21. новембра и ослобођење од аустроугарске власти. Удружење ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца, чувајући од заборава сјећање на тај датум, прикупило је бројне архивске податке који свједоче о учешћу и доприносу Прњавора и његових становника у

Подизање споменика Диани Будисављевић у Београду рехабилитује и надбискупа Степинца

26. новембар 2018.

Апсурдно је да Београд диже споменик хероини, али не прихваћа њезина свједочанства да је Степинац помагао у спашавању хиљада српских малишана (Преносимо прилог из загребачког Вечерњег листа од 25. новембра 2018.) Београдска Политика објавила је да ће у главном граду Србије на Савском кеју за отприлике годину дана бити подигнут споменик Диани Будисављевић која је из усташких логора у НДХ спасила хиљаде малишана, углавном српске националности. И у Хрватској и јавности Србије ова прича држана је на маргинама интереса. Загреб је причу о Диани углавном игнорисао, осим у повјесничарским и црквеним круговима, вјероватно из политичких разлога и због доказано неучинковите политике ћутње о “неугодним” стварима које су се догађале у

Гога: И данас се тресем кад видим нож, униформу и чизме

26. новембар 2018.

Недељко Гога, који је као дијете преживио ужас усташког логора, поводом најаве да ће 30. новембра у Сиску бити одржан “научни скуп” о тобожњем збрињавању ратне сирочади у НДХ, каже да се и данас тресе када види нож, ма коју униформу и чизме са високим сарама. “Нож – због клања недужне деце и слика које су ми се урезале у сећање, униформу због усташких злочинаца који су крв с ножа лизали”, прича Гога, наводећи да су му највећи бол нанијеле угланцане чизме усташа са високим сарама које су у његовом сјећању нешто најокрутније. Он је за “Политику” рекао да је био живи леш када је њега и брата Васу из

Логор Флосенбург нећу да заборавим

25. новембар 2018.

Када ми jе амерички воjник понудио парче белог хлеба коjе jе умочио у конзерву с медом, схватио сам да сам преживео! Од колико њих сам jедини jа жив остао… Присећа се тренутака ослобођења Љубиша Летић, крепки осамдесетшестогодишњак, бивши заточеник броj 30.313 у концентрационом логору Флосенбург у Немачкоj. Једини jе он од 3.500 Срба заточених у овом логору коjи jе жив дочекао краj Другог светског рата. Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 29. марта 2016. године. Чика Љубиша спрема се да у суботу по шести пут обиђе Флосенбург и поклони се сенима оних коjи су кости оставили у jедноj од десет масовних гробница у

„Труле јабуке у бурету Европе“

25. новембар 2018.

Затварање круга дехуманизације Срба са Запада у последњим балканским ратовима при насилном распаду друге Југославије Етаблирано јавно мњење на Западу, као што је познато, апострофирало је искључиво „агресорску и злочиначку великосрпску идеологију“ као јединог узрочника, тј. кривца ове последње балканске трагедије, ратова при насилном распаду друге Југославије. Тај став је био праћен масивном дехуманизацијом (српског) противника, која је фактички идентична дехуманизацији циљних група жртава пре и у време великих геноцида у европском XX веку (Холокауста над Јеврејима, Порајмоса над Ромима и Србоцида хрватске државе 1941-1945). У студији се овој теми посвећује више од 30 страница, овде ћемо тематизовати само пример једног врло самосвојног редефинисања позитивне историјске науке од стране тадашњег