Ж | Ž

Podijelite vijest (kliknite na + za više opcija):

Ne opraštamo dok se ne pokaju: Kako je u Srbiji za vreme Jugoslavije sprovođen kulturni inženjering

„Propustili smo pola veka nenegovanja kulturne samosvesti zbog genocida nad Srbima u Drugom svetskom ratu. Vremenom počele su strahovite revizije zbog kojih su umetnici i žrtve ućutkani. Zlo nije kažnjeno. Ne možemo da oprostimo jer se niko nije ni pokajao“, kaže za Sputnjik Slavica Garonja Radovanac govoreći o odnosu kulture i nacionalne traume.
172. broj časopisa Kultura za teoriju i sociologiju kulture i kulturnu politiku - Sputnik Srbija, 1920, 10.04.2022
broj časopisa “Kultura” za teoriju i sociologiju kulture i kulturnu politiku© Foto : Promo

Kulturna trauma kao deo našeg kolektivnog identiteta tema je novog broja časopisa „Kultura“ u kojem autori iz različitih oblasti – kulturologije, nauke o književnosti, antropologije, filozofije, psihologije, sociologije govore o kulturnoj refleksiji naših kolektivnih trauma kakve su seobe i genocidi, naročito u 20. veku. Od devet radova predstavljenih u ovom zborniku, tri se bave traumama genocida u NDH i njihovim osvešćivanjem i prevazilaženjem kroz književnost, nekoliko njih posvećeno je ratovima devedesetih godina; istražuju se i teme Velikog rata, potom samoponištavajuće kulturne politike kojoj smo bili izloženi decenijama, a svi se slažu u jednom – nema prevazilaženja traume „bez suočavanja, slobodne rasprave i umetničke prerade“.

Dati ime i glas žrtvi

Da je fenomen kolektivne traume, izazvane genocidom nad srpskim narodom u NDH u srpskoj književnosti tema koja je sporadično zastupljena, naročito u odnosu na razmere ovog „institucionalnog zločina“ potvrđuju i reči profesorke književnosti Slavice Garonje Radovanac. „Estetizacija užasa koji postoji u našem kolektivnom nesvesnom u književnosti je obrađena malo, gotovo nimalo.

Na jednom skupu u Banja Luci posvećenom književnosti o srpskom stradanju od 11 autora samo jedan se bavio genocidom nas Srbima u tadašnjoj NDH – roman Jovana Babića ’Drakulići’. Njegova priča ispričana je iz perspektive zločinca tako da se vidi kako on misli, koga treba uništiti, a drugi predstavlja glas žrtava čiji su životi okončani zbog ideje da ne sme da postoji srpska nacija. Taj roman koji je bio je jedina tema o stradanju srpskog naroda je prećutan“, kaže Slavica Garonja Radovanac.

Ona dodaje da je specifična situacija i euforija „pobednika“ u Drugom svetskom ratu u drugi plan stavila nemerljive žrtve o kojima se tek posle mnogo decenija otvoreno govori. „Mnogi važni romani o stradanjima srpskog naroda bili su zabranjivani i sa zakašnjenjem su ulazili u korpus nacionalne svesti. Roman Rastka Petrovića ’Dan šesti’ nije mogao u svoje vreme biti objavljen. Isto tako roman Stanislava Krakova ’Živ čovek na Balkanu’ objavljen je tek 1997. godine i mi smo tek nedavno mogli da doživimo milionska stradanja našeg naroda s početka 20. veka.

Isto se dogodilo s Drugim svetskim ratom. Posle euforije pobede jedino je ’Jama’ Ivana Gorana Kovačića bila paradigma stradanja i jedina dozvoljena knjiga u prvih trideset godina posle rata. Tu su i ’Oči’ Vladimira Popovića o stradanju ličkog seljaka, žene i dece o kojoj se malo zna. I onda tiho, fino ćutanje“, naglašava Garonja Radovanac.

Strah od nacionalne biblioteke

Književna kritičarka i bibliograf Vesna Trijić koja u ovom broju časopisa istražuje kako je kulturna politika Jugoslavije na institucionalnom nivou sužavala prostor „srpske knjige“, kaže da je titoistički režim omogućio potiranje sprske nacionalne ideje. „Mi smo posle Drugog svetskog rata bili svedoci procesa uništavanja srpske nacionalne ideje i ja sam na primeru srpske knjige, odnosno, na osnovu istraživanja kao bibliograf, mogla da vidim pojedine odluke donošene na državnom nivou“, ističe Vesna Trijić. Govoreći o paradoksu da je srpska nacionalna bibliografija objavljena tek 1989. godine, dakle u predvečerje rata, dok je Hrvatska na svojoj radila još pedesetih, ona objašnjava da je razlog tome – kulturni inženjering. „Nacionalna svest naše intelektualne elite bila je izmenjena pod uticajem jugoslovenske ideje. Oni se nisu zalagali za srpske nacionalne interese već su po svaku cenu želeli da ostvare jugoslovenski koncept. Osvestili smo se tek kad se ta država raspala i kad je zapucalo.“

Vesna Trijić zapaža da je u „Bibliografiji“ iz 1989. godine značajna građa bila ustupljena crnogorskoj retrospektivnoj bibliografiji, poput Njegoševog „Ogledala srpskog“ štampanog na Cetinju 1895. ili „Gorskoj vijenca“ objavljenog u Herceg Novom 1913. godine. Tu nisu bila rešena ni pitanja Srba koji nisu pravoslavne veroispovesti, kao ni zajednice koje su tradicionalno smatrane srpskim. „U predgovoru ’Srpske bibliografije’ iz 1989. godine, veliki bibliograf Miodrag Živanov objašnjava zašto je ona rađena po kombinovano teritorijalno-nacionalnim kriterijumima umesto samo po nacionalnom.

On kaže da su za to krivi Sarajevo i Zagreb jer nisu hteli da pristanu na koncept jugoslovenske bibliografije, iako je Zagreb još od vremena NDH radio na svojoj nacionalno koncipiranoj bibliografiji“.

Autocenzura posledica jugoslovenske ideje

Autocenzura kao posledica jugoslovenske ideje ogleda se, ne samo u nacionalnoj bibliografiji već u kompletno zanemarenoj umetničkoj obradi svih pitanja srpskog naroda, a naročito trauma iz Drugog svetskog rata. „U izuzetnog zbirci ’Bol’ Miroslava Maksimovića, imate strašan podatak da je sama žrtva ćutala pola veka. Dobro je spomenuti i dokumentarni film Ivana Jovića ’Zaveštanje’ u kojem su sagovornici devedeset preživelih iz logora i jama u NDH. Jednu baku autor je pitao zašto je ćutala, a ona je odgovorila da nije htela deci i unucima da kvari detinjstvo. Tu leži odgovor zašto priče žrtava nisu potencirane, njihova su sećanja prećutana i to ne samo na nivou pojedinaca, već i na nivou institucija.

Reč je o autocenzuri koju su dirigovali tadašnji trendovi“, objašnjava profesorka Garonja Radovanac. Tek nekoliko zbirki poezije i pokoji roman o temi genocida u NDH, po mišljenju Vesne Trijić, baca neveselo svetlo na samu prirodu srpske književnosti. „Osvešćivanje nacionalnih tema kada je to postalo politički poželjno znači da književnost nema predvodničku ulogu. Titoistički režim je formirao javnu svest onako kako je njima u tom trenutku odgovaralo i to isključivo u Srbiji. Čak se u poetičkim polemikama vidi da tu nije reč o sukobljavanju različitih književnih struja, već o političkim taborima“. Srpska književnost, kao svedok celine srpskog naroda, trebalo bi da posluži kao oslonac i putokaz.

Govoreći o odnosu čitavih generacija prema istoriji i srpskoj književnoj tradiciji, Vesna Trijić kaže: „Naša Narodna biblioteka do temelja je spaljena u Drugom svetskom ratu. To je veliki kulturni genocid, kulturna trauma koja je obeležila naš identitet i toga treba da postanemo svesni. Vreme je“.

Izvor: SPUTNIK SRBIJA

Podijelite vijest (kliknite na + za više opcija):

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941. uplatom preko PayPal-a:

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani bez upozorenja.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pratite nas na društvenim mrežama: