Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu. Ako Bog da, sabraćemo se 19. juna 2021. kod Šaranove jame.

 

Ustaše je živu sahranile u jami

Datum objave: četvrtak, 29 novembra, 2018
Veličina slova: A- A+
Pogled sa dna jame Ravni dolac
Pogled sa dna jame Ravni dolac

Prikupljajući podatke o ustaškim zločinima u Livnu i okolini, dospeo sam 1990. u pitomo selo Gubin, gde je tada živela Sava Petrović koja je u leto 1941. preživela pakao jame Ravni dolac na Dinari.

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 12. maja  2016. godine.

U tu jamu, duboku gotovo 50 metara, ustaše su na Ognjenu Mariju, 30. jula 1941, ubacile 218 žena i dece iz Donjih i Gornjih Rujana. Njih 14-oro, među njima i Sava, preživelo je i iz jame izvađeno mesec i po dana kasnije.

– Ja sam ti rodom tu iz Čaprazlija, od Marčeta – počela je sićušna starica svoju setnu priču. – Uoči rata, bilo je to nekako na dve godine prije nego se zaratilo, udala se za Iliju Kozomaru iz Donjih Rujana. Otišla iz pune kuće, došla u još puniju. Dvanaestero čeljadi. Niko ne osta već ja i dva mi đevera koje je rat zatekao u svijetu. Jednoga dana, nekako bilo kašnje podne, dođoše Rvati, brate, sve tu komšije, poznamo ih, jeli i pili do juče s njima. Zbore svekru mi Simi: “Ajte, idete na prisilni rad u Dalmaciju…”

Žute ptice

– Otjera svekra mi, čoeka mi i dva đevera, sve ig pobilo u Prologu. Kašnje dva dana, potjera i nas ostale. I opet komšije, oni isti. Dogovorili se ko koga uništi njemu blago, kuća i imanje od toga.
– Gone nas uz Dinaru. Ne smiješ zboriti, ne smiješ pitati, kundak ti nad glavom. Je, je, tako je bilo, ja neću da lažem i da kažem ono što ne znam i što očima nijesam vidla. Uglješu nesritnoga, bilo mu nepune dvije godine, nosim u naramku, a drugo mi pod pasom – bila noseća…
– Nijesam ja znala za tu jamu u Ravnom docu. Sve kontam gone nas u Dalmaciju… Nad jamom, kad sam vid’la šta se radi, ne dam da mi oni bacaju dite i mene da tiskaju, no sama. Bacig prvo Uglješu, pa i ja za njim. Svjesna ki sad. Pala sam nasred jame. A ona, prokletnica, dolika široka, čini mi se iljada ovce bi mogla stati. Nagrdig koljeno, ne mogu se na nogu oprijeti, a svejedno svjesna. Tražim Uglješu, prevrćem mrtav narod, a odozgo samo padaju i pritrpavaju. Ne nađog ni Uglješu niti ikoga svoga. Tu niko nikome pomoći ne more. Sama sam se nekako odvukla i sklonila u kraj…
– Kad utrpaše narod, počeše valjati kamenje i bacati bombe. Mili bože, toga jada i muke! Nebo visoko, a zemlja tvrda. Nit moreš gore, nit moreš dolje. Ajme bože, za neđelju dana, te tuge i toga jaukanja. Ostalo, svejedno, čudo naroda živoga. Vidiš samo neko umire i misliš: “Blago njemu, on se spasi.” Jedan mi đever, Mile nesretnji, isto bio živ. Ustao nekako, odao po jami tamo-amo i onda odjednom leže i više se ne diže. Pobrkasmo dane i noći. Ne znaš više ni kad je dan ni kad je noć. E tek poslije kad u jamu počeše slijetati nekakve žute sitne tice po njima smo znali da je dan. Sve ulij’ću i kupe crve sa grede i onda pjevaju, odliježe jama.
– Kašnje nekoliko dana kad dođoše da nas tobož vade i kazaše da su iz Čaprazlija, ja vidla odjednom da je prevara, kakve Čaprazlije, ne poznajem ljude. Zborili i drugi da je prevara, ali Sava Bilanova i dvojica Lalića, dva dečkića, bili zdravi čitavi, ne poslušaše, vezaše se za spušteni konop i izvukoše ig. E kad ig gore ubiše i baciše natrag u jamu više smo se prestravili no kad su nas bacili. Još kad ponovo počeše valjati kamenje i bacati bombe.

Od tuđeg nema sreće

– Kad su posle rata istražni organi pozvali i Savu da kaže ko ih je bacio u jamu, ona u jednom trenutku kroz prozor ugledala jednog od krvnika – ide mirno putem i goni žito na konju. Kad su ga priveli, pružili joj pištolj da ubije zlotvora, ali ona odbila. Onda joj ponudili njegovog konja i žito:

– Jok, vala, nijesam ćela ni to. Imala kući ćaću, mater, dvi sestre i tri brata. Kuća prazna, glad i muka, ali, svejedno, neću krvničko. Od tuđega tuga mori i od toga niko sriće nije vidio. Di krv kane, prokletstvo pane…

Umrla u izgnanstvu

– Jedan dan neko nam baci malo leba. Mladić neki, čobanče, Rvat rekoše – drugi ga poznavali, ja ne. I reče: “Doći će vas vaditi.” Tako i bilo. Dan po dan, život se poče vraćati. Prođe jedno dva miseca, bojim se i tri, i ja, da prostiš, rodih dvoje. Muško i žensko. Napredna, baš ki da je po jedno bilo. A svejedno, ono žensko brzo umrije. Ostade mi muškić. Preboljela Uglješu, zaboravila jade i muke. Ne bi za dugo. Za po godine, umrije mi i sin. Grešna ja, nijesam stigla ni da ga krstim, no mi nekršten ode ko da mi ga neko ukrade. Iz puna zdravlja zaslabi, a što, zar je bilo doktora i ljekova…

Naslutila novo zlo: Sava Petrović
Naslutila novo zlo:
Sava Petrović

– E, kašnje sam otišla kuvati vojsci, partizanima. Tu srela Danu Petrovića i opet se udala. Bog nam dade troje dice, jedno muško i dvi ženske, ali mi se opet ne dade. Umrije mi prvo to muško, a onda Dane ode u Sinj o Svetome Jovanu Krstitelju, pošo preko planine i poginuo, bila mećava i snijeg, i premeo se… – Ostadoše mi dvi curice o vratu. Kud ću, kako ću čemerna – samo žensko nigda nije pristalo. Ja udovica, Rade Petrović udovac, ima i on svoju dicu, te se ja udaj za njega. E sa njim nijesam imala dice, da ne razgonimo ni moju ni njegovu siročad. To sad sve stasali i svoji ljudi. Rade umro, a ja ponovo sama. Suđeno mi tako, zar, da stalno samujem……

Starica odjednom zaćuta i zagleda mi se u oči:

– A što ti sve ovo mene pitaš?

Objašnjavam joj da hoću to da zapišem, da ljudi znaju, da se ne zaboravi:

– Bome će biti bolje da ništa ne pišeš! Vidiš li ti kako ovo nešto ide – more i opet biti…

Nažalost, dve godine kasnije, obistinila se crna slutnja i proročanstvo ove velikomučenice – zlo se ponovilo i opet planula mržnja i sevnuo nož ustaški. I u Gubinu, baš kao i u Čelebiću, Sajkoviću, Provu, Čaprazlijama, Donjim i Gornjim Rujanima, Bojmuntima, Radanovcima, Vrbici, Bogdašima i drugim selima rubom Livanjskog polja sada stoje samo puste zidine srpskih kuća zarasle u korov. Srbi, oni koji su uspeli da umaknu pred nemilosrđem hrvatskih “oluja”, potražili mesto pod suncem daleko od Dinare, ponajviše, eto, u Srbiji. Tamo negde u izgnanstvu, daleko od kućnog praga, u tuđem groblju, pre sedam godina večno počinula i Sava, ali je eto stigla da ispriča svoju priču…

Još tri žive

– Pakao jame Ravni dolac, koja je motivisala Ivana Gorana Kovačića da napiše svoju čuvenu poemu “Jama”, preživeli su Milica Erceg, Stana Crnogorac, Gospava Cvijetić, Sava Kozomara-Petrović, sestre Ljuba i Mara Lalić, Cvita Bošković i njene ćerke Danica i Milka, Mara Bošković, Janja, Boja i Danica Lalić i Gligorije Stojić. U ovom trenutku su u životu još samo Milka Bošković, udata Maljković (živi u Surčinu), Boja Lalić, udata Radeta (živi u Guberu kod Livna) i Mara Lalić, udata Jurić (živi u Banatskom Despotovcu).

Izvor: VIDOVDAN




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top