Ustaše je živu sahranile u jami

Datum objave: četvrtak, 29 novembra, 2018
Veličina slova: A- A+
Pogled sa dna jame Ravni dolac
Pogled sa dna jame Ravni dolac

Prikupljajući podatke o ustaškim zločinima u Livnu i okolini, dospeo sam 1990. u pitomo selo Gubin, gde je tada živela Sava Petrović koja je u leto 1941. preživela pakao jame Ravni dolac na Dinari.

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 12. maja  2016. godine.

U tu jamu, duboku gotovo 50 metara, ustaše su na Ognjenu Mariju, 30. jula 1941, ubacile 218 žena i dece iz Donjih i Gornjih Rujana. Njih 14-oro, među njima i Sava, preživelo je i iz jame izvađeno mesec i po dana kasnije.

– Ja sam ti rodom tu iz Čaprazlija, od Marčeta – počela je sićušna starica svoju setnu priču. – Uoči rata, bilo je to nekako na dve godine prije nego se zaratilo, udala se za Iliju Kozomaru iz Donjih Rujana. Otišla iz pune kuće, došla u još puniju. Dvanaestero čeljadi. Niko ne osta već ja i dva mi đevera koje je rat zatekao u svijetu. Jednoga dana, nekako bilo kašnje podne, dođoše Rvati, brate, sve tu komšije, poznamo ih, jeli i pili do juče s njima. Zbore svekru mi Simi: “Ajte, idete na prisilni rad u Dalmaciju…”

Žute ptice

– Otjera svekra mi, čoeka mi i dva đevera, sve ig pobilo u Prologu. Kašnje dva dana, potjera i nas ostale. I opet komšije, oni isti. Dogovorili se ko koga uništi njemu blago, kuća i imanje od toga.
– Gone nas uz Dinaru. Ne smiješ zboriti, ne smiješ pitati, kundak ti nad glavom. Je, je, tako je bilo, ja neću da lažem i da kažem ono što ne znam i što očima nijesam vidla. Uglješu nesritnoga, bilo mu nepune dvije godine, nosim u naramku, a drugo mi pod pasom – bila noseća…
– Nijesam ja znala za tu jamu u Ravnom docu. Sve kontam gone nas u Dalmaciju… Nad jamom, kad sam vid’la šta se radi, ne dam da mi oni bacaju dite i mene da tiskaju, no sama. Bacig prvo Uglješu, pa i ja za njim. Svjesna ki sad. Pala sam nasred jame. A ona, prokletnica, dolika široka, čini mi se iljada ovce bi mogla stati. Nagrdig koljeno, ne mogu se na nogu oprijeti, a svejedno svjesna. Tražim Uglješu, prevrćem mrtav narod, a odozgo samo padaju i pritrpavaju. Ne nađog ni Uglješu niti ikoga svoga. Tu niko nikome pomoći ne more. Sama sam se nekako odvukla i sklonila u kraj…
– Kad utrpaše narod, počeše valjati kamenje i bacati bombe. Mili bože, toga jada i muke! Nebo visoko, a zemlja tvrda. Nit moreš gore, nit moreš dolje. Ajme bože, za neđelju dana, te tuge i toga jaukanja. Ostalo, svejedno, čudo naroda živoga. Vidiš samo neko umire i misliš: “Blago njemu, on se spasi.” Jedan mi đever, Mile nesretnji, isto bio živ. Ustao nekako, odao po jami tamo-amo i onda odjednom leže i više se ne diže. Pobrkasmo dane i noći. Ne znaš više ni kad je dan ni kad je noć. E tek poslije kad u jamu počeše slijetati nekakve žute sitne tice po njima smo znali da je dan. Sve ulij’ću i kupe crve sa grede i onda pjevaju, odliježe jama.
– Kašnje nekoliko dana kad dođoše da nas tobož vade i kazaše da su iz Čaprazlija, ja vidla odjednom da je prevara, kakve Čaprazlije, ne poznajem ljude. Zborili i drugi da je prevara, ali Sava Bilanova i dvojica Lalića, dva dečkića, bili zdravi čitavi, ne poslušaše, vezaše se za spušteni konop i izvukoše ig. E kad ig gore ubiše i baciše natrag u jamu više smo se prestravili no kad su nas bacili. Još kad ponovo počeše valjati kamenje i bacati bombe.

Od tuđeg nema sreće

– Kad su posle rata istražni organi pozvali i Savu da kaže ko ih je bacio u jamu, ona u jednom trenutku kroz prozor ugledala jednog od krvnika – ide mirno putem i goni žito na konju. Kad su ga priveli, pružili joj pištolj da ubije zlotvora, ali ona odbila. Onda joj ponudili njegovog konja i žito:

– Jok, vala, nijesam ćela ni to. Imala kući ćaću, mater, dvi sestre i tri brata. Kuća prazna, glad i muka, ali, svejedno, neću krvničko. Od tuđega tuga mori i od toga niko sriće nije vidio. Di krv kane, prokletstvo pane…

Umrla u izgnanstvu

– Jedan dan neko nam baci malo leba. Mladić neki, čobanče, Rvat rekoše – drugi ga poznavali, ja ne. I reče: “Doći će vas vaditi.” Tako i bilo. Dan po dan, život se poče vraćati. Prođe jedno dva miseca, bojim se i tri, i ja, da prostiš, rodih dvoje. Muško i žensko. Napredna, baš ki da je po jedno bilo. A svejedno, ono žensko brzo umrije. Ostade mi muškić. Preboljela Uglješu, zaboravila jade i muke. Ne bi za dugo. Za po godine, umrije mi i sin. Grešna ja, nijesam stigla ni da ga krstim, no mi nekršten ode ko da mi ga neko ukrade. Iz puna zdravlja zaslabi, a što, zar je bilo doktora i ljekova…

Naslutila novo zlo: Sava Petrović
Naslutila novo zlo:
Sava Petrović

– E, kašnje sam otišla kuvati vojsci, partizanima. Tu srela Danu Petrovića i opet se udala. Bog nam dade troje dice, jedno muško i dvi ženske, ali mi se opet ne dade. Umrije mi prvo to muško, a onda Dane ode u Sinj o Svetome Jovanu Krstitelju, pošo preko planine i poginuo, bila mećava i snijeg, i premeo se… – Ostadoše mi dvi curice o vratu. Kud ću, kako ću čemerna – samo žensko nigda nije pristalo. Ja udovica, Rade Petrović udovac, ima i on svoju dicu, te se ja udaj za njega. E sa njim nijesam imala dice, da ne razgonimo ni moju ni njegovu siročad. To sad sve stasali i svoji ljudi. Rade umro, a ja ponovo sama. Suđeno mi tako, zar, da stalno samujem……

Starica odjednom zaćuta i zagleda mi se u oči:

– A što ti sve ovo mene pitaš?

Objašnjavam joj da hoću to da zapišem, da ljudi znaju, da se ne zaboravi:

– Bome će biti bolje da ništa ne pišeš! Vidiš li ti kako ovo nešto ide – more i opet biti…

Nažalost, dve godine kasnije, obistinila se crna slutnja i proročanstvo ove velikomučenice – zlo se ponovilo i opet planula mržnja i sevnuo nož ustaški. I u Gubinu, baš kao i u Čelebiću, Sajkoviću, Provu, Čaprazlijama, Donjim i Gornjim Rujanima, Bojmuntima, Radanovcima, Vrbici, Bogdašima i drugim selima rubom Livanjskog polja sada stoje samo puste zidine srpskih kuća zarasle u korov. Srbi, oni koji su uspeli da umaknu pred nemilosrđem hrvatskih “oluja”, potražili mesto pod suncem daleko od Dinare, ponajviše, eto, u Srbiji. Tamo negde u izgnanstvu, daleko od kućnog praga, u tuđem groblju, pre sedam godina večno počinula i Sava, ali je eto stigla da ispriča svoju priču…

Još tri žive

– Pakao jame Ravni dolac, koja je motivisala Ivana Gorana Kovačića da napiše svoju čuvenu poemu “Jama”, preživeli su Milica Erceg, Stana Crnogorac, Gospava Cvijetić, Sava Kozomara-Petrović, sestre Ljuba i Mara Lalić, Cvita Bošković i njene ćerke Danica i Milka, Mara Bošković, Janja, Boja i Danica Lalić i Gligorije Stojić. U ovom trenutku su u životu još samo Milka Bošković, udata Maljković (živi u Surčinu), Boja Lalić, udata Radeta (živi u Guberu kod Livna) i Mara Lalić, udata Jurić (živi u Banatskom Despotovcu).

Izvor: VIDOVDAN




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top