Осамдесеттрогодишња Ирена Проскауер рођена је у Бечу од оца љекара Фрица из Катовица, у Пољској, и мајке Илзе из Леотена, у Њемачкој. Од Беча до Шамца прошла је два рата и запамтила много страхота. Приредила: Светлана ПАВЛОВИЋ Осамдесеттрогодишња Ирена Проскауер, учитељица у пензији, једина је преостала особа из малене јеврејске колоније у Шамцу, која је почела да нестаје након њемачке и усташке окупације током Другог свјетског рата. Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 7. септембра  2017. године. Можда се за њу не би ни знало да 2015. године историчар Никша Незировић није написао књигу “Јевреји у Босанском Шамцу од 1863-1942. године” о времену када

Већина страдалих српске, ромске или јеврејске националности убијена је у својим селима или на путу ка логорима смрти, каже економиста Мирослав Здравковић који је истраживао податке о породицама и родовима жртава рођених на територији НДХ Уместо полемика о броју страдалих у Другом светском рату, стручна јавност све чешће истиче потребу да жртве добију своја имена и и да њихово страдање буде представљено на такав, много личнији начин. Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 13. август  2016. године. Тако се и бројне поставке у спомен-комплексима, попут Шумарица или Маутхаузена, допуњавају поименичним списковима жртава, чак и њиховим кратким биографијама и фотографијама. Један такав, поименични, списак страдалих

Срна у пет наставака, уз до сада непознате детаље, доноси фељтон о страшном усташком покољу у Великом Паланчишту код Приједора у октобру 1942. године, када су у једној ноћи, без испаљеног метка, убијена 342 житеља села, међу којима 226 дјеце. Када имате документе гдје страна која је починила покољ сама говори о детаљима злочина – онда сте сигурни да нико не може оспорити објективност нити приписати субјективност или пристраност, истиче за Срну аутор изложбе “Година страдања – 1942” Ведрана Адамовић. У Музеју Козаре у Приједору по први пут јавности су приказани документи Оружништва НДХ о усташком покољу у Великом Паланчишту у октобру 1942. године. Међу десетинама докумената и фотографија који

Причу о Милоју Павловићу, хероју и директору Крагујевачке гимназије који је остао уз своје ђаке чије су животе узели нацистички куршуми и који је рекао “Пуцајте, ја и даље држим час” знају сви. Да је са друге стране, оне која је наредила и спроводила стрељање био такође један професор, али као зли негатив крагујевачког професора хероја, мало ко зна. Тај злотвор не само што је био професор, већ је био и свештеник – мајор Паул Кениг. Ни 76 година након великог нацистичког злочина у Крагујевцу, када су 19, 20. и 21. октобра у знак одмазде за погибију 21 немачког војника у нападу партизана и четника код села Думаче, по принципу

До jесени 1941. године свих 9 епархиjа Српске цркве коjе су се задесиле на териториjи Независне Државе Хрватске остале су без своjих канонско постављених архиjереjа. Уочи рата се преставио у Господу Епископ пакрачки Мирон Николић, а са териториjе НДХ су протерани епископи: зворничко-тузлански Нектариjе Круљ, захумско-херцеговачки Николаj Јокановић (упокоjио се 1943. године). Од последица нечувене тортуре подлегао jе повредама нанетим од усташа, на териториjи Недићеве Србиjе, прогнани Митрополит загребачки Доситеj Васић. Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 25. марта 2016. године. Усташе су извршиле сурова убиства над Митрополитом дабробосанским Петром Зимоњићем, епископом горњокарловачким Савом Трлаjићем и епископом бањалучким Платоном Јовановићем. Епископ далматински Иринеj Ђорђевић

Српска православна црква на подручју Босанске крајине дуго је осећала ране и ожиљке из времена Другог светског рата. Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 25. марта 2016. године. Према званичним подацима из 1970. године, део данашње Епархије бихаћко-петровачке који је тада био у саставу далматинске епархије (Дрвар, Босански Петровац, Грахово, Гламоч и Ливно) имао је 13 цркава које су 25 година након завршетка рата биле у огоретинама и рушевинама (Крњеуша, Вођеница, Јањила, Буковача, Колунић, Бастаси, Врточе, Пећи, Босански Тишковац, Ваган, Камен, Кулен Вакуф и манастир Рмањ). Обновљено је тек пет храмова, у Спасовини, Трубару, Пеуљама, Гламочу и Рорама. Интересантно, да је уочи „Маспока“ и

Кулен Вакуф, варошица jужно од Бихаћа, знана из српске епске поезиjе и као посед муслиманске спахиjске породице Куленовића.Српски Хомер Филип Вишњић овековечио jе тугу Кулинове љубе као почетак новог доба и заласка османске власти на Балканском полуострву. Када се само прође кроз ову, иначе симпатичну варошицу, навиру стихови учени jош у гимназиjским данима: „Нити иде Кулин капетане, нити иде нити ће ти доћи, рани сина, пак шаљи на воjску Србиjа се умирит не може!“ У Кулен Вакуфу данас и нема православних, иако постоjи православна црква, коjа jе паљена 1941. године и у последњем рату 1995. године. Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 25.

„Кад би Уна, а и Сана знале Колико су Срба прогутале! Колико jе око Сане врба Још jе више побиjено Срба!“ Ово су речи тужбалице коjа се певала у току рата и непосредно после њега, а коjа се односи на историjско искуство Срба у Босанскоj Краjини. Познат jе план Анте Павелића, коjи jе он излагао своjим присталицама, да ће по преузимању власти дати своjим усташама рок од три месеца и одрешене руке да би се „хрватски животни простор“ очистио од Срба. Заиста jе наjвећи талас убиjања и покоља над Србима био у лето 1941. године. Адолф Хитлер jе сматрао усташе неозбиљним и неспособним глупацима коjи треба да спроводе нетолерантну и

А да се мало окренемо будућности? Чему то копање по ранама из прошлости, зар не видите да се тиме само распируjе етничка нетрпељивост, говорили су тронуто западни амбасадори и водећи либерални интелектуалци док су почетком деведесетих година свештеници вадили кости из херцеговачких jама. Напомена: Прилог је први пут објављен на порталу Јадовно.срб 25. октобра 2016. године. Нису помогли аргументи да jе реч о злочинима о коjима се предуго ћутало, да има хиљаде потомака коjи већ децениjама траже гроб своjих наjближих, док су усташки егзекутори умирали некажњени на некоj плантажи воћа у Јужноj Америци. Та вриштећа неправда као да jе морала да остане зацементирана у некоj jами како не би била уздрмана

Почетком септембра навршило се 75 година од злочина који су 3/4. септембра 1943. године, у селу Добрујевцу, код Бољевца, над петорицом недужних сељака починили партизани, по наредби комесара Озне Момчила Сибиновића из Бучја. Петорица убијених – Петар Деспотовић, Цветко Деспотовић, Јеремија Милосављевић, Радомир Петровић и мој отац Милорад Радисављевић – проглашени су ратним злочинцима и издајницама. Убијени су без утврђене кривице, без суђења и без права на одбрану, иако ниједан није био убица, нити издајник. Петар Деспотовић, солунски борац, инвалид без ноге, који је прешавши гудуре Албаније и Кајмакчалан допринео победи Србије у Првом светском рату, убијен је само зато што је партизане питао зашто су ухапсили његовог брата Цветка.

Страдања од Арбанаса под окупацијом Хроника садашњих страдања косовско-метохијских Срба почиње тешким ратним временом 1941–45. године. Основна карактеристика тих српских косовских страдања јесте: насиље над људима и породицама, отимање имовине, скрнављење и рушење српских светиња, прогон са прадедовских огњишта, присилно исељавање, једном речју – биолошки и културни геноцид над Србима. Ранија страдања православих Срба на Косову и Метохији од турских и арбанашких зулума била су престала, за кратко, после ослобођења Косова 1912. године. Окупација током И светског рата 1915–18. године, иако је косовско-метохијским Србима нанела велика зла, ипак није била тако страшна као албанска окупација, под покровитељством Немаца и Италијана, током II светског рата 1941–44. Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај