Душанка Ђукановић са Козаре, са три године доспела у казамат. Били убеђени да неће преживети Никшићанка Душанка Ђукановић, девојачко Драгић (79), једино је дете које се после Четврте непријатељске, козарачке офанзиве нашло у логору Сајмиште, у Земуну. Неколико пута била је на самом рубу смрти, али је судбина хтела да преживи и по први пут за медије исприча кроз какав пакао је прошла. Када је доспела у логор, почетком 1943. године, имала је само три године. Из њега је изашла премршава, сама кост и кожа, са упалом плућа, очију, ушију и великом плочом од вашака на глави… Неколико месеци лелујала је између овог и оног света, а лекари су отворено

Закон којим ће бити регулисан статус меморијала на Сајмишту, у Београду, где је током Другог светског рата постојао један од највећих логора на југоистоку Европе, ускоро ће бити завршен. ЗАКОН којим ће бити регулисан статус меморијала на Сајмишту, у Београду, где је током Другог светског рата постојао један од највећих логора на југоистоку Европе, ускоро ће бити завршен. Да ли ће се у оквиру њега наћи и необележене масовне гробнице у Београду, где је сахрањено између 11.000 и 14.000 Срба и више од 6.000 Јевреја, још се не зна. – Све масовне гробнице требало би достојно обележити – каже епископ Јован Ћулибрк, председник Комисије задужене за меморијални комплекс на Сајмишту.

На Јеврејском гробљу на Гардошу у Земуну налази се заборављена масовна гробница у којој почивању посмртни остаци 6.500 Срба, махом цивила са Козаре, убијених или умрлих у нацистичком логору Старо сајмиште, пишу београдске „Вечерње новости“. Поред гробнице налази се бијели споменик, који је давних дана подигао СУБНОР и на којем пише само „Жртвама фашистичког терора 1941-1945“. Нигдје нема табле да је поред масовна гробница, да су у питању српски цивили, да их је било 6.500 и да су страдали у монструозном логору на Старом сајмишту, наводи лист. Предсједник Јеврејске општине Земун Ненад Фогел рекао је да се на Јеврејском гробљу налазе три масовне гробнице, од којих је највећа ова са

Фрустриран сам, јер не видим напредак у оснивању меморијалног комплекса на простору некадашњег логора Старо сајмиште, каже за Радио Слободна Европа (РСЕ) Ефраим Зуроф, директор центра „Симон Визентал“ из Јерусалима и челник Међународног саветодавног одбора за Сајмиште. „Ја нисам српска Влада и не могу бити одговоран за проблеме. Морам да кажем да сам врло фрустриран. Именован сам за председника Међународног саветодавног одбора у лето 2015. године. Прошле су више од три године, а ја не видим никакав значајнији напредак. Претпостављао сам да ће до сада овај пројекат увелико напредовати, али то се, као што знамо, није десило“, каже Зуроф, након што је до јавности дошла информација да ни четврта верзија

Нема сагласности о изради спомен-комплекса, Јевреји имају највише примедаба на предложени пропис. Траже да закон буде специјалан, да се комплекс зове „Сајмиште“ и да над њим ингеренције има Влада. Ни четврта верзија закона о Старом сајмишту, за коју се још колико прошле недеље нагађало да би могла бити коначна, није наишла на сагласност свих чланова Комисије за Сајмиште. Како сазнајемо, велике примедбе имају представници јеврејске заједнице, као и чланови комисије проф. Милан Кољанин, историчар и Веран Матић, председник Управвног одбора Фонда Б 92. Јучерашњи састанак Комисије је отказан, јер је председник, владика Јован Ћулибрк, хитно отпутовао у Израел, а представници јеврејске заједнице су прослављали велики празник Сукот. -Наше сугестије, које

Гост емисије „Контрапункт“ на Радио Београд 2, био је Никола Живковић, новинар, преводилац и публициста који је свој радни век провео у Берлину. Повод за разговор је шести том Живковећивих „Записа из Берлина“, који ускоро треба да се појави из штампе. Никола Живковић је и аутор књиге „Косово, дневник 1999/2000“, коју чине документаристички записи о трагичним дешавањима на Косову и Метохији у првим месецима по доласку снага Кфора, а између осталог на српски језик је превео књигу „Специјални задатак Балкан“, главног Хитлеровог дипломате за Балкан Хермана Нојбахера. Живковић je рођен је у жумберачком селу Драгошевци, у данашњој Хрватској. Преко две године – од јесени 1969. до лета 1972. године –

Уверен сам да свако има право да се определи и усвоји, у складу са својим моралним вредностима и достигнутим степеном друштвене свести, било коју идеолошку и политичку опцију. Такође сматрам да свако ту своју опредељеност мора да усклади са јавном функцијом коју у име друштава обавља, па тако и директор Музеја жртава геноцида др Вељко Ђурић Мишина. Као антифашиста, као грађанин Србије и као члан Управног одбора Музеја жртава геноцида обавезан сам да се у складу са мојим могућностима и способностима, свим легалним и легитимним средствима супротставим прекрајању историјских чињеница. Негирање учешћа и било какве одговорности Милана Недића у страдању Јевреја током Холокауста у окупираној Србији је неприхватљиво искривљавање историјских