Nemanja Dević: Vređanje uspomena na žrtve

Datum objave: petak, 5 oktobra, 2018
Veličina slova: A- A+
Nemanja Dević
Nemanja Dević

Svako društvo i svaka nacija na svetu imaju svoje simbole, datume i ličnosti po kojima grade identitet u savremenom dobu. U istorijskoj svesti Srba, pored znamenja, epova i zadužbina iz srednjeg veka, sećanja na žrtve u dugim periodima robovanja i oslobodilačkoj borbi 19. veka, kada je obnovljena i državnost, posebno mesto zauzimaju i događaji iz savremene istorije.

(Povodom teksta „Spomen, omen ili Golem“ Jovane Krstić, objavljenog u Kulturnom dodatku „Politike“ 22. septembra 2018.)

Na prvom mestu, to su podvizi iz Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata i žrtve Drugog svetskog rata. Međutim, Srbi nikada nisu izračunali koliko ih je nestalo u proteklom veku. Žrtve nisu popisane ni za ratove 1912–1918, ni za period 1941–1945, čak ni za ratove iz 1990-tih godina.

Kada govorimo o žrtvama i njihovim identitetima, a jedino tako cifre ne ostaju u domenu hladne statistike, mi se danas, sa duge vremenske distance i uz oskudne istorijske izvore, možemo služiti samo procenama. Iako u javnosti često govorimo o potrebi ispravljanja te nepravde, mogli bismo reći i greha prema našim precima, stvarni rezultati izostaju. Muzej žrtava genocida, za četvrt veka svog postojanja, nastoji da postojeće popise (poslednje iz 1964. godine!) proširi, revidira, dopuni, sistematizuje i predstavi ih javnosti. Posebno je u fokusu istraživanje žrtava logora u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, koje su najbrojnije – pokojni istoričar civilizacije Žarko Vidović nije slučajno u svojim analizama srpsku istoriju 1941–1945. nazvao „logoraškom istorijom“. Zbog pokušaja da ova osetljiva pitanja sagleda i trezveno i sveobuhvatno, saradnici Muzeja se neretko nalaze na udaru ekstremista i leva i s desna!

U ovom slučaju, neophodno je osvrnuti se i na uvredljivi i amaterski tekst „Spomen, omen ili Golem“, autorke Jovane Krstić, koji je objavljen u Kulturnom dodatku „Politike“ 22. septembra. Potpisana kao arhitekta, autorka se u autorskom tekstu posvetila, ni manje ni više, no pitanju uloge buduće Ustanove Spomen-žrtve na Sajmištu. „Obogaćen“ sa par citata i krcat zvučnim frazama neoliberalnog govora i ponekim opštim mestom iz istoriografije, tekst ostaje lišen argumenata, time i svrhe, osim ako treba da svedoči autošovinizam ili neupućenost autorke koja se, ne poznajući temu o kojoj piše, uplela kao pile u kučine.

Skoro u javnom prostoru nisu izrečene uvredljivije reči za srpske, ali i za jevrejske žrtve, pale od iste ruke okupatora, a koje su na Sajmištu neretko pokopavane i u istim rakama. Kakav sad problem autorka ima sa Vidovdanom i oslobodilačkom borbom Srba?

Za istorijsko pamćenje žrtava, ili za „kulturu sećanja“, kako autorka više voli da kaže, postoji jedan važan preduslov, a to je istorijsko znanje. U dosadašnjim istraživanjima, zbornicima ili naučnim konferencijama nismo zapazili i ime potpisnice ovog teksta. To i jeste osnovni razlog zašto se amaterski upustila u polemiku o podjednako važnoj i osetljivoj temi. Ona se na jednoj stranici novinskog članka bavi i arhitekturom i pejzažom i žrtvama i kolektivnim pamćenjem („memorijom“, kako bi ona rekla). Možda bi svoje misli bolje mogla da izrazi u formi stručnog članka na ovu temu, ali on zahteva mnogo više znanja, čitanja i promišljanja od iskazanog u ovom napisu. Ovako, ostaje nam nedorečeno pitanje: šta je zapravo poenta ovakvog teksta? Da li autorka nastoji da predstavlja zabrinutu javnost, savest nacije ili novopečenog eksperta za holokaust i genocid?

Šta god da je odgovor, sledi drugo pitanje – ko je zapravo potpisnica teksta i koje je naučnoistraživačke radove objavila na temu holokausta, genocida ili pak kulture sećanja? Da li je sa istim entuzijazmom, kojim se u „Politici“ obračunava sa srpskim narativima i mestima sećanja, možda obišla svoj zavičaj, svoje selo ili deo grada i popisala žrtve rata? To bi je možda i preporučilo za učešće u javnoj raspravi na temu Ustanove Spomen-žrtve na Sajmištu. Ovako, ostaje utisak da se i cenjena gospođica/gospođa Krstić, uprkos želji da zvuči informisano i učeno, predstavila poput „kritičara opšte prakse“ ispred zadružne prodavnice, koje verovatno i sama izbegava.

Vratimo se suštini osvrta na ovaj tekst.

Izgled dela teksta J. Krstić na sajtu „Politike“
Izgled dela teksta J. Krstić na sajtu „Politike“

Govoreći o zajedničkom spomen-obeležju i memorijalizaciji stratišta na Sajmištu kao jevrejskog i srpskog, arhitekta Krstić nas je počastila zaključkom da su formulacije poput „srpske slobodarske tradicije“, „vidovdanska etika“, kao i srpska „herojska žrtva“ i „pravedno mučeništvo“ – „apsolutno neprihvatljive i uvredljive za jevrejske žrtve“! Skoro u javnom prostoru nisu izrečene uvredljivije reči za srpske, ali i za jevrejske žrtve, pale od iste ruke okupatora, a koje su na Sajmištu neretko pokopavane i u istim rakama. Kakav sad problem autorka ima sa Vidovdanom i oslobodilačkom borbom Srba? Slobodoljubivi Srbi i Jevreji borili su se rame uz rame i 1941– 1945, ali i 1912–1918. (o obe teme postoji nekoliko vrlo važnih monografija iz pera jevrejskih autora, koje su izgleda promakle pažnji autorke zainteresovane za pejzaže, memorijalizaciju i kulturu sećanja).

Za srpsku zajednicu sećanja, preživljeni genocid iz 1941–1945. predstavlja veoma važno mesto. U okviru tog dela naše „logoraške istorije“ nalazi se i Staro Sajmište, logor u kojem je u Drugom svetskom ratu ubijeno najmanje 12 hiljada Srba.

Zatočnici baš takvih tradicija učinili su i da 135 Srba (više nego i u jednoj državi u okruženju) ponese titulu pravednika među narodima. I te činjenice su izgleda nepoznate potpisnici ovog pamfleta. Kada joj nisu jasne ove stvari, ne čudi i da ponavlja odavno izlizane fraze o Beogradu i Srbiji kao gradu i zemlji koji su postali „prva juden-fraj“ zona u okupiranoj Evropi, ne ukazujući da u tom procesu Srbi nisu imali apsolutno nikakvu ulogu i da je to pitanje zavisilo od surovosti i „prilježnosti zadatku“ lokalnih nemačkih zapovednika, a ne Srba ili predstavnika srpskih civilnih vlasti. Podsećamo je i da je prva „juden-fraj“ zona u Evropi zapravo bila Estonija, o čemu nas često podseća i Efraim Zurof, ali neki u Beogradu nipošto ne žele da ga čuju.

I, kada je već toliko kosnulo odsustvo termina „sećanje“/„memorija“, želimo da pozornosti autorke preporučimo i tekst predavanja Ernesta Renana, održanog na Sorboni 1882. godine. Renan, koji će valjda izbeći etikete arhitekte Kostić da je velikosrpski šovinista, govori da je „nacija zajednica sećanja“, obrazlažući dalje da je posebno vezuju zajednički preživljene nevolje i stradanja. Za srpsku zajednicu sećanja, preživljeni genocid iz 1941–1945. predstavlja veoma važno mesto. U okviru tog dela naše „logoraške istorije“ nalazi se i Staro Sajmište, logor u kojem je u Drugom svetskom ratu ubijeno najmanje 12 hiljada Srba.

Tu činjenicu, da su na tom mestu združeni u patnji i smrti i Srbi i Jevreji, te da će svaka dalja „memorijalizacija“ tog prostora morati da objedini i srpske i romske (koje autorka valjda nenamerno zaobilazi) i jevrejske žrtve – neće moći da izmeni nijedan novopečeni stručnjak željan medijske pažnje. Čak i kada vešto pokušava da iskrivi činjenice

Izvor: Muzej žrtava genocida

Vezane vijesti

Koncentracioni logor Zemun


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top