
Ђурђица Драгаш: Док је наших душа, живјеће наше пусто село
Ту смо ми…чувамо наше пусто село. Немојте плакати… добро смо ми.. Брацо, осјећаш ли под дланом топли дах нашег шарова? Kако смо се само смијали кад је покушавао да ухвати свој реп. Држимо се за руке ти и ја… тако је мајка рекла! Спавамо у нашој кући које нема, беремо трешње са сувог дрвета. Хладимо врела чела пресахлом водом са нашег бунара. Ту смо ми…чувамо наше пусто село. Мирише трава као некад, ал’ нема косаца… На нашем огњишту спавају змије.. Из наших гробова расту брезе… њежне, тихе… бесмртне… Милујемо их дјечјим длановима, а оне нам пјевају…. о вама у којима тече наша крв… Радујемо се, смијемо очима у које је













