Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

Slobodan Antonić: O brojevima i pokolju – odgovor Mišini

Ako ne možemo dostojno da obeležimo srpska stratišta i grobišta po NDH 2.0, šta nas sprečava da to uradimo u Beogradu? Deo odgovora su naše bezumne mape uma. A deo je, izgleda, i „struka“.

Slobodan Antonić (Foto: Sonja Rakočević)

Na moj članak Jasenovac u Beogradu reagovao je Veljko Đurić Mišina tekstom Odgovor Slobodanu Antoniću ili kada nešto ne znaš, pitaj one koji znaju.

Mišina i ja se, očigledno, razlikujemo u shvatanju javnog zadatka inteligencije. On misli da je glavni zadatak intelektualca da čuva znanje o nekoj temi. Svako ko hoće o toj temi nešto da zna ili kaže u javnosti, treba najpre da se obrati „čuvaru znanja“, a ovaj će mu preneti šta o tome treba da se misli.

Meni se, naprotiv, čini da je zadatak javnih intelektualaca (public intellectuals) nešto drugo. Oni svoja znanja treba da stave u službu javnosti. Oni imaju da pomognu javnosti da sazna neke činjenice, da pomognu da se određene pojave bolje razumeju, kao i da pomognu izgradnji svesti o temeljnim vrednostima ili o opasnostima.

Izvinjavam se kolegi Mišini što sam ušao na njegovu teritoriju. Samo sam citirao arh. Peđu Ristića koji je izneo da je postojalo „veliko groblje od malih belih krstača“ na beogradskom Ratnom ostrvu, gde su sahranjivani leševi koje je iz Jasenovca donela Sava. Takođe, naveo sam i Ristićev iskaz da je u masovnoj grobnici kod Nebojšine kule sahranjeno možda i 2.000 tela jasenovačkih žrtava koje je izbacila reka.

Predrag Peđa Ristić (Foto: Televizija Hram)

Sve to sam uradio kako bih, između ostalog, obnovio ideju da se u Beogradu, negde pri ušću, napravi spomenik jasenovačkim mučenicima.

Za Ratno ostrvo Mišina kaže: „U pričama o telima stradalnika, vađenju iz Save i njihovom sahranjivanju ima mnogo proizvoljnosti, da ne kažem nelogičnosti: poznata mi je tvrdnja o sahranjivanju na Ratnom ostrvu“. Odmah zatim dodaje: „Ratno ostrvo je pripadalo NDH, odnosno nemačkoj zoni“. A pre toga je napisao: „Poznato je da su hrvatske vlasti, pod pretnjom smrtne kazne, zabranjivale vađenje leševa iz Save i njihovo sahranjivanje“.

To je ono što je za Mišinu nelogično. On sumnja u tvrdnju Peđe Ristića da je na Velikom ratnom ostrvu postojalo groblje leševa jasenovačkih mučenika, jer – NDH to ne bi dozvolila.

Što se tiče masovne grobnice kod Nebojšine kule, Mišina prvo kaže da su „tokom ratnih godina dve ekipe medicinskih stručnjaka vršile autopsije leševa i o tome popunjavali odgovarajuće formulare“, te da „u dostupnoj dokumentaciji postoje podaci o oko 1.000 obdukcionih nalaza“.

Veljko Đurić Mišina

No, on ne samo da sumnja da je kod Nebojšine kule sahranjeno do 2.000 ljudi, nego misli da tamo uopšte nisu ni sahranjivani leševi iz Save:

„Ako su medicinari svoj posao radili na desnim obalama Save i Dunava kao pravi profesionalci, logično je da je posle njihovog dela posla, dolazila grupa grobara sa beogradskog Novog groblja i tamo sahranjivala leševe. Uostalom, znam da u tom groblju postoje izvestan broj grobnica u koje su sahranjena tela nepoznatih osoba“ (moj kurziv).

Mišini, dakle, ne veruje ni u „priču“ o masovnoj grobnici kod Nebojšine kule. Njemu je „logično“ da su leševi iz Save ukopavani na Novom groblju. On „zna“ da tamo ima „grobnica u koje su sahranjena tela nepoznatih osoba“.

Da rezimiramo. Na jednoj strani imamo iskaze Peđe Ristića, kao izveštaje ili o onome što je sam video, ili o onome što je neposredno čuo od svedoka. Na drugoj strani, pak, imamo Mišinine „sumnje“ u te iskaze zbog „nelogičnosti“.

A „nelogičnosti“ su:

  1. to što Mišina pretpostavlja da NDH ne bi dozvolila sahranjivanje na Velikom ratnom ostrvu;
  2. to što Mišina pretpostavlja da leševi nisu sahranjivani kod Nebojšine kule, već na Novom groblju.

Da sam se, eto, obratio Mišini za znanje, dobio bih sumnje i pretpostavke. Uz, možda, sumnju da Peđa Ristić verovatno ima lažno sećanje.

Spomen kula – pirg za sve srpske novomučenike postradale u hrvatskom genocidu (Idejno rešenje arh. Peđe Ristića)

Uopšte ne želim da se Mišini mešam u posao. Ali, nije li za struku pomalo deprimirajuće da ne zna gde su sahranjivana tela jasenovačkih mučenika izvađena iz Save u Beogradu i drugde 1941-1945? Nije reč o dva ili tri tela već, kako to i Mišina kaže, bar o „1.000“?

Struka to nije uspela da utvrdi za 75 godina? I da nije neko izvan struke, uzgred, citirao Ristića, javnost ni do danas ne bi saznala za tu neobičnu činjenicu?

Pitam se koliko još vremena treba da „struka“ nađe za shodno da izvidi ima li grobnice kod Nebojšine kule? I da istraži je li postojalo groblje na Ratnom ostrvu? I gde su sve u Beogradu ukopani nesrećnici poklani u Jasenovcu i bačeni u Savu?

A zanima me i koliko još godina treba „struci“ za zeleno svetlo da se jasenovačkim mučenicima u Beogradu postavi obeležje?

Upravo to je problem o kom sam pisao u tekstu Jasenovac u Beogradu – naš zaborav i nemar. Dobro je što se javila „struka“. Sada se lepo vidi ko je još deo problema.

* * *

„Kad je reč o brojevima, Srbi tu često preteruju“, kaže Mišina, u kontekstu osporavanja Ristićevih 2.000 leševa. Zatim dodaje: „Srbi ne vole logiku u rasuđivanju“.

Ne piše Mišina to samo zbog Ristića i mene. On prevashodno misli na polemiku o Jasenovcu. Tu se Mišina našao pod optužbom da umanjuje broj žrtava (videti ovde). Otud, hajde malo o brojevima.

Prvi argument revizionističke istoriografije, vezano za Jasenovac, tiče se popisa imena žrtva, koji je ispod 100.000. Naravno da je zadatak istoričara da utvrdi, imenom i prezimenom, svakog umorenog u Jasenovcu. Antun Miletić iznašao je 92.270 imena jasenovačkih stradalnika (2011), dok je, pak, hrvatsko „Spomen područje Jasenovac“ stiglo do 83.145 žrtava.

Ali, iz tih popisa ne proizlazi baš ništa. Iz spiska prikupljenih imena, kad smo već kod logike, ne sledi procena o broju ubijenih. Pogotovo imajući u vidu sledeće:

  1. Jevreji su počeli da popisuju svoja imena odmah po Holokaustu. I još su u manjku za dva miliona.
  2. Srbi su krenuli da se ozbiljnije bave popisom žrtava tek odnedavno – pošto im politika bratstva i jedinstva ranije to nije dozvoljavala.
  3. U odnosu na Jevreje, naše zakašnjenje je pedeset godina. Čitave porodice su, 1941-1945, zatrte, a slučajno preživeli su, u međuvremenu, pomrli; teško da iko danas može da nabroji sva imena iz svoje, ili pak komšijske, porodice koja nedostaju…

Eto zato tih 92.270 popisanih žrtava, za utvrđivanje ukupnog broja postradalih, ne znače ništa.

Autor: Sestra Marija, monahinja manastira Jasenovac

Drugi argument naše revizionističke istoriografije jeste da do ukupne brojke stradalih treba doći sabirajući uže procene svedoka i savremenika: u tom delu Jasenovca, u tom vremenu, postradalo je toliko i toliko ljudi (recimo: Stara Gradiška, 1942, 16.496-29.900).

Mišina je i sam stao iza knjige u kojoj je, ovom metodom, broj žrtava Jasenovca sveden na „između 99.370 i 208.346 osoba“.

Međutim, autor knjige i sam kaže „da se izneti brojevi nikako ne mogu tretirati kao nekakve konačne istine“, jer se „izvori na kojima se zasniva ova studija, kako je to već nekoliko puta naglašeno, ne mogu uzeti kao pouzdani“.

A Mišina k tome dodaje da preciznu procenu „o broju stradalnika u sistemu koncentracionog logora Jasenovac (…) do sada niko nije, a i neće (dati – S. A.), pošto su decenije prošle, a stvarnog interesa za to, kad se možda moglo, nije bilo, bar u vrhu tadašnje vlasti“.

„Nepouzdani izvori“ i „procene koje nisu precizne“ – nije li to poprilično daleko od znanja, na kom Mišina insistira? Pitam se, onda, zašto moj uvaženi oponent i ovde ne primeni „logiku“ i „logičko zaključivanje“ (kao kod osporavanja Ristića), odnosno – argument iz Hrvata.

Takozvana Zemaljska komisija Hrvatske za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača (1945) procenila je, u svom izveštaju (štampano izdanje ovde; internet izdanje ovde) broj stradalih u Jasenovcu na „oko 500-600.000“. Dodala je da se „nikada neće moći utvrditi točan broj žrtava“, ali da „na osnovu svih ispitivanja, koja je provela Zemaljska komisija, gornji broj odgovara stvarnosti“.

Jeziva statistika u spomen kompleksu logora Donja Gradina (Izvor: Vikipedija)

Reč je, dakle, o hrvatskoj komisiji, koja je radila dok je bilo mnogo živih svedoka. U trenutku objavljivanja izveštaja, predsednik jugoslovenske vlade bio je Hrvat, J. B. Tito, a predsednik hrvatske vlade bio je Vladimir Bakarić.

Za Tita i Bakarića možemo da kažemo sve, ali da su bili pristrasni u korist Srba – teško.

Takođe, u Krležinoj Enciklopediji Jugoslavije (1960) piše da „broj jasenovačkih žrtva premašuje 700.000“ (ovde 467).

Ne samo da je u to vreme Hrvat Tito opet bio predsednik jugoslovenske vlade, nego je ta brojka izašla pod redakturom nikog drugog do Hrvata Krleže – Titovog čoveka od poverenja.

Lompar je na 75 strana opisao koliko se samo uporno i zagriženo Krleža borio oko svake odrednice Enciklopedije. Nastojao je da se slučajno ne ugrozi hrvatsko stanovište (ovde 145-220). Na još 20 strana (220-240) Lompar je pokazao direktni kontinuitet Krležine Enciklopedije Jugoslavije s Hrvatskom enciklopedijom (1941-1945).

Dakle, Hrvati – Tito, Bakarić, Krleža i drugi – stali su iza procene od 500.000-700.000 žrtava Jasenovca. Pa zašto se, onda, Mišina i u ovoj stvari – pošto o tome više ne možemo da imamo ni pouzdane izvore, ni precizno znanje – ne drži „argumenta iz Hrvata“?

Ili, „logika“ i „argument iz Hrvata“ važe samo kada treba umanjiti broj srpskih žrtava?

* * *

Konačno, Mišina kritikuje i moje spominjanje termina Pokolj kao moguće oznake za genocid u NDH 1941-1945. On mi zamera da sam se „zatrčao u forsiranju nove reči `pokolj`, a koja bi trebalo da zameni jasnu i konkretnu reč `genocid` razumljivu na brojnim svetskim jezicima“.

Sličnu zamerku izneo je i Bokan (ovde 41: 24-39).

Mi ionako volimo da se delimo oko svega – srbski ili srpski, ćirilica kao primarno ili jedino pismo, od kada su Srbi na Balkanu… Samo još nedostaje i svađa Pokoljgenocid srbocid.

„Zovi me kako hoćeš, samo me nemoj razbiti“, kaže naš svet. Nijedan od ovih pojmova, po mom mišljenju, ne smeta drugom. Genocid je opšti naziv za istrebljenje jednog naroda, srbocid je dobro ime za dvovekovni hrvatski projekat uništenja Srba (1, 2), a Pokolj je naziv za samo jednu epizodu u tom projektu: istrebljenje Srba u NDH 1941-1945. – kao adekvatan leksički pandan Holokaustu i Porajmosu.

Ali, ko neće da ovako koristi ove termine ne mora, važno je da se o genocidu nad Srbima 1941-1945. što više govori.

I meni samom je ime Pokolj u početku delovalo čudno. A evo kako sam ga prihvatio: pročitao sam, prošle godine, knjigu Bol (2016) Miroslava Maksimovića.

U prvom delu knjige nalazi se 14 soneta. Jedan od njih (str. 13) glasi ovako:

KOD DURDžIĆA GAJA

Do Durdžića gaja, Durdžića gaja
ko mirna marva doterana raja.
Doterane žene, deca i starci.
Maljeva, bradvi krenuše udarci.

Ovde puče glava, onde ode vrat,
zajedno padoše majka, sestra, brat.
Otkinuta ruka, polomljeni kuk.
Zauvek presečen devojački struk.

Durdžića gaja, kod Durdžića gaja
krivim sečivom mesečevog sjaja
ko mirna marva isečena raja.

Ni jauka, vriska, tek večnosti muk
kada se nad jamom, kao plesa zvuk,
zanjihao nežni devojački struk.

U drugom delu knjige, svojevrsnom proznom dodatku, pesnik nam saopštava da je jedan takav nežni struk bačen u jamu bila i trinaestogodišnja devojčica, Stoja Uzelac. Ona se, dan nakon pokolja, ispuzala iz podzemlja i spasila. Bila je to pesnikova majka. U pokolju je izgubila oba roditelja, dvojicu braće i četiri sestre.

Iz njenog sela, Mijostre (kraj Une), stradalo je 233 pripadnika srpskog naroda, a preživelo svega dvadesetak. „Niko od njih se posle rata nije vratio u Mijostru. Na tom prostoru, na levoj obali Une, projekat eliminisanja Srba iz NDH veoma temeljno je ostvaren“ (51).

Majka je gotovo celog života ćutala o pokolju. Tek pred smrt ispričala je sinu šta se dogodilo. U tom kraju, najpre su odveli u Jadovno, ili pobili na licu mesta, viđenije Srbe. Onda su pokupili i pobili muškarce. Na kraju su došli po žene i decu. Ubice su bile seljaci, komšije, tek po koji ustaša (45).

„Bila je jaka mesečina, i moja majka se sećala da je videla, poizdalje, kolonu seljaka sa obrisima, prema mesečini, dugačkih sekira na ramenima. Prema njenom, traumom pokolja i kasnijim moždanim udarom zbrkanom sećanju, u pokolju je učestvovao samo jedan ustaša, naoružan puškom, ostalo su bili seljaci iz Mijostre i okolnih sela sa sekirama, rasađenim kosama, koljem“ (47).

Oruđa pokolja, dakle, bile su „sekire, rasađene kose i kolje“. Nisam znao šta znači „rasađena kosa“, pa sam upitao oca. „To je kad se skine kosa sa kosišta“. A šta je kosište? „Drveno držalje“.

Kao dete bojao sam se kose, uvek mi je delovala sablasno. Ali, od same pomisli da se može upotrebiti i kao veliki nož prožela me je jeza.

Sam trenutak pokolja izgledao je ovako:

„Istovremeno su kratko zapucali oni s puškama a ostali navalili sa svojim hladnim oružjem. Pre no što se (majka – S. A.) onesvestila, ležala je, žmurila i slušala zvuke pokolja: mukli jauci, teški uzdasi (po njenom sećanju, nije bilo zapomaganja i vriskanja), uz galamu ubica da će sutra za Beograd, da sve Srbe unište“ (48).

Lompar u pogovoru knjige (84) skreće pažnju da istu sliku pokolja koji se odvija u mukloj tišini nalazimo i u Jami Ivana Gorana Kovačića: „nit je tko viko, trzo se, narico.“ (ovde V: 9; uzgred, vidim da su Jamu izbacili iz školskog programa; ne znam šta su umesto nje ubacili, ali ako to nije Bol Miroslava Maksimovića, onda se bojim da je doista reč o pokušaju promene svesti).

Dakle, pokolj se odvija u tišini, čuju se samo udarci sekirama i kosama, i „teški uzdasi“.

Pitao sam se i zašto su komšije u pokolj poneli kolje. Onda sam pročitao da su žene i deca iz Prebilovaca u jamu „gurana kočevima“.

Prebilovci

Obrazac je bio, očigledno, gotovo svuda isti, „videlo se da postoji centralni plan istrebljenja“, što kaže Maksimović (45): i redosled, i oružje, i način.

Tako je to za mene postalo Pokolj 1941-1945.

* * *

Ali, naše rasprave o brojevima i terminima – sve je to luk i voda. Jer, gledaju nas iz mraka i ništavila jama: Stanka, Joka, Dara, Sava, Radojka, Slavojka, Stoja, Neđa, Angelina, Slobodan, Olga, Bosa, Kosa, Momčilo, Danica, Milovan…

Lompar ukazuje (85; 89) da se u Bolu „pojavljuje začudna slika života u jami, kao uređenog odvijanja posle smrti: „i tu, na dnu svega, sȃm prah i ništa,/ sva se porodica, a ne derišta,/ sjati oko svoga drevnog ognjišta“ (sonet Majka, 29); „Nama je domaće jama zborište,/ ženama kuhinja, deci dvorište,/ a kada, s večeri, gusle zacvile/ dođu do nas Miloš, Marko i vile“ (sonet Jama, 31). Naposletku je i majka Stoja, posle toliko godina, „legla među svoje na dnu unske jame “ (sonet Upamtio sam to II, 39).

Kada čitam Bol Miroslava Maksimovića peče me nemi pogled Stanke, Joke, Dare, Save, Radojke – vi ste nas zaboravili

Ako ne možemo dostojno da obeležimo srpska stratišta i grobišta po današnjoj NDH 2.0, šta nas sprečava da to uradimo u Beogradu?

Deo odgovora svakako da su naše bezumne mape uma. A deo je, izgleda, i „struka“.

Slobodan Antonić (Foto: Sonja Rakočević)

A da se, za promenu, prestanemo svađati i da počnemo da razmišljamo gde ćemo u Beogradu da zapalimo sveću za Stanku, Joku, Daru, Savu, Radojku… – to veliko i muklo „jama zborište“?


Izvor: STANjE STVARI


Vezane vesti:

Miostrah: Tragom predaka | Jadovno 1941.

Soneti vraćaju u život pretke | Jadovno 1941.

Miroslav Maksimović — odsjaj noža na mesečini – Sputnik Srbija

Matija Bećković: Danas je narod koji je nekoliko puta …

Nećak: Niko nema pravo da osporava usvojenu odrednicu “Pokolj

Dani(j)el Simić: POKOLj ILI KAKO PREIMENOVATI NEŠTO ŠTO NEMA IME?

Vasilije Krestić: Sramota je prvog reda da mi u Srbiji nemamo ni jedan Memorijalni centar

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Jedan komentar za Slobodan Antonić: O brojevima i pokolju – odgovor Mišini

  1. Miodrag je napisao:

    Ako Tel-aviv ima svoj Jad-Vashem,zashto Beograd to nema.Ko to sprecava istini da “progleda”a istina o nashem stradanju dobije svoje obelezje i svedocanstvo,dostupno celom Svetu

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top