Бихаћ Архиве - Јадовно 1941. - КУЛТУРА СЈЕЋАЊА

Календар геноцида: 02. август 1941. – Крвави Илиндан за Србе широм НДХ

2. август 2025.

Крвави Илиндан 1941. за Србе широм НДХ Шушњар код Санског Моста. На Илиндан 1941. године усташе и локални муслимани су на Шушњару код Санског Моста убиле око 5.500 Срба и 50 Јевреја. Извор: ТРЕЋИ ОКРУГЛИ СТО „ШУШЊАР 1941.“ Врхпоље, срез Кључ. На жељезничком мосту у Врхпољу, 02. августа 1941. године, побијено је 50 Срба из села Пиштаница. Извор: Страхиња Курдулија, Атлас усташког геноцида над Србима 1941-1945, Привредне вести “Europublic” Д.О.О., Историјски институт САНУ, Београд 1993., стр. 32. Село Кљевци, срез Сански Мост. Након покоља Срба из села Кљевци 28. јула 1941. године, неколико дана касније услиједио је нови, овог пута већи покољ српског становништва овог села. Усташе су на Илиндан 02.

Владимир Бурсаћ: Сећање на више од 100 мушкараца из села Грмуша, код Бихаћа, који су у недељу 27. и 29. јула 1941.г одведени и убијени на стратишту Гаравице

26. јул 2025.

На Гаравицама су људи доведени до вододерина. Ту су им скидали одјећу, и наге ударали маљем, у потиљак и слепоочницу. Људи су падали, канали су се пунили мртвим тијелима. Рано ујутру у недељу 27.јула 1941.г службена лица НДХ улазе у село. У питању је била група од око 18 наоружаних људи предвођених двојицом новопостављених кнезова села (Кутлача Стево и Миљуш Пајо). Ови људи су рано ујутру зашли по селу и позвали све одрасле мушкарце да дођу код школе и донесу оружје и војничке униформе. Људима кажу “да је од власти дошло наређење да људи предају оружје, ма какво оно било. Оружје треба да донесу код цркве и школе, добиће потврду да

Милан Јокић: Крваво љето 1941. године у Калатима

7. јул 2025.

Нисмо заборавили страдање наших најмилих крвавог љета 1941. године у српском селу Калатима, код Кулен Вакуфа, срез Бихаћ. Ја сам потомак, једне од многих страдалих и скоро затраних породица од стране усташа 1941., из села Калати. Из моје породице претекла су само 4. члана. Све остало су усташе побиле, Српско уво није остало у Јокића Гају. Убише ђедовог оца а мог прамђеда Јокић Милу, код наше локве, код старе куће. Убише, ђедовог брата Јокић Драгана, у кући Медић Дане, са његовом фамилијом. Убише ђедову жену Мику Јокић, рођ. Пилиповић и њихово троје дјеце, исто у Кући Медић Дане. Убише ђедовог брата Ђуре жену Јокић Деву рођ. Пилиповић и њено троје

Сећање на усташки масакр у кладушкој цркви

4. јун 2025.

Храм Светог Георгија у којем је 1941. је на зверски начин ликвидирано више од 500 Срба добио је статус националног споменика БиХ. Специјално за „Политику” Милан Пилиповић Храм Светог Георгија у Великој Кладуши, изграђена 1901, а освећена 17. новембра 1913. године, у којој су усташе 29. јула 1941. на зверски начин ликвидирале више од 500 Срба из Босанске Бојне, Градине, Буковља, Глинице и других села, недавно је добила статус националног споменика БиХ. Црква је прво припадала парохији Врело, а од 1941. Глинској парохији. Данас је у саставу Бихаћко-петровачке епархије. Током градње, администратор је био Леонид Јергић, а 1910. рукоположен свештеник Стојан Врањешевић. Између два светска рата у Цркви Светог Георгија

Љубица – исповједница вјере православне

25. мај 2025.

Најупечатљивији утисак током више од педесет пројекција документарног филма ГАРАВИЦЕ јесте реакција гледалаца на свједочанство Љубице Шикман о страдању њене породице на ријеци Корани. Док траје филм, публика повремено уздише, шапуће или се комеша. Али када Љубица проговори, настаје тишина у којој се ни дах особе поред не чује. То ћутање, дубоко и потресно, најискренији је одговор на њену животну причу. Зато није чудо што Љубицу с разлогом називамо исповједницом вјере православне – јер је свој тежак крст носила достојанствено, непрестано понављајући: “Ја сам православка и Српкиња.” Љубица је рођена 10. октобра 1935. године у селу Буковица код Цазина као треће дијете Новака и Руже, рођене Влаисављевић. Прије ње, у породици су

Владимир Бурсаћ: Шта за мене значи појам Покољ?

17. фебруар 2025.

Залагање Удружења “Јадовно 1941.“ да своје активности на очувању и развоју културе памћења страдалих предака и сународника за време Другог светског рата на територији независне Државе Хрватске, подигне на ниво научне заједнице, заслужује велику пажњу. Нажалост, сведоци смо колико је тако нешто мукотрпно и напорно, и на колико неразумевања, отпора или једноставног заобилажења и прећуткивања, од стране званичне научне заједнице, наилазе ентузијасти и вредни национални радници. Као да само по себи већ није довољно хорско порицање друге стране да злочина није било, јер се злочини систематски умањују, обезличавају, стављају под сумњу. Морамо признати, да то врло успешно, чине све институције, званичници, научници, верски прваци и јавност држава које су наследиле

Филм о Корићкој јами освијетлиће истину о овом стратишту

29. јануар 2025.

Фондација „Заборављени коријени“ најавила је да ће до јесени завршити документарни филм о Корићкој јами између Гацка и Билеће, првој масовној гробници Срба у Херцеговини у Другом свјетском рату, чиме ће освијетлити истину о овом стратишту које Бошњаци представљају као мјесто свог страдања. Оснивач Фондације Драган Радовић изјавио је за Срну да фокус овог документарног филма није на масовности злочина који је предводио хоџа Мухарем Главинић, иако је тамо страдало 134 Срба из породица солунских добровољаца, већ на разумијевању и одбрани историјске истине, с обзиром на то да се у бошњачкој јавности и науци пласира лаж да су на тој локацији у Првом свјетском рату убијани муслимани. – То је лаж.

ИСТОРИЈСКИ РОМАН “КОРАНА КО РАНА”

23. јануар 2025.

Драган Гргић, рођен 1917. године у селу Марин Мост код Цазина, 1961. завршио је писање романа на 500 страна. Била је то прва књига о страдању Срба и злочинима хрватских и муслиманских усташа на простору бихаћког краја и јужног Кордуна. Трагични период рата обиљежио је губитак оца, мајке и брата, као и рањавање у борбама против усташа. Након завршетка романа, носилац “Партизанске споменице 1941” суочава се са забранама, кривичном одговорношћу и притисцима државних власти. У тако неријешеним сукобима преминуо је од посљедица инфаркта 1985. године у петроварадинској болници. Иза њега није остало потомство. Остао је само један испражњен трофејни пиштољ и посљедња нада да ће доћи боље вријеме када ће

ГАРАВИЦЕ – СРПСКА ПРИЧА ПРЕД ОЧИМА СВИЈЕТА

19. јануар 2025.

Фондацију „Заборављени коријени“ контактирало је уредништво РТ (Russia Today) са најљепшим ријечима похвале за документарни филм „Гаравице“. Режисери ове престижне и глобално познате медијске мреже не само да су погледали филм, већ су га и назвали „свјетским“, додјељујући му највише оцјене. Тим поводом упутили су и писмо намјере да се филм емитује на РТ платформама на шест језика: енглеском, арапском, руском, шпанском, француском и њемачком. Фондација бесплатно уступа права на емитовање документарног филма „Гаравице“. Филм ће се од 1. фебруара 2025. приказивати пред стотинама милиона гледалаца широм свијета. Извор: Фондација Заборављени коријени

Црно језеро: Гробница за 2000 Срба

17. јануар 2025.

Одломак из записа Светозара Ћулибрка из Бушевића. Светозар је био првоборац и носилац Споменице 1941. „Мало затим, уђе један усташа и издвоји десет људи, затим их свеза и поново врати. Говорило се да ће у Госпић на рад или у Њемачку. Навече је улетио у цркву један усташа са исуканим бајонетом. Ишао је од човјека до човјека и сваком стављао бајонет под грло, пријетио и псовао. Тако их је припремио за покољ који је већ био почео те ноћи у Соколском дому. За њим је дошао други усташа и донио кутију „Ибра“ у којој је било 500 комада цигарета и свима их подијелио. Стављајући цигарету у уста, Илија је тихо

Душан Бодирога: Филм „Гаравице“ мора бити проглашен за филм од националног значаја

11. децембар 2024.

Драган Радовић је снимио филм који је можда и најбољи филм о страдању Срба у Другом свјетском рату! Оно што би требало да раде државни институти, факултети, државна политика и тимови људи који ионако примају плате из буџета, урадио је један једини човјек без ичије било какве помоћи! Наиме, и у Фочи је приказан филм „Гаравице“ о једном од највећих стратишта Срба у Другом свјетском рату и о страдањима нашег народа у Бихаћу, Цазину, Босанској Крупи, Великој Кладуши и Босанском Петровцу. Аутор овог филма је Драган Д. Радовић из фондације Заборављени коријени који је у овом филму био све: режисер, текстописац, истраживач, историчар, сниматељ, монтажер, продуцент и финансијер. Тај Драган

Црно језеро: Гробница за 2000 Срба

10. децембар 2024.

Господине, опали још један метак, јер ме нијеси добро погодио

9. децембар 2024.

ВЕЛИКИ УСПЈЕХ ФИЛМА „ГАРАВИЦЕ“ Гледаоци документарног филма „Гаравице“ сигурно су запазили свједочење Хрвата Живка Ћурића о закопавању српских жртава када каже да је један остао жив и јавио му се ријечима „па зар ти мене не познаш, кад смо заједно служили војску у Неготину, ја сам Карановић Никола“, а затим када је усташа пуцао из пиштоља у њега, он поново одговорио „господине, опали још један метак, јер ме нијеси добро погодио“. Име и презиме уз детаљ о служењу војске у Неготину били су довољни да Николини потомци након гледања филма препознају о коме је ријеч. Никола је рођен око 1900. године у селу Липа од оца Луке и мајке Марије

Владимир Бурсаћ: Злочини Независне Државе Хрватске у Бихаћком крају током пролећа, лета и јесени 1941.г

29. новембар 2024.

Уз сагласност аутора, преносимо његов рад објављен 2023. године у часопису Топола, издавача ЈУ Спомен-подручје Доња Градина. Апстракт: Неколико дана од почетка инвазије на Југославију, оснива се Независна Држава Хрватска. Кључна особа у стварању органа власти НДХ у Босанској Крајини је Виктор Гутић. Половином јуна у Бихаћ као Велики жупан Велике жупе Крбава и Псат долази Љубомир Кватерник, организатор и предводник злочина над српским и јеврејским живљем. У раду су кроз временску линију приказани сви злочини почињени над Србима и малобројним Јеврејима: одузимање земље и имовине добровољцима, конфискације радњи трговаца и занатлија, хапшења и затварања, пљачкање имовине и уцењивање имућних житеља, покатоличавање, рад Пријеког суда за Велику жупу, организовано и

На стратиштима у Бихаћу усташе убиле 384 студента и ђака

2. октобар 2024.

На стратиштима у Бихаћу почињена су свирепа убиства Срба у Независној Држави Хрватској, а један податак о жртвама рата у том мјесту од 1941. до 1945. године говори да су убијена 384 студента и ђака, изјавио је парох бихаћки Славиша Милиновић. Милиновић је рекао да је много српске дјеце из Бихаћа страдало од усташа, али да тачан број није уписан. Он је истакао да су дјеца убијана на најсвирепије начине – клањем, стријељањем, бацањем у јаме, пребијањем и одсијецањем дијелова тијела. – Један податак који говори о жртвама рата у Бихаћу 1941-1945 каже да су 384 студента и ђака страдала, док је пострадало 2.200 издржаваних лица, што значи да је