FILIP MARINKOVIĆ, KRUŠEVAC „Pa od kuda ta i tolika životna snaga i moć maloj Srbiji, da može da čini ova čuda i pokore na krvavim megdanima, i da zadivljuje svet svojim legendarnim junaštvom? Jesmo li mi zbilja ‘ pokoljenje za pjesmu stvoreno’“ – Vasa Eškićević,  Iz mojih ratnih dnevnika 1914-1919 U istoriji jedne ulice, čiji je današnji naziv Zmaj Jovina, u Novom Sadu, nekoliko godina po završetku Velikog rata, postojao je i atelje u kome je stvarao, nikad ne skidajući uniformu srpskog vojnika, i jedan akademski slikar, koji je to zvanje stekao na Imperatorskoj akademiji umetnosti u Petrogradu. To, danas gotovo zaboravljeno ime, glasilo je Vasa Eškićević (Irig, 1867 –

Fotografska postavka izložbe „Slikari/ratnici/svedoci“, na osnovu trogodišnjeg istraživanja Milene Marjanović. U 107 snimaka, 26 domaćih i stranih autora, zguslo se celokupno stradanje Srba Da jedna slika vredi hiljadu reči, već u prvim danima Velikog rata, spoznao je vojvoda Radomir Putnik, posle masakra nad civilima u Mačvi i Podrinju koji su počinili Austrougari revoltirani zbog poraza u bici na Ceru. Zato je potpisao Uput za upotrebu ratnih slikara pridodatih štabovima viših jedinica na bojištu. Ovo beleži Milena Marjanović, autor segmenta o fotografijama, na reprezentativnoj izložbi Muzeja savremene umetnosti „Slikari / Ratnici / Svedoci – slikarstvo i fotorafija u Srbiji 1914 – 1918“, otvorenoj pre nekoliko dana u Galeriji SANU. – Formacijsko

Bojišta Suvoborsko-kolubarske bitke i druga mesta stradanja nedostojno obeležena. Brojne srpske žrtve nisu se uklapale u vladajuću ideologiju jugoslovenstva Kamen, najtrajniji prirodni materijal, ljudi od iskona koriste da u njemu beleže svedočanstva o značajnim događajima i ljudima. Tako su ostavili i belege o sebi i vrednostima koje su poštovali. Dimenzije spomenika uvek simbolizuju veličinu dela, pa su najmonumentalniji podizani u slavu branilaca otadžbine. Srbija je u 20. veku, u vremenu svog najvećeg stradanja, napravila izuzetak sudeći po skromnosti spomenika na mestima gde je u decembru 1914. odlučivana slavna Suvoborsko-kolubarska bitka. Prvi je krst na postolju od crvenog kamena peščara podignut na vrhu Suvobora, odakle puca pogled na podrinjske planine i

Leposavić – U Sočanici na severu Kosova danas je obeležena 100-godišnjica Topličkog ustanka, osvećen spomenik junacima Topličkog ustanka, obavljen pomen žrtvama stradanja na KiM i održana svečana akademija. Ceremoniji obeležavanja stogodišnjice Topličkog ustanka prisustvovao je državni sekretar Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Dragan Popović, koji je prethodno položio venac na spomenik junacima Topličkog ustanka. Popović je podvukao da srpski narod nikad nije osvajao tuđe, već je uvek branio svoje. „A kad branite svoje, tad ste najjači. A branite ga oružjem, pesmom, knjigom, jezikom i pismom, verom, branite ga i ovim što danas radimo ovde – branite ga sećanjem na one koji su bili mnogo veći i ponosniji

Mi ćemo za pet dana ući u Niš – govorio je novembra 1914. austrougarski oficir podnaredniku Bogoljubu Vasiljeviću iz Bariča, a ovaj uzvratio: „Svakako, ali kao zarobljenik”. Tako i bi, za nepun mesec Čačak – Čudnovat je životopis ratnika Bogoljuba Vasiljevića iz sela Bariča kod Obrenovca, a još neobičnija sudbina najvišeg odlikovanja tog doba – Karađorđeve zvezde sa mačevima – koji je rodoljub zaslužio, i nikad stavio na grudi. Ovako svoju pripovest za „Politiku” počinje Antonije Đurić, književnik iz Čačka, i niže opis junačkih dana Srbina iz Bariča, koje je opisao i u svojoj povesnici „Solunci govore”… Vasiljević je 15. novembra 1914. sa komandirom i još nekoliko vojnika bio u

Etnolog Miodrag Aleksić čuva dokumente o sinu Branislava Nušića. Napisao je oproštajno pismu ocu i verenici Za četiri decenije rada etnolog Zavičajnog muzeja u Jagodini Miodrag Aleksić došao je do raznih zanimljivih spisa, dokumenata i fotografija. Ali najponosniji je, kaže, na pismo Strahinje Bana Nušića, sina najvećeg komediografa Branislava Nušića, koji je poginuo u Kolubarskoj bici. Fotokopiju pisma i Banovu fotografiju preuzeo je iz autorskog filma „Aga“ reditelja Dragoslava Lutovca. – Kao da je predvideo svoju smrt, Ban je napisao oproštajno pismo ocu i verenici u Skoplju. Na poleđini je bila poruka za onoga koji ga bude našao mrtvog. „Zovem se Strahinja Nušić. Svršeni sam maturant, rođen u Beogradu. Porodica

Viktor Asperger je bio rodom iz vojvođanskog zapadnobačkog sela Doroslova u somborskom okrugu koje je tada pripadalo Ugarskoj. Rođen je krajem 19. veka. Kao austrougarski oficir, verovatno niži, tokom vojne službe pao je u nemilost jednog visokog oficira koji ga je sistematski zlostavljao. Dolazi do sukoba i Asperger skoro na smrt prebija ovog oficira. Znajući šta ga čeka po strogim vojnim zakonima Austrougarske monarhije, beži preko Dunava u Srbiju, gde mu je, po njegovoj proceni, bilo najbezbednije s obzirom na stalne zategnute odnose ove dve zemlje. Beži sa nešto novca, najvažnijim ličnim prtljagom i vojnim durbinom, radi osmatranja, od koga se ne razdvaja do kraja svog života i koji mu

Polaganjem venaca i cveća danas je na Novom groblju u Beogradu obeležena godišnjica smrti vojvoda Živojina Mišića i Petra Bojovića i armijskog generala Pavla Jurišića Šturma Polaganjem venaca i cveća danas je na Novom groblju u Beogradu obeležena godišnjica smrti vojvoda Živojina Mišića i Petra Bojovića i armijskog generala Pavla Jurišića Šturma. Cveće i vence na njihove grobove, u okviru državne ceremonije, položili su načelnik Generalštaba Vojske Srbije Ljubiša Diković, pomoćnik ministra za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Milan Popović i zamenik gradonačelnika Beograda Andreja Mladenović. Vence su položile i delegacije Vojske Srbije, Društva za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije od 1918. godine, Saveza udruženja potomaka ratnika Srbije od

Obeležavajući 100-godišnjicu početka 1. svetskog rata političari, istoričari, filozofi i svi oni koji se bave istorijom nastoje da svetu nametnu svoje viđenje uzroka i povoda izbijanja Velikog rata u kome su stradali milioni ljudi. Koristeći se današnjom situacijom i odnosima u svetu, izazivači ovog rata pokušavaju da izvrše njegovu reviziju i žrtve proglase za krivce. Niko se ne bavi uzrocima i povodima atentata Gavrila Principa, a to je u osnovi ogorčenje zbog novih patnji koji je srpski narod trpeo pod okupacijom Berlinskom ugovorom (čl. 25) od 1. jula 1878. godine, Austrougarska je okupirala Bosnu i Hercegovinu[1]. Njena vojska je počela ulaziti u Bosnu 17. jula 1878. godine uz vođenje krvavih

Na Ćipuru skrivena grobnica poginulih za ujedinjenje sa srpskom braćom. Vlast je popločavanjem staze pokazala da nije spremna na pomirenje Dok kosti brojnih okupatora koji su marširali Crnom Gorom i činili zverstva počivaju na ovdašnjim grobljima, one bratske još uvek čame duboko u jamama i popločanim trgovima. Jovan B. Markuš, bivši gradonačelnik prestonog grada podno Lovćena, upozorava da se istorijsko pomirenje u Crnoj Gori neće moći postići dok se na civilizovan način ne sahrane i obeleže grobnice nastradalih u ratovima i bratskom satiranju tokom 20. veka. – Iz ljudskih razloga trebalo bi izvršiti ekshumaciju i sahranu zemnih ostataka, obeležiti grobnice i zaštititi groblja, bez obzira na to o kojoj se

MARINA VULIĆEVIĆ, POLITIKA Srpski pisci prolazili su albansku golgotu, neki od njih još kao gimnazijalci. U svojim pismima i delima ostavili su potresna svedočanstva Srpski pisci u Velikom ratu delili su sudbinu svoga naroda u povlačenju preko Albanije, a kao gimnazijalci, budući francuski đaci, dobrovoljci, ratni dopisnici, u svom stvaralaštvu ostavili su trag o srpskoj golgoti. Rastko Petrović, Stanislav Vinaver, Rade Drainac, Dušan Matić, Aleksandar Vučo, Milutin Bojić, Vladislav Petković Dis, Dragiša Vasić, Veljko Petrović… Neki su u ratu izgubili život, neki su se vratili skrhani sumnjom u humanost, a preživeli gimnazijalci su francuskim školskim drugovima pričali o doživljajima pri prelasku Albanije. Oni su i svojim doživljajem rata obeležili novo,

IVAN PETROVIĆ Najveće zasluge za miran prelazak Srba preko Albanije 1915. godine pripadaju skopskom Srbinu Smaji Feroviću Smajo Ferović, poznati skopski Srbin muhamedanske vere, potiče iz porodice dizdara Omeragića iz Gusinja, jedne od najstarijih i najuglednijih porodica u tom kraju. Njegovo pravo prezime trebalo je da bude Omeragić, ali uzeo je prezime svojih ujaka. Preci su mu bili Srbi hrišćanske vere, islamizovani nakon propasti srpskih srednjovekovnih država. Smajo Ferović je nacionalni radnik još od „turskog doba“. Vojnim veštinama obučavao se u četničkoj školi u Prokuplju, a kasnije je bio pripadnik Rudničkog odreda pod komandom Voje Tankosića. Važio je za staloženog i hrabrog ratnika i, istakavši se u borbama, zasluženo je