Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu. Ako Bog da, sabraćemo se 19. juna 2021. kod Šaranove jame.

 

Strašan nam je dželat oduzeo mladost

Datum objave: subota, 7 januara, 2017
Veličina slova: A- A+

MARINA VULIĆEVIĆ, POLITIKA

PROMETEJI NADE, APOSTOLI JADA...
PROMETEJI NADE, APOSTOLI JADA…

Srpski pisci prolazili su albansku golgotu, neki od njih još kao gimnazijalci. U svojim pismima i delima ostavili su potresna svedočanstva

Srpski pisci u Velikom ratu delili su sudbinu svoga naroda u povlačenju preko Albanije, a kao gimnazijalci, budući francuski đaci, dobrovoljci, ratni dopisnici, u svom stvaralaštvu ostavili su trag o srpskoj golgoti. Rastko Petrović, Stanislav Vinaver, Rade Drainac, Dušan Matić, Aleksandar Vučo, Milutin Bojić, Vladislav Petković Dis, Dragiša Vasić, Veljko Petrović… Neki su u ratu izgubili život, neki su se vratili skrhani sumnjom u humanost, a preživeli gimnazijalci su francuskim školskim drugovima pričali o doživljajima pri prelasku Albanije. Oni su i svojim doživljajem rata obeležili novo, avangardno razdoblje srpske književnosti.

vinaver

Jedan od njih bio je i Stanislav Vinaver, tvorac novih ritmova, bergsonovac, muzičar jezika, vispreni esejista, prevodilac, erudita, a isprva jedan od 1.300 kaplara. U pesničkoj knjizi „Ratni drugovi”, koja se pojavila 1939. godine, a zatim dugo bila potisnuta, Vinaver je opisao sveprisutnost smrti, ispisujući portrete malih ljudi, ratnih sapatnika: trećepozivca Dragoša iz Lipolista, koji je živeo samo za to da vidi dva sina ratnika, bake koja je izgubila dva sina, a i pored toga isceljivala ranjenike i brala po Ceru lekovite trave. Tu je i portret Ranislava iz đačke čete koji je „patio od neprosvećenosti”, a umro je „žedan nauke”, pa doktora Avrama Vinavera koji je u Valjevu danonoćno lečio tifusare, kao i violiniste Nedića koji je u golgoti albanske studi grlio violinu i skončao u beloj smrti.

Koliko je Vinaver osećao iskustvenu povezanost sa svojom generacijom, kojoj pripadaju i Raka Drainac i Rastko Petrović, svedoči i ovaj citat: „Ceo moj život bio je jedan veliki napor, pre svega patriotski. Čitava naša generacija bila je takva. Mi smo ratovima i podvizima zaprepastili celu Evropu. Hteli smo mi, moj naraštaj, da se zanesemo u pitanje života i smrti(…)”.

Rade Drainac kao gimnazijalac od 16 godina prešao je Albaniju, školovanje je nastavio u Francuskoj. Potonji pesnik urbanih modernih pejzaža, boem i buntovnik, u nedovršenoj kratkoj priči „Ponor” opisao je četu vojnika koja po snegu odmiče obalom Drima ka Skadru: „Ljudi se bele; obrve i brkovi zaleđeni”, pisao je. Moderno i ironijsko je njegovo viđenje rata i u stihu: „Video sam kako utopljenici iz Svetskog rata igraju kankan u Jonskom moru”.

RADE DRAINAC
RADE DRAINAC

I Rastko Petrović bio je jedan od gimnazijalaca koji su preživeli albansku Golgotu, a zatim preko Krfa otišli u Francusku. Ratne užase prikazao je u prvom delu romana „Dan šesti”, kao borbu iskonskih sila, čoveka i prirode, gladi  i nagona za opstankom. Suočenje junaka Stevana Papa-Katića sa iskeženom, gladnom kujom odslikava taj mitski užas:

RASTKO PETROVIĆ
RASTKO PETROVIĆ

„Stevan je zatvorio oči i odmah je video kučku kako sedi nad njim: grdna životinja koja diše spokojno velikim prostranim ritmom. Oči su joj bile crvene, zapaljene neuporedljivim plamenom. Telo crno. Samo su oči bile zapaljene plamenom i čeljusti, s kojih je kapala zapaljena pena, kao da se tek najela mesečine. Grozna i grdobna životinja!“

Dragiša Vasić preživeo je povlačenje preko Albanije i Solunski front, a u svojoj pripoveci „Rekonvalescenti” postavio je pitanje žrtvovanja za otadžbinu i prikazao ravnodušnost čoveka pred užasima rata. Njegovi likovi izražavaju sumnju: „Patriotizam danas to je veštačko osećanje. Patriotizam ranije bio je religija. Napadnuta otadžbina, napadnuta je religija. Sa mnogoboštvom nestalo je i pravog patriotizma(…) Nije otadžbina samo zemlja, teritorija, zeleni lugovi… Otadžbina je i pravda, uprava, sloboda, sigurnost, blagodet(…)Bežim od otadžbine koja od mene traži krv mojih pluća(…)”.

Pripovedač Veljko Petrović prešao je albansku golgotu da bi preko Ženeve došao u Pariz. Iz tuđine je slao pisma bratu svoje žene Mare: „Dok pucaju gromovi granata nad Beogradom, sačuvaj mi moju Maru, njeno čisto čelo i njene čiste oči”. Pišući o cvetnoj lepoti evropskih prestonica u neskladu sa osećanjima srpskih ranjenika i bolesnika, Veljko Petrović zapaža: „Osamnaeste u proleće, iz Francuske, preko Italije, na Krf. To je za četrdeset sati, iz pariskog proleća u rimsko leto, pa u kalabresku pripeku. Ta čudna naša putovanja!”

Neke od najpotresnijih slika povlačenja srpskog naroda preko Albanije dao je Branislav Nušić. Njega, koji je u ratu je izgubio sina jedinca, najviše je bolela sudbina dece, a u zapisu o četrdeset hiljada dece mučenika zabeležio je i sliku majke koja po savetu ranjenog vojnika promrzlu decu spušta na telo umirućeg vola, da ih bar malo zgreje još uvek toplim telom životinje… „Kada sam u tom trenutku pokušao da branim nebrigu kojom su ova deca očupana od svojih kuća i bačena u nevolju, nisam ni slutio da su ta deca na smrt osuđena, da će tu decu mađijski baciti u planine albanske, gde će umirati od gladi i zime, gde će se daviti u blatu i gde će ih bolesti obarati kao olujina nedozrelu vlat. Nisam ni slutio da će od četrdeset hiljada srpske dece, za mesec dana, trideset i šest hiljada naći grobove svoje u snežnim ambisima i smrdljivim barama i da će Srbija čitavu jednu generaciju svoje omladine prosto baciti zverovima za hranu, kao nepotrebno meso.„

BRANISLAV NUŠIĆ
BRANISLAV NUŠIĆ

Potresna svedočanstva o povlačenju preko Albanije ostavila su braća Milutin i Radivoje Bojić koji su posle tri meseca mučenja stigli na Krf. Milutin, autor zbirke „Pesme bola i ponosa”, na ostrvu Vidu bio je svedok završnog čina stradanja srpske vojske i naroda i ovekovečio ga u pesmi „Plava grobnica”. Na Krfu, tokom 1916. godine, piše i predano radi, a u januaru 1917, deset meseci pre smrti, obraća se bratu pismom: „Strašan dželat nam je oduzeo prvo mladost, jer za noć postadosmo starci, a potom nam je oduzeo bogatstvo, pa fizičku snagu, tradiciju, slavu, najzad ljubav, od koje smo se najteže rastali. Jedino što nam nije oduzeo je čast koju smo oteli od dželata i spasli kroz gudure i stene…„.

To da u „velikim istorijskim trenucima sudbina dodeli svakom ulogu, i ne pita”, Miloš Crnjanski je postao svestan kao student u Beču kada je do njega stigla vest o ubistvu austrijskog prestolonaslednika i kada je bio mobilisan u austrougarsku vojsku. U komentarima uz „Liriku Itake” o svom apsurdnom položaju pisao je: „Ono što je glavno, bio sam pošteđen da idem, kao austrijski kaplar, u Srbiju. Ne verujem da bih to bio preživeo”.

MILUTIN BOJIĆ
MILUTIN BOJIĆ

Izvor: Politika

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top